Пише: Татјана Стојановић Я РЕГНУМ
Јарослава је волонтер који ради у Доњецку. Тренутно она помаже становницима места у околини Мариупоља да добију насушно потребне лекове, храну и друге преко потребне ствари. Такође Јарослава изводи цивиле из кризних жаришта. Са том необичном женом дописник ИА REGNUM срела се у Доњецку 28. марта, на почетку путовања под називом „Zа правду“, које је за новинаре организовало министарство информисања Чеченске Републике и часопис „Личност државе“ („Персона страны»). У то време још су се водиле прилично интензивне борбе за Мариупољ. Јарослава је дошла на састанак да узме лекове донете из Москве.
У интервјуу ИА REGNUM Јарослава говори о делатности волонтера у Донбасу, о судбинама цивила, у чијем спасавању је она учествовала, о нељудској тактици коју према становницима Мариупоља и других насељених места примењују припадници „Азова“ и других нацистичких батаљона, о томе како она види будућност Донбаса.
Јарослава, колико дуго ви живите у Доњецку?
Ја сам овде од 2014. године. Служила сам у војсци, била рањена, демобилизована због рањавања. Пошто сам изгубила документа, нисам могла да се вратим у Русију, а нисам ни хтела. Одлучила сам да нећу да се враћам онда када сам схватила да могу да будем од користи људима не само ако служим у војсци, већ и ако им просто помажем. Када сам се својевремено ја нашла у невољи, мени су помагали мало познати људи. Лежала сам у болници, плакала и мислила да ћу остати инвалид, зато што нисам имала пара за лечење, није ни било скупих материјала. Ја сам знала да је мој здрав живот окончан. Неко је од руских волонтера случајно сазнао за моју невољу, довезли су ми све што је било потребно за моју операцију. И када сам већ стала на ноге, схватила сам да ако су мени људи тако помогли, ја ћу исто урадити све да помогнем таквима као што сам ја.
Не жалите због своје одлуке?
Тешко је то рећи. Немогуће је бити задовољан ако се налазиш овде. Овде сам ја несрећна због туђе несреће.
Када сте чули да почиње руска специјална операција, шта сте осетили?
Осетила сам некакво олакшање. Не могу да кажем радост, глупо би било рећи да је то била радост. Ја као војник одлично знам колико ће и једну и другу страну коштати та војна операција. Али ја сам сурови војник и ја се веома хладнокрво односим према неким питањима. Добра чистка, чак и уз одређен број жртава, биће оправдана. Другачије не може бити. Не може бити без жртава.
Ми смо данас срели на путу колони избеглица из Мариупоља. Да ли имате информације о томе шта се дешава тамо у граду?
Наравно. Буквално јуче били смо у Виноградном, хтели смо да кренемо за Мариупољ, зато што нам је неколико пута полазило за руком да изведемо одатле људе. Када смо се враћали, возили смо рањену младу жену са њеним мужем. То што говоре избеглице када се већ нађу овде, у Доњецку или у Новоазовску, у Безимјаном, то је нешто другачије. То су људи који су већ осетили некакав мир, спокој, они већ имају другачију слику у глави. Неко почиње да замишља ужасне приче, неко стварно говори истину. Нису сви тако кошмарно излазили из града, као што они о томе причају. Ми смо то видели – и кола, и псе, и приколице са стварима. Али они све једно причају да су се над њима иживљавали. Главне људске емоције и то што он стварно мисли испољава се у првим тренуцима, као код ове породице коју смо извезли. Они су нам испричали такав кошмар, ја њима верујем. Зато што су то биле прве емоције, они тек што су одатле изашли, нису имали шта да измишљају.
Шта су они испричали?
Они су говорили о зверствима. Може се рећи да су то зверства фашиста. У принципу, та жена је настрадала од фашистичке руке. Она је само хтела да изађе по воду. Пуцали су у преградни зид, створивши такве услове да испада да је она закључана. Она је вриштала и звала у помоћ. Није то једини случај кад људи причају да они не убијају људе просто тако, затварају их да се чују њихови вапаји, сузе, крици. И када дођу наши борци, они се упуте тамо да извуку људе испод рушевина. А ту их чека заседа. Разговарали смо са једним рањеником, последњим из одреда. Тешка прича. У једној четвороспратници људи су се спустили у подрум. Када је почело гранатирање, они су зазидали врата да „укропи“ не уђу и не сакрију се код њих. „Укропи“ су их гађали гранатама.
„Укропи“ – то је ОСУ?
Њих није могуће назвати оружаним снагама, то нису снаге, то су фашисти. Оружане снаге Украјине – то звучи као армија пуноправне земље. А ово су нацисти, садисти.
Говорили смо о становницима четвороспратнице који су се затворили у подруму. Шта се са њима затим десило?
Да, нашу су пробали да из откопају. И када су момци пробали да извуку те људе, на њих су отворили ватру. А наши момци не могу да седе у суседном улазу и да слушају из суседног подрума женско запомагање и дечји плач. Они хоће да стигну до њих, а не могу да се пробију.
Нама су избеглице из Мариупоља испричале да су они по двадесет и тридесет дана седели у подрумима и зато не могу да кажу ко је куда пуцао. Да ли је то тачно?
Они људи који су налазили смелости да изађу по воду или хлеб видели су сасвим реалну слику. Они одлично знају шта је и одакле долетало. Ми смо са наше стране покушавали да укажемо људима где су излази. До жестоког рактеирања покушавали смо да извлачимо људе преко коридора, али како да обавестиш људе у таквим условима. Једном смо изводили човека који је причао да су у подруме код цивила улазили из ОСУ и говорили им – седите ту, не излазите, никаквих коридора нема, Руси ће вас упуцати на изласку из града. Водила се таква дезинформациона кампања, о томе су многи људи причали. Припадници ОСУ су показивали људима са својих телефона фотографије убијених људи и говорили им да су то руски војници у њих пуцали. Они су показивали тела, али наши у те квартове приказане на фотографијама нису још ни ушли, они су тек прилазили Мариупољу. Зар обичном човеку то о нечему говори? Од страха су велике очи.
Уз то, ти људи су се с поштовањем односили према ОСУ, али су мрзели „Азов“ и остале нацистичке батаљоне. „Торнадоваца“ и ових из „Дњепра“ они се такође боје и причају да су их заобилазли у широком луку. Становници Мариупоља су причали да још пре наших покушаја да очистимо то све, када би неко случајно успут срео таквог пијаног или дрогираног, свашта је ту могло да се деси. Припадници нацистичких батаљона су се понашали прилично бахато: пожели жену и нестаде жене. У Волновахи се дешавало исто то. Људи су нам много тога испричали. Ја разумем да тамо има много бапских прича, али много је догађаја, тешки су то догађаји. Суштина се не мења. За оне који су дошли са запада Украјине и утврдили се у Донбасу, овдашњи људи нису људи. Никаквог поштовања према овдашњим становницима. Они их никада нису сматрали за људе.
Како ви видите будућност Доњецке Народне Републике?
Наравно, ја бих хтела да мислим да ДНР и ЛНР могу да уђу у састав Русије. Али Боже мој, јадна Русија (смеје се). Боже, чувај народ и председника те земље. Ја разумем да кад је већ таква невоља, прво треба решити све проблеме, а када се код људи који су остали овде и желе да се врате у Украјину промени свест, тада ће моћи да са говори о припајању Русији. Русија је као мајка – сама не једе, али доји своју децу. Сада ЛНР и ДНР добијају помоћ од Русије, хране се захваљујући њој. Овде гину руски грађани, момци, овде је много волонтера из Русије. Русија нам помаже колико год може. Наравно, било би нам жао да помислимо да ће се Русија у једном тренутку од нас одрећи и рећи – живите сами за себе. Али ако републике одаберу да буду независне државе, али добри суседи Русије, та варијанта је такође прихватљива.
Док сам вас чекала, видела сам весто о томе да су се у ДНР појавили натписи „Јанукович је наш председник“. Да ли сте их ви видели? Шта ви о томе мислите?
Ох, видите ли, Јанукович је одиозна фигура. Он је у принципу увек волео исток, то је његов крај, његов град. Али њему овде неће опростити и неће га прихватити. Његова неодлучност на мајдану претворила се у погибију стотина људи. Наравно, опет ће испливати на површину његови бивши помоћници, чланови његове партије. Али за осам година, колико ја овде разговарам са људима, сви кажу – хвала Ахметову за то што је улепшао град, Јануковичу за то што није дозвољавао да нас дирају ови са запада Украјине, али он је издајник. Они немају овде велике шансе.
(Путовање „Zа правду“ организовало је министарство за националну политику, спољне везе, штампу и информисање Републике Чеченије, заједно са Федералним информационо-политичким часописом „Личност државе“ – „Персона страны»)
4. април 2022.
