Автор: Драгана Трифкович
Поново је главна тема у руским медијима, концентрисање украјинске војске и војне технике дуж целе линије фронта у области Донбаса. Према сазнањима Министарства одбране ДНР, Украјина је припремила 90 000 војника који из четири правца треба да изврше напад на Донбас. Иако је формално још увек на снази мировни договор „Минск 2“ у пракси он никада није спроведен. Од почетка војних акција украјинске војске, после насилног преврата власти у Кијеву, цивилно становништво Донбаса је константно изложено артиљеријким нападима и бомбардовању од стране украјинске војске и паравојних формација, које је у последњих пар месеци додатно појачано. У ратна дејства на цивилно становништво укључене су и западне приватне војне компаније, као и професионални војници из НАТО земаља. Према проценама војних стручњака, потенцијални нови напад украјинске војске имао би за циљ преузимање потпуне контроле над ДНР и ЛНР и излазак на границу са Русијом коју тренутно не контролишу. Шансе за реализацију овог сценарија су минималне, с обзиром да је украјинска војска и у досадашњим дејствима претрпела пораз и наишла на јак отпор снага самоодбране Донбаса, односно сада већ формалних војски ДНР и ЛНР. У најновијем покушају да преузме контролу над територијама ДНР и ЛНР, украјинска војска може бити трајно онеспособљена, а линија фронта померена на запад. Уколико украјинска војска доживи пораз у почетној фази напада, снаге самоодбране имају добру шансу да заузму територију читавог Донбаса, односно делове Донбаса који сада нису под контролом ДНР и ЛНР.
ПРИПРЕМЕ ЗА НАПАД
Док на граници раздвајања сукобљених страна, украјинска војска под командом Вашингтона планира нови напад на становништво, у позадини фронта амерички војници додатно увежбавају украјинску војску. Крајем августа америчка команда НАТО је одржала обуку у Украјини под називом „помоћ Украјини у самоодбрани“. Дакле са једне позицији Вашингтон командује напад, а са друге „одбрану“ оних који нападају. Рекло би се да је то тактика креирања сукоба.
Истовремено, западна пропагандна машинерија у Украјини и даље распирује анти-руско расположење, служећи се исконструсаним лажима. Основна теза анти-руске пропаганде је „руска агресија“ на Украјину којом је Русија отела Крим, а затим започела одвајање Донбаса. У том смислу за конфликт у Украјини западни медији и званичници криве искључиво Кремљ односно Путина. Наведене тврдње намећу питања на која не нуде никакве одговоре. Како је Русија отела Крим, ако на Криму живе Руси који су демократским референдумом одлучили да желе да се врате у састав РФ прослављајући такву одлуку? Какве потезе је повукла власт у Кијеву коју је директно поставио Вашингтон? Ко је отпочео нападе на цивилно становништво у Донбасу и због чега? Какве интересе имају САД на руској граници? Због чега би Русији одговарао рат на њеној граници?
ШИРЕЊЕ РУСОФОБИЈЕ
Конфликт у Украјини је наставак претходних сукоба, пре свега југословенског рата, а узрокован је експанзијом САД, односно ширењем НАТО-а према границама Русије после пада Берлинског зида, распада СССР-а и укидања Варшавског договора. За утврђивање чињеничког стања, довољна би била анализа географске карте након лоцирања америчких и руских војних база. Како је могуће да САД имају интерес да контролишу некадашњу територију СССР-а, а РФ се оспорава могућност да има такав интерес? На основу чега једна прекоокеанска сила има прече право да контролише регион Русије и Европе нпр? САД које су у време распада СССР-а и у периоду „демократске“ пљачке Русије биле једина светска сила, изгубиле су тај статус и сада покушавају на све могуће начине да дестабилишу пре свега Русију као највећу препреку америчке доминације . САД не могу да воде директан рат са Русијом без несагледивих последица, узимајућу у обзир нуклеарно наоружање обе стране. Са друге стране специјалност САД су хибридни ратови са стратегијом „најбоље је ратовати туђом војском“. У даљем заоштравању сукоба које потенцира Вашингтон, може се очекивати дестабилизација нових подручја (потенцијална мета може бити и Бaлкан), све већи притисак на европске земље (чланице НАТО) да се укључе у „решавање“ сукоба војно и даље ширење анти-руске пропаганде. Осим у Украјини, она је посебно изражена у балтичким земљама, које су такође лако подложне дестабилизацији. У Естонији, Летонији и Литванији, политичке елите под утицајем запада, воде пропаганду против „руске агресије“. Недавно су ове три балтичке земље, чланице НАТО, имале састанак са званичницима Украјине, због договора око заједничке стратегије и одговора на „руску претњу“. Русофобне изјаве карактеристичне су и за многе пољске званичнике. Бивши пољски председник Лех Валенса је изјавио како „Русија на челу са председником Владимиром Путином ментално каска 30 до 50 година за светом и да не верује у демократију“. Уз то је додао да у Русији никада није постојала демократија, игноришући чињеницу да је западна „демократија“ продрла у Русију деведесетих година прошлог века преко разарајуће транзиције и олигарха који су опљачкали Русију у име западних ментора. Већина политичара која је посветила каријеру борби против комунистичке идеологије налази се у стању менталне блокаде и није у позицији да уочи комунистичке диктаторе у Вашингтону и Бриселу, који уводе „светску комунистичку диктатуру“ под плаштом демократије, људских слобода и слободног тржишта. Идеологија Вашингтона по својој суровости и убитачности не може да се упореди ни са једном досадашњом крвавом диктатуром.
Према томе, Русија не каска ни ментално ни духовно, већ Русија поново мора да преузме велику одговорност на себе и ослободи свет мрачне идеологије либерализма и америчког интервенционизма, као што је то пре 70 година урадила ослобађајући свет од нацизма. За слободољубив свет Русија је једина алтернатива мрачном Западу и духовно средиште, а не заостала цивилизација. Запад не само да је дехристијанизован, већ је у складу са тим и обездуховљен. Он се већ годинама налази у фази декаденције, а у данашње време пад је много бржи него што је то било у време пропасти Римског царства нпр. Зато би Пољацима било боље да крену да каскају ка духовном центру, иначе ће остати да се гуше у сопственој мржњи проузрокованој великом заблудом о величини и непогрешивости Запада, чија борба за људска права се свела на бомбардовање односно убијање људи.
АМЕРИЧКИ ВОЈНИ ПЛАНОВИ
САД као предводник данашњег Армагедона носе највећу одговорност за многобројне конфликте, укључујући и југословенски и украјински и уопштено ситуацију у којој се свет данас налази на ивици понора. САД су инсталирале војне базе у Европи и сада њихово војно присуство има функцију у координацији и усмеравању војних активности против Русије. У том циљу НАТО је донео одлуку да формира јединицу за брзо реаговање на источним границама која треба да реагује на било коју „претњу“ чланицама НАТО. Поред тога амерички официри НАТО-а тренирају и наоружавају украјинску војску, а америчка команда НАТО у Европи интензивно спроводи војне вежбе у које су укључене како чланице НАТО, тако и балканске земље које нису чланице НАТО, под паролом „заједничка одбрана“. Циљ Вашингтона је да у Европи мобилише што више земаља у анти-руски фронт. Дакле не ради се само о „припремама“ украјинске војске, већ о много ширем подухвату против Русије. Међутим, како упозорава бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер „Сједињене Државе се упетљавају у ратове чији крај нису у стању да предвиде и још притом потпуно игноришу своје унутарполитичке могућности“. Резултат оваквог поступања Запада пре свега Вашингтона је стварање дугорочног хаоса, како то можемо да видимо у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији што се све више рефлектује и на Европу у виду миграција становништва са Блиског Истока. Тренутну ситуацију на светској сцени карактерише са једне стране агресивна спољна политика САД а са друге све већи отпор земаља Латинске Америке, Азије, Африке и Европе и изградња новог система (економског, политичког, безбедносног) који ће заменити постојећи урушени систем. Америка неће мењати своју тактику вођења специјалних ратова и коришћења туђих војних ресурса (пре свега људских), са намером да уништи Русију, односно завлада читавим светом. У стратегији одбране РФ у случају напада велике силе на њену територију, предвиђена је одбрана нуклеарним оружјем. Из тог разлога једина могућност за напад САД на РФ је посредно, преко сателитских држава које држе под контролом.
Делује извесно да ћемо у наредној деценији, а можда и дуже, живети у изузетно нестабилним условима. Даљи развој ситуације у вези са украјинским конфликтом кључан је за позицију Русије као светске силе. Русија не сме да дозволи ускраћивање подршке снагама самоодбране у Донбасу, јер би тиме угрозила сопствену позицију, петнаестогодишњу обнову државе и изградњу новог система односно новог односа снага у свету. Украјина ће морати да пређе дугачак пут повратка у реалност, када буду изневерена сва очекивања од ЕУ, после чега ће се поново почети да се стратешки усмерава на Русију. ДНР и ЛНР већ функционишу потпуно независно од Украјине, и ове републике траже нова решења за превазилажење своје позиције, попут Јужне Осетије и Абхазије. За њих је неприхватљиво да имају ишта заједничко са државом која на њих шаље војску.
1. септембар 2015.
