Автор: Драгана Трифкович
Ових дана сведоци смо заоштрене анти-руске кампање која се води како у Црној Гори, тако и у Србији.
Како главна тема не би била покрадени избори у Црној Гори, по истој методи коју је и Александар Вучић применио пре неколико месеци у Србији (застрашивање грађана и куповина гласова) инсцениран је покушај државног самоудара уз неосноване тврдње да су руски држављани били укључени у планирање и спровођење наводног покушаја дестабилизације Црне Горе.
Александар Вучић преко својих медија и личне опозиције одавно пласира нетачне вести којима означава Русију као фактор потенцијалне дестабилизације на Балкану. О овој тенденцији писала сам пре две године у тексту Шта је поздаина наводне претње од државног удара и касније у тексту Одбрана Вучића од државног самоудара.
Што се тиче оптужби Мила Ђукановића, о томе сам писала након моје неочекиване промоције на насловној страници у црногорској Побједи Из Мила говори страх.
С обзиром да позиције Мила Ђукановића и Александра Вучића све више слабе, јер су испунили готово све што је Запад од њих могао да затражи, њихов даљи опстанак на власти везан је за додатне услуге НАТО-у и појачану анти-руску политику.
Како пише данашњи руски Комесерант Скандал без преседана у односима Москве и Београда, секретар руског Савета за националну безбедност Николај Патрушев који се налази у посети Београду, решавао је ово питање са високим званичницима Србије. Важно је напоменути да је посета г. Патрушева била планирана раније, и да није везана за новонастали скандал, већ је вероватно да је скандал уприличен пред долазак руског званичника. Претходно најављена посета Дмитрија Медведева Србије је отказана, с обзиром да српска власт није потврдила раније утврђене договоре, посебно у вези са Руско-српским хуманитарним центром у Нишу. Иако се српско руководство изјаснило да ће доделити дипломатски имунитет запосленима у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу, који су спасили многе животе грађанима Србије у поплавама 2014. године, оно је овакву одлуку под притиском запада променило. То им није сметало да доделе дипломатски имунитет НАТО војницима који су извршили агресију на Србију и српске положаје у БиХ.
Српски медији су дан пред долазак секретара руског Савета за националну безбедност објавили вест Неколико руских држављана протерано због шпијунаже, где није јасно ни ко су наводно ухапшени руски држављани ни да ли су они деловали независно или у договору са руским властима. Интересантна је и чињеница да српски медији сем Спутника нису раније обавестили јавност о посети г. Патрушева, иако је руски амбасадор у Београду ту посету најавио.
Пре недељу дана је у Београду боравила руска делегација високих званичника са Крима – Кримљани у Србији, са којом нико од званичних власти Србије није желео да се састане, јер Александар Вучић и његова Влада заступају идеју да је Крим саставни део Украјине. Са делегацијом с Крима састали су се Санда Рашковић Ивић, Бошко Обрадовић и Зоран Радојичић, односно део делегације која је прошле године посетила Крим и састала се са кримским званичницима уз поруке: Крим је Русија. Због подршке Русији и критиковања Вучићевог режима, српски медији су се жестоко обрачунали са функционерима Двери и ДСС који су посетили Крим. Интересантно је такође да је и Санда Рашковић Ивић, бивша председница ДСС која је вратила странку у Парламент избачена из странке, као и ја. О разлозима који су довели до мог искључења из странке написала сам у тексту Напредни ДСС, као и Вучићеви патриотски фанови. Можда и највећи разлог за моје искључење је то што заступам про-руске ставове.
Као још један доказ анти-руске хистерије наводим и моје искуство са медијима од пре неколико дана. Наиме контактирао ме је новинар Нове Борбе Дејан Бајић, с молбом да дам интервју за њихов сајт. Замолила сам новинара да питања пошаље мејлом и обећала му да ћу врло брзо послати одговоре. С обзиром да после неколико дана од када сам послала одговоре на интервју нисам видела да је он објављен, послала сам поруку новинару с питањем да ли је примио одговоре, на коју нисам добила одговор. Неколико дана касније објављен је текст Сергеј Железњак „деградиран“, у коме се износи низ неистина на рачун депутата Државне Думе Руске Федерације и у који је убачена једна реченица из мог интервјуа, док цео интервју нигде није објављен јер се не уклапа у анти-руску реторику која се ових дана води у српским медијима. Према незваничним информацијама иза портала Нова Борба индиректно стоји исти г. Паровић који је Вучића пре две године бранио од „анти-руског државног“ удара.
Дакле читава стратегија направљена је с једне стране у циљу спровођења анти-руске кампање према захтевима запада, а с друге стране због обрачуна са неистомишљеницима.
***
У наставку текста можете да прочитате необјављени интервју који сам дала за портал Нова Борба:
Колико јаке везе је ДСС имала са Сергејом Железњаком?
ДСС је успоставила одличну сарадњу са г. Сергејом Железњаком у време када се на челу странке налазила г-ђа Санда Рашковћ Ивић. Њено прво путовање у иностранство по доласку на место председника ДСС је било управо у Русију, у складу са њеном платформом коју је понудила и где је једна од ставки била – приближавање Русији. Након тога делегација ДСС је посетила Русију још неколико пута у релативно кратком времену, и постигла висок ниво односа са владајућом Јединственом Русијом. Подсетићу вас да је делегација ДСС и Двери боравила и у званичној посети Криму, и тиме дала подршку повратку Крима у сасатав РФ. Ако говоримо стриктно о страначким везама, у периоду док је г-ђа Санда Рашковић Ивић била на челу странке, успостављена је далеко чвршћа сарадња између Јединствене Русије и Демократске странке Србије, него што је то било раније. Томе сведочи и потписивање два документа између ДСС и ЈР у року од годину дана. Нисам уверена да ће ново руководство ДСС показати интересовање за озбиљну сарадњу са Русијом, већ ће она остати само на речима и евентуално ће се користити у предизборне маркетиншке сврхе, како то чине и неке друге партије. Оваквом ставу доприноси чињеница да је било доста отпора и неповерења у ДСС од стране појединих функционера, када је реч о сарадњи са Русима. Посебно се по том питању истицао г. Александар Поповић, који је неповерење према сарадњи са Русијом исказивао и у Коштуничино време. Наиме у време када је г. Александар Поповић био министар енергетике, договорено је потписивање уговора о продаји већинског власништва НИС-а и уговора о изградњи „Јужног тока“ са Русима. Поповић је одбио да потпише те уговоре, иако су били у његовој надлежности, па је уместо њега за Москву отпутовао г. Велимир Илић, тадашњи министар грађевине. Недавно је на састанку Председништва ДСС, Александар Поповић износио теорије како су Руси криви због тога што није изграђен „Јужни ток“. По њему није крива ЕУ, која је на све могуће начине онемогућила реализацију тог стратешки важног пројекта, није крив Александар Вучић, који није желео да потпише уговор о почетку изградње „Јужног тока“, већ су криви Руси који су учинили све да дође до изградње гасовода „Јужни ток“. Због свега тога, али и још неких ставова функционера ДСС, врло сам скептична по питању будуће сарадње ДСС и ЈР.
Како Железњак у новом саставу Думе више није на месту заменика председника, а уједно ни на челу скупштинског одбора за међународне односе, можете ли нам објаснити зашто је „деградирао“? Другим речима, може ли Русија да буде задовољна његовим делањем у Србији и окружењу, ако се узме у обзир да је он био задужен за комуникацију са овим делом Европе?
Г. Железњак јесте члан комитета за Међународне односе у новом сазиву Руске Думе а такође је на високој страначкој позицији у Јединственој Русији. Није више на позицији потпредседника Државне Думе, и верујем да ће, с тим у вези, имати далеко више времена да се посвети међународним односима. Г. Железњак је остварио одличан изборни резултат на својој изборној јединици, и верујем да је то меродавна оцена његовог рада. Што се тиче сарадње ЈР са другим странкама на Балкану, чиме се г. Железњак бавио, оценила бих да су на том пољу постигнути одлични резултати у релативно кратком року. Сматрам да је Јединствена Русија могла и раније да посвети више пажње Балкану, али ако узмемо у обзир изузетно комликоване међународне околности у којима се Русија налази и многобројне захтеве на пољу унутрашње политике, понекад су наша очекивања већа него што је то реално. Приликом мог боравка на изборном конгресу Јединствене Русије у Москви, имала сам прилику да поразговарам са колегама из разних политичких партија из региона (ЦГ, БиХ, БЈРМ), са којима ЈР сарађује. Сви су дали позитивне оцене о развоју сарадње са ЈР и доприносу г. Железњака на том пољу. Коначно, ја бих високо оценила залагање г. Железњака и неке нове кораке које је ЈР предузела у сарадњи са српским партијама. Надам се да ће с друге страни, и наше странке уложити додатне напоре да побољшају односе балканских земаља са Русијом, јер сматрам да је то од изузетне важности.
Како коментаришете разилажење ДСС-а са Железњаком по питању његовог става у вези са протестима Иницијативе „Не да(ви)мо Београд?
Прокоментарисала бих као различите погледе на та дешавања. Што се тиче Русије, као силе која се залаже за мир и која се противи мешању страног фактора у унутрашња питања државе, што је принципијелно добар став, они су нам скренули пажњу на чињеницу да иза тих протеста стоје одређене западне структуре. Ако посматрамо с позиције да Србији није потребна дестабилизација, онда можемо да разумемо жељу Русије да до ње и не дође. С друге стране, протесте је изазвало нелегално рушење објеката, где су људи с фантомкама, по налогу државе рушили приватне објекте. Ово се може назвати и криминалним деловањем државе, што је опасно и недопустиво. Ако посматрамо из угла обичног грађанина, протестовати против криминала и насиља је сасвим исправно. ДСС није званично подржала те протесте (колико је мени познато као некадашњем члану Председништва странке, јер такву одлуку нисам видела), али су поједини функционери по слободној вољи присуствовали протестима. Због тога сам могла само да неформално изнесем лични ставом поводом тих протеста, а то је да је повод за протесте легитимна, али ако их подржава неко споља, није оправдано у томе учествовати. Оно што с друге стране руске колеге морају да имају у виду, то је да протести против Вучићевог режима, нису протести против Србије, и да је много незадовољних људи, који ће прихватити било коју прилику да искажу своје незадовољство. После свега кроз шта смо прошли, Србији нису потребне никаве револуције ни дестабилизације, али бојим се да Вучићев режим заводи диктатуру у којој је тешко контролисати незадовољство људи једном суштински погрешном политиком.
Како коментаришете његову идеју о референдуму о уласку у НАТО?
Руска Федерација се залаже за поштовање воље народа и противи се политици која ту вољу не уважава. Више него очигледно је да Мило Ђукановић на силу уводи Црну Гору у НАТО, како би се одржао на власти. Такође, позната је чињеница да се преко 80% Срба противи сарадњи са НАТО, али да је власт Александра Вучића направила искорак и подигла ниво сарадње Србије и НАТО на највиши могући. За то они нису имали одобрење народа. Због тога постоји опасност да корумпиране политичке елите на силу уведу Црну Гору у НАТО, као што су увеле НАТО у Србију. НАТО организацији је савршено јасно да никада неће имати већинску подршку за чланство у земљама на које су извршили агресију. Због тога у идеји за одржавање референдума не видим ништа лоше, напротив то је начин да се заштити воља народа а у овом случају и интерес државе. Не бих то назвала идејом г. Железњака, већ званичним ставом Руске Федерације.
Може ли се у наредно време очекивати посета господина Виктора Колбановског Србији?
Нисам тако детаљно упозната са активностима г. Колбановског. Осим што је био помоћник депутата г. Железњака (претпостављам да ће и у овом сазиву остати на тој дужности), он руководи руским Балканским центром за међународну сарадњу. Свакако је везан за наш регион, али као што сам рекла, нисам детаљно упозната са његовим плановима.
30. октобар 2016.
