Написано: Милош Здравкович
Если Эрдоган продолжит политику террора и запугивания, он продолжит нападать на ни в чем не повинных мирных жителей,
бомбить базы РПК в Иракском Курдистане и оказывать давление на Сирийский Курдистан, турецкий
Курды поднимутся и разразится гражданская война.
Благодаря своему положению Турция по праву считается ключевой страной между Европой, Россией и Ближним Востоком. Тем не менее, эта страна сталкивается с серьезными проблемами: экономика ослабевает, безработица растет, религиозная и этническая напряженность присутствует постоянно. В той же руке для Турции такая нестабильная внутренняя ситуация одновременно отражается как внешнеполитическая проблема.Чтобы свергнуть режим Асада в Дамаске, президент Эрдоган сделал Турцию стороной конфликта в сирийском конфликте. Разделенная страна, как в настоящее время Турция, не может преодолеть этот вызов. Президент Турции также решил нанести удар по сирийским и иракским курдам в Сирии под прикрытием борьбы с так называемым Исламским государством, чтобы не дать курдам, помимо Ирака, получить еще одно автономное образование в самом районе Турции, на этот раз в Сирии. Также ожидается противостояние Турции Исламскому государству, которое, как опасность после недавних террористических атак в Анкаре и Суруце, больше нельзя игнорировать.
Догађаји који су уследили одмах пошто се на ванредним парламентарним изборима 1. новембра Ердоган опет домогао апсолутне већине, јасно су показали да ће турски лидер постати међународни “фактор мира и стабилности” којем је допуштено да код куће ради шта му се прохте. Иако ће званичне резултате парламентарних избора у Турској комисија
обзнанити тек за недељу дана и без обзира што нова скупштина још није формирана, између телеграма честитки које стижу са свих страна демократског света, председник Реџеп Тајип Ердоган је већ стигао да прикаже неке предности једнопартијске демократије.
У понедељак 2. новембра је бомбардовао Курде на југу Турске, а у уторак похапсио десетине присталица Фетилаха Гулена (верског лидера, великог критичара политике турског председника). Не часећи ни часа у претварању апсолутне скупштинске већине у апсолутну моћ једног човека, у уторак 3. новембра турски режим је демонстрирао силу у Измиру, где је приведено 35 присталица свештеника Фетилаха Гулена, предводника умереног исламског покрета у Турској.
Према наводима агенције Доган, претрес је извршен у зору на различитим адресама широм Измира, у операцији против „паралелне структуре“–што је термин који се користи за Гуленове присталице у државном апарату. Осумњичени су одведени у просторије јединице за бробу против организованог криминала, а представници власти преузели су управљање компанијама и медијима који су повезани са Гуленом. Његова највећа “кривица” састоји у томе што је 2013. године отворио истрагу о корупцији у Ердогановом блиском окружењу. Тужилац тражи затворску казну од 34 године за исламског свештеника, уз наводе да је хтео да обори Ердогана –што је Гулен (који је налази у САД) негирао. Гуленов покрет се на Западу схвата као реформистичка струја у исламу, која се залаже за секуларно образовање и међурелигијски дијалог, што у актуленом политичком тренутку никако не одговара Ердогану, који управо “јаше” на националистичким и религиозним таласима.
Ердоганов АКП је ојачао отарасивши се својих политичких ривала у Турској, али курдски покрет остаје доминантан на југоистоку и наставља да одређује локалну политику. Ниједна од двеју снага не може да изађе на крај са овом другом, те се сви добронамерни надају да ће АКП разумети исход гласања и обновити мировни процес са ПКК (деценијама најача и најутицајнија курдска политичка снага).
Према речима курдских лидера, два пута су пред Турском. Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, ако настави да напада недужне цивиле, бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат. А ако нова влада буде одговорна и врати се преговорима са ПКК, Курди ће дати све од себе да тај нови покушај успе.
Сам председник Турске има прилику да одговори на најтеже политичко питање у новијој турској историји – Да ли ће Турска у наредном веку бити део познате и признате Европе, или и после пет векова, опасност на њеним границама?
6. новембар 2015.
