Преносимо: Немања Рујевић, Deutshe Welle
Прошле године смо гледали епизоду „разграничење“ – Србији наводно нема помоћи ако се не одвоји од Косова. Сада гледамо цјенкање Вучића и западних сила. А онда ће постати још гадније
Протеклих дана је немачка канцеларка Ангела Меркел више пута заскочила српску публику са насловних страна таблоида све ређајући понуде: једног дана у замену за признање независности Косова нуди фабрику Фолксвагена, следећег већ и брзи улазак у Европску унију, затим окреће леђа Албанцима и пристаје и на промену граница.
Читалац који би пао с Марса помислио би да је та канцеларка залутала на неки бувљак, а нема баш талента за ценкање – само нуди све више и више.
Колико је веровати тој врсти београдске штампе лепо се видело у уторак када је више листова објавило шта је Вучић у четири ока одбрусио Ангели Меркел – иако се састанак још није ни десио. Неко из Вучићеве делегације на Ист Риверу заборавио је да им јави да је сусрет одложен па да још не штампају текстове које су припремили.
Након састанка у уторак јавност је о садржају известио само један извор – Александар Вучић. У саопштењима немачке стране и изјавама канцеларке ни речи. Тако да се, у недостатку поузданијих извора, може једино позвати на Вучића.
Из његовог излагања се није могло дознати ништа епохално ново о ставу Берлина по косовском питању. Ипак, верни таблоиди су дохватили једну полуреченицу градећи од ње сензацију. Вучић је наиме рекао да је Меркел рекла како се мора преговарати све док се не нађе решење. То је протумачено као одустајање од тврдог става Немачке о непромењивости граница.
То је, наравно, још једна бесмислица, али чак и она може нешто да нам каже. Откуд баш сада овакав режимско-таблоидни десант на косовско питање?
Делује да је у току друга етапа кувања жабе, то јест српског јавног мњења.
Прошлог лета смо истрпели прву са радним насловом „Разграничење“. Рафално је јавност гађана сценаријима економског потопа, демографског напретка Албанаца све до Ниша, опште катастрофе. Вулин се детонирао изјавом која је служила као закључак дебате: или ћемо се разграничити са „Шиптарима“, или нам се црно пише.
У другој етапи се још само преговара о цени.
Говор Александра Вучића у УН
У пијачарском речнику предњачи сам Вучић који неуморно понавља да не могу Албанци да добију све, а Срби ништа. Не треба много луцидности да се у томе прочита његова спремност да крене у признање Косова само ако погодба буде прихватљива. Уместо да коначно саопшти план за Косово, да каже шта хоће уместо шта неће, Вучић тврди пазар.
Део његових политичких противника се нада да ће се свемоћни владар оклизнути на теми Косова. Други део се нада да ће он уместо њих обавити ту непријатност.
Вучић зна шта је где обећао када је долазио на власт и зна да у западним престоницама његов пешчаник полако цури. Зато сада даје гас. У једном ранијем тексту сам то назвао „кувањем жабе бацачем пламена“ – просто, бивши радикали само тако знају.
У убеђивању јавности да овако или онако ваља потписати независност Косова, режим дели шљаге лево и десно, сатире опозицију, хушка против новинара и ректорке, против свих који се усуде да кажу било шта о било чему.
А ближе се избори. Уз бојкот највеће опозиционе групације нема сумње да ће СНС са прилепцима имати двотрећинску већину потребну за промену Устава. Једнако нема сумње да ће у црним џиповима без регистрација у парламент прошверцовати и некакву грађанску опозицију да подржи његово косовско визионарство. И наравно Шешеља да за западне посматраче глуми националистичко страшило.
Потом ће почети трећа етапа кувања жабе – припрема за референдум на којем би грађани требало да аминују договор са Приштином. То тек неће бити ствар за оне са слабијим желуцем, тај лупинг у којем ратни хушкачи из деведесетих убеђују људе да гласају супротно од онога што су им причали тридесет година.
Канцеларка Меркел је наводно обећала да ће навратити у Србију следеће године. Типујем да ће доћи само ако Вучић у овом полугодишту буде добар ђак.
1. Октобар 2019.
