Пише: Милош Здравковић
Пројекат „Менхетн“ најважнији је подухват Сједињених Америчких Држава у Другом светском рату, а највећи и најскупљи научни искорак свих времена. Ради се о изради прве атомске бомбе. Научници се са сетом сећају тих дана, док су грађани били ужаснути. Данас је 70 година од бацања прве атомске бомбе на Хирошиму.
Пише: Милош Здравковић
Стара изрека каже да је лако бити генерал после битке, те да се најбоље види шта се негде дешава ако посматрате са стране… Такав је и случај са великим, глобалним гео-политичким конфронтацијама, као што је сукоб у Украјини. Говорити о томе ко је погрешио, веома је незахвално, јер се само кроз анализу последица може разумети и вредновати исправност или погрешност раније донетих одлука.
Сада, када је ситуација у Украјини постала јаснија, право је време проверити до чега је довео рат на истоку Украјине – познатији као рат за Донбас. Споразум постигнут у фебруару 2015. у Минску успео је заиста да заустави рат у Донбасу. Није га прекинуо, јер се тако озбиљан сукоб не може једноставно прекинути неким споразумом. Оно што је само по себи добро, јесте да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије. Стабилизација фронта коначно је омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало прошлог лета, сада изгледа фантастично…
Са друге стране данас је евидентан потпуни економски неуспех кијевске владе. Управо тај неуспех у овом тренутку онемогућава амерички пројекат Мајдан 2 (другу фазу операције у Украјини) много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск 2 (други мировно споразум из фебруара 2015. године) створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава.
Пише: Драгана Трифковић
Узрок сиријског сукоба
Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
У руској новинској агенцији РИА Новости у Москви, 15.08.2014. у председничкој сали, одржана је конференција под називом „Рат у Украјини 2014. и у Југославији 1999.: Сличности и разлике у тактици и стратегији“.
Видео на YouTube каналу ЦГС: Снимак конференције у РИА Новостима
Интервју Драгане Трифковић са министром одбране Јужне Осетије Валеријем Јахновцем за немачки Zuerst
Поштовани господине министре, молим Вас да нам на почетку кажете о сукобу који се догодио раних 90-тих година прошлог века на територији Јужне Осетије. Шта је био узрок сукоба, како је постигнут мировни споразум 1992. године?
Са распадом СССР (Савеза Совјетских Социјалистичких Република), у децембру 1991 године, свих 15 бивших совјетских република су постале независне државе. О статусу националне аутономије свака нова држава је одлучивала по сопственом нахођењу. Конкретно, на бази значајног слабљења централне власти, већ у децембру 1990., одлуком Парламента Грузије укинута је Аутономна Област Јужна Осетија. У Грузији су се појавиле фашистичке пароле као што су “Грузија-Грузинима”, “Осети напоље из Грузије” и те идеје су добиле ниво државне политике, коју је водило ново националистичко руководство.
Међутим, у основи сукоба нису били међунационални већ политички конфликти. Народ Јужне Осетије није желео да живи у Грузији, јер је предосетио да ће права и слободе читавог народа и сваког грађанина појединачно бити трајно смањивана. Касних 80-тих и 90-их година прошлог века политичке контровезе су ескалирале у отворени војни сукоб. У Јужној Осетији су грузијске казнене јединице спалиле више од 100 села, убијено је више од 1000 људи, на десетине хиљада становника су постали избеглице, успрокос чињеници да популација Јужне Осетије не прелази 70 000 становника. Из унутрашњости Грузије је протерано преко 100 000 грађана осетске националне мањине, што су извеле Грузијске власти са циљем да се реализује национално –државна идеја: Грузија –Грузијцима”.
СA руководством и народом Републике Јужне Осетије – на свечаностима којима је обележена годишњица „петодневног рата” од 8. 8. 2008. у којем су Русија и Јужна Осетија разбиле покушај САД и Сакашвилијевог режима да репризом „Олује” ликвидира Јужну Осетију као некад Српску Крајину, уз угледне госте из Русије, Абхазије, Придњестровља, Доњецке и Луганске Републике – први пут су били и гости из Србије и Републике Српске.
Из Србије, наравно, није било државних званичника, јер се наше власти због „пријатеља” из НАТО-а нису усудиле да признају независност братског православног осетинског народа, али су образ Србије достојно бранили командант одбране Кошара, потпредседник Покрета за Србију и члан Председништва Свесрпског Народног фронта пуковник Љубинко Ђурковић, војно-политички коментатор ”Политике” Мирослав Лазански и политички аналитичар Драгана Трифковић, уз велику помоћ нашег брата, добровољца и аутора више књига о српским солободилачким ратовима 90-их Олега Валецког.
Српски представници су учествовали у одавању поште погинулима у рату 2008, као и у централној комеморативној манифестацији одржаној испред парламента у Цхинвалу, главном граду Јужне Осетије, са почетком у 23.35 увече, тачно у време почетка грузијско-америчке агресије.
Пише: Владимир Милетић
Сасвим обичан дан у Швајцарској. Железничка станица. Бука возова који одлазе и долазе, гужва на перонима. Банкарски службеници ужурбано се крећу ка својим канцеларијама и припремају се за почетак још једног радног дана. Туристи радознало окрећу главе и крећу ка својим планираним туристичким атракцијама и истраживању земље. Тинејџери у хип-хоп фазону, са качкетима окренутим на супротну страну и фармеркама које су превелике. Све то у близини групе војника у борбеној опреми, са пушкама преко рамена.
Ово није Израел. Није наређена општа мобилизација. Ово је Швајцарска, један сасвим нормалан дан у сасвим нормалној недељи.
Размислите, која вам земља прва падне на памет, а да је више наоружана од Америке. У овој области, Швајцарска је на врху међународне листе. Швајцарска није Дивљи запад, и обично мирне улице њених великих градова, ноћу се не претварају у Чикаго 30-их година, међутим, присуство војника на железничкој станици има своје корене у две особености швајцарског система одбране.
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Војна неутралност није више у интересу Србије да би анулирала резултате агресије, такозваних реформи и штетних уговора
У Резолуцији о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, која је усвојена 26. децембра 2007. године у Народној скупштини, дефинисано је начело војне неутралности Србије. У члану 6. ове резолуције стоји: „Због укупне улоге НАТО пакта, од противправног бомбардовања Србије 1999. године без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ‘коначан орган’ власти у ‘независном Косову’, Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању“.
Dragana Trifkovic for Sputnik International
The Russo-Western conflict over Ukraine is a continuation of the geopolitical war against Russia unleashed by the US in Yugoslavia in the 1990s, Dragana Trifkovic told Sputnik, nailing the West for the deliberate demonization of the two nations.
The British-drafted anti-Serbian resolution over the so-called „Srebrenica massacre“ discussed in the UN Security Council earlier this month is part of a Western geopolitical game aimed against Serbia and Russia which started with the Yugoslav War of 1991-2001, according to Dragana Trifkovic, an author, expert in geopolitics and the Director General of the Center for Geostrategic Studies, in Belgrade, Serbia.
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Не мора премијер да брине ни о плаћеницима, ни о добровољцима, ни о српско-руским везама, све ће доћи на своје место
Већ извесно време се појављују информације о учешћу Срба на страни руског народа у Украјини, али за сада не постоје прецизни подаци о њиховој бројности. Светски медији су пренели вести о успеху српских добровољаца у Украјини. РИА Новости пише да је група Срба која се придружила самоодбрани Доњецка успела да одбије напад кијевске хунте и уништи украјинску артиљерију.
У извештајима се помиње формација под именом „Јован Шевић“, којом командује Братислав Живковић.
