Наука и друштво

By Dr. Vladislav Sotirovic

Ukraine is an East European territory which was originally forming a western part of the Russian Empire in the mid-17^th century. That is a present-day independent state and separate ethnolinguistic nation as a typical example of Benedict Anderson’s theory-model of the “imagined community” – a self-constructed idea of the artificial ethnic and linguistic-cultural identity. Before 2014 Ukraine was a home of some 46 million inhabitants of whom, according to the official data, there were around 77 percent of those who declared themselves as the Ukrainians. Nevertheless, many Russians do not consider the Ukrainians or Belarus as “foreign” but rather as the regional branches of the Russian nationality. It is a matter of fact that, differently to the Russian case, the national identity of Belarus or the Ukrainians was never firmly fixed as it was always in the constant process of changing and evolving [on the Ukrainian self-identity construction, see: Karina V. Korostelina, Constructing the Narratives of Identity and Power: Self-Imagination in a Young Ukrainian Nation, Lanham, Maryland: Lexington Books, 2014].

By Thierry Thodinor

This is a first-hand account.

It is that of Marie, a young and talented journalist who, at the age of twenty-eight, voluntarily scuttled her career as a French journalist.

This profession, which had been her dream since childhood, is a disaster in today’s France, ravaged by conformism and corruption.

Разъяснение:

«Открытое письмо – воззвание в поддержку Украинской Православной Церкви и за сохранение канонической соборности Церкви Христовой» (https://www.peticiq.com/podkrepa_na_upc).

За короткое время письмо получило широкую общественную поддержку и гражданское признание, собрав почти 2000 подписей духовенство – болгарских монахов, монахинь, игуменов из 6 монастырей, священнослужителей из 9 епархии Болгарской Православной Церкви, мирян, представителей общественных, научных и политических кругов, среди которых:

Пише: др Владислав Сотировић

Пролог

Јосип Броз Тито, „највећи син наших народа и народности“, је засигурно једна од најмистичнијих личности балканске и југословенске повеснице. Самопрозвани „маршал“ кога су пречански Срби довели на власт у Београду октобра 1944. г. уз круцијалну помоћ совјетске Црвене армије је 1914. г. ратовао у Западној Србији у аустроугарском мундиру као водник 10. извиђачке чете 25. домобранског пука 42. „Вражје“ дивизије[i] а након Другог светског рата диктаторски је владао својом Југославијом (Титославијом) и то два пута дуже (1945−1980. г.) у односу на владавину краља Александра Карађорђевића Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевинм Југославијом (1918.−1934. г.). Иако је пре свега (пречанским) Србима имао да захвали за своје устоличење у Београду и функционисању на власти све до смрти ипак Броз није нашао за сходно да ни један једини пут обиђе Јасеновац – највеће стратиште Срба у читавој њиховој повесници иако је више него често пролазио поред њега путем Београд-Загреб. Оженио се Српкињом из Лике, владао из Београда и у Београду сахрањен, а његову смрт су од свих југословенских народа и народности највише оплакали управо Срби – једина југословенска нација коју је доживотни југословенски председник једноставно мрзео.

Центар за геостратешке студије организовао је  28. августа Међународну конференцију на тему кршења верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву у контексту актуелних дешавања. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у центру Београда.

Преносимо излагање г-ђе Спомене Милачић:

Покушаји разарања УПЦ несумњиво делују на одрасле вернике којима се овим путем укидају њихова основна људска права – право на веру и верски идентитет пре свега. Одрасли људи међутим у великој мери имају изграђен тај верски идентитет и премда са патњом и премда бар до сада без заштите УН, они јасно увиђају шта се дешава а њихова вера и њихови монаси, премда такође у патњи, свесно трпе али се, снагом своје вере, боре и надају.

Одрасли имају ту велику предност свесног расуђивања, постојане вере и наде која, у склопу свих вероисповести, омогућава духовну снагу па тиме и снагу личности.

Пише: Драги Ивић

Сваки војник добро зна шта је то истурени положај. Он може бити на свим нивоима, од тактичког до стратешког. Ови положаји којима се бавимо у тексту јесу много више од тога; реч је о геостратешкој појави која постоји откад постоје и хегемонистичке или експанзионистичке тежње.

Оне се данас представљају у политички коректном говору као места са којих се бране национална безбедност и интереси једне државе, омогућава међународна сарадња у борби против тероризма, итд. Истина је, наравно, много једноставнија: велике силе, на основу освојеног и стеченог историјског права, своје интересе штите и ван граница своје државе. Понекад и хиљадама километара далеко.

28 августа Центр геостратегических исследований организовал международную конференцию по теме нарушения религиозных прав. В контексте текущих событий особым акцентом конференции стало преследование  Украинской Православной Церкви (УПЦ). Мероприятие состоялось в Пресс-центре Ассоциации журналистов Сербии в центре Белграда.

Василианна Мерхаб, политолог и аналитик религии:

Уважаемые организаторы и участники конференции о нарушениях религиозных прав с фокусом на Украинскую Православную Церковь!

В этот праздничный день, когда Святая Православная Церковь празднует Успение Божией Матери, мне исключительно приятно, что, несмотря на обстоятельства, препятствующие моему прямому участию, имею возможность, хотя и на расстоянии, быть причастна к Вашему важному событию.

Хотела бы поздравить госпожу Драгану Трифкович за ее дерзновение и решимость дать гласность одной из самых важных тем современности, даже, бы сказала, самой важной, потому что нет на земле ничего важнее Церкви Христовой.

Центар за геостратешке студије организовао је  28. августа Међународну конференцију на тему кршења верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву у контексту актуелних дешавања. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у центру Београда.

Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Украјинска православна црква која се обично назива егзонимом Украјинска православна црква Московске патријаршије је једина легална и легитимна православна црква у Украјини.

Украјинска православна црква Московске патријаршије је званично формирана 1990. године, на месту Украјинског егзархата Руске православне цркве као украјински огранак Руске православне цркве која има вишевековну традицију на тим подручјима.

Центар за геостратешке студије организовао је  28. августа Међународну конференцију на тему кршења верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву у контексту актуелних дешавања. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у центру Београда.

Пише: проф. др Дејан Мировић

Прогонећи само једну црквену заједницу,Украјинску православну цркву у Украјини  и отимајући коначно Кијево-печерску лавру, режим Зеленског је показао, кршећи универзална људска права

– Да је богоборачки и или агресивно атеистички попут онога који је у Украјини био у време комунизма

– Да је режим Зеленског под покровитељством Запада који људска права и слободу вероисповести селективно у примењује већ вековима

– Да је русофобски и антиправославан

– Да је злоупотребио ратно стање јер оно не може бити оправдање прогон Украјинске православне цркве у Украјини

Пише: Др Владислав Б. Сотировић, Виљњус-Литванија

Истраживач-сарадник Центра за геостратешке студије

Након константних и сукцесивних политичких испада са хрватске стране да је поред Николе Тесле и Милутин Миланковић „хрватски знанственик“ јасно је да се овде ради о политици политичког похрваћивања свих великана који по месту рођења потичу са данашњег простора Републике Хрватске али нису етнички Хрвати применом тзв. хрватског државног права. На основу овакве политичке филозофије, сви становници Хрватске морају бити политички Хрвати и сходно томе све што потиче са простора Хрватске мора бити хрватско. Међутим, поставља се питање да ли је оваква терминологија прикладна бар у лингвистичком смислу што такође индиректно покреће и расправе о Хрватима и Србима у свим контекстима укључујући и оне „вечне“ теме типа да ли су Хрвати и Срби исти народ или да ли су сви становници Хрватске Хрвати?