Економија

Пише: Милош Здравковић

Не постоји „геополитика енергије“ сама за себе. Гаспромови потези се често погрешно тумаче као средство неке политичке стратегије. Али реалност је другачија: енергија је политички посао, али је у целини узевши, бизнис.

Ери јефтине енергије дошао је дефинитивни крај. “Енергетска битка“ потрајаће барем неколико деценија. У ту битку за буквално преживљавање неке земље и нације улазе богатији, неки (већина) сиромашнији, али је чињеница да су сви у истом лонцу, те стога следи да никада у својој историји судбина човечанства није била повезанија. Јер енергија повезује и покреће свет.

Сасвим је чудно што је уместо да уједини целу Европу (којој Русија припада географски, историјски, културно и психолошки), питање енергије последњих година постало тема која дели континент. Русија поседује 26,6% светских резерви гаса, између 6,2% и 13% познатих резерви нафте и око 20% познатих резерви угља. По томе је Русија светски лидер у трговини гасом и извозник нафте у рангу са Саудијском Арабијом.

Пише: Милош Здравковић

Свет је вековима функционисао тако што су сиромашни позајмљивали од богатих. Богати су наравно наплаћивали сопствени интерес и то наравно није ништа чудно само по себи! За камату се зна више од једног миленијума. Ипак, „ново доба“, донело је једну велику новину- да неко ко је без пара позајмљује новац, наравно виртуелан. Уз то, неко ко је у потпуности без покрића наштампао велике количине свежег новца, даје неком тај исти новац, притом га уцењује, поставља услове, инволвира своју технологију, своје прописе (које мења у сред утакмице), намеће своје фирме и производе…

Али како је то могуће? Опште је познато да се недостатак новца може надокнадити позајмицом од онога који га има. Новац се увек позајмљује уз камату, камата је цена новца. Ту наравно нема ничег спорног. Спорно је кад неко узме од неког новац, а онда му тај исти новац позајми, а притом му наплати свој интерес. Како је то могуће?

Пише: Милош Здравковић

Када помислимо на гас, односно његово порекло, нама Европљанима прво на ум дође Русија. Истина је да је Русија појединачно највећи снабдевач ЕУ гасом, али не треба сметнути са ума да и сама Европа производи велике овог енергента, као и да је Северна Африка велики снабдевач, пре свега Алжир и Либија.

Наравно, када пишемо о енергетици, морамо да узмемо у обзир и нафту, уранијум, производњу и дистрибуцију струје. Много је непознатих и више константи, Русија, Северна Африка, производња у Европи, Блиски исток. Ипак ова анализа ће се позабавити гасом, иако и остали енергенти, тржишта и технологије играју веома важну улогу коју доносиоци одлука морају да узму у обзир када одлучују о гасној судбини нашег континента.

Из напред наведених разлога бесмислено је правити „математику“ у евентуалном енергетско -гасном рату између Сједињених Америчких Држава и Русије, а не узети у разматрање улоге других играча. Наравно о њима се мање пише, јер новине продају искључиво вести о сукобима великих сила.

Како год Русија је за Европску унију најважнији спољни снабдевач енергијом. У 2015. години је 34 процента гаса, 32 процента нафте и 24 процента угља дошло из Русије. С друге стране, европске компаније су најзначајнији страни инвеститори, а Унија је најважније извозно тржиште Русије, како за енергију тако и уопште.

Пише: Милош Здравковић

Пошто Немачка себе сматра довољно јаком да може да се успротиви Вашингтону, „Северни ток 2“ је ипак остварив. Иако се шире вести о потенцијалном оживљавању пројекта „Јужни ток“, чињеница је да ниједна европска држава још увек није признала Крим као руски регион – што је нужни услов за покретање пројекта „Јужни ток“.

На питање каква је енергетска будућност Европе и света, добићемо одговор врло брзо, већ наредних месеци. Једно је сигурно – ера фосилних горива није на заласку! Отуда долази упозорење из Сједињених Америчких Држава, да су у Вашингтону јако забринути због пројекта гасовода “Северни ток 2”. Американци сматрају да овај пројект представља претњу по њихову националну безбедност!?

Европска Унија је без излаза, јер као што је већ познато, уговор о преносу природног гаса кроз Украјину истиче 2019. године, а алтернативне путеве допремања гаса до Европе није могуће изградити без учешћа Русије, која је одлучна, да задржи статус главног снабдевача гасом.

Пише: Милош Здравковић

Монетарна криза, избегличка криза, раст терористичких претњи, наставак санкција против Русије – све ово је изазивало растућу иритацију у 2015. години не само код обичних Европљана, већ је довело и до трансформација унутар националних елита.

Глобална криза је системска. Глобална економија и сам систем међународних односа дошли су до потпуно логичног застоја. Војна, економска и идеолошка снага САД и НАТО више није довољна за одржавање тренутног финансијско-економског и политичког система међународних односа, а у ствари једино је она омогућавала продужавање глобализације – једино профитабилне наднационалним елитама.

Оно што је довело до отрежњења средње класе у свету, масовних окупљања, револта на улицима више од стотину европских и светских градова, свакако је и чињеница да економски хаос, који креирају финансијске корпорације, углавном пролази без последица по његове творце, челнике такозваног либералног (коцкарског) капитализма. Пораст популарности „деснице“ није једино одраз мигрантске кризе како то желе да представе маинстреам медији. Владе Америке, Британије и других развијених земаља приморане су да завуку руке у државне касе и кризе санирају новцем обичних људи, јер би колапс најмоћнијих корпорација могао довести до краха економија читавих држава и дестабилизације светске економије.

Пише: Милош Здравковић

Не можемо и даље да остављамо стотине милиона људи да пате од глади, док неколико особа на врху лествице нагомилава ресурсе којима би могли да помогну сиромашнима – апелују светски интелектуалци. Време је да се каже да је овакво стање једноставно неприхватљиво

У свету је све више богатства у све мање руку. Или, све је више оних који, што би казао Махатма Ганди, „немају шта да изгубе сем својих живота“. Уочи годишњег скупа 2.500 најбогатијих и најутицајнијих личности у свету (према „Форбсовој листи“) у Давосу најскупљем граду у Европи, објављено је да један одсто најбогатијих људи на Земљи има већу имовину него преосталих 99 одсто заједно. Јаз између најбогатијих и остатка света се драстично продубио у претходних осам година, тојест од почетка велике

Пише: Милош Здравковић

Да бих пластично објаснили стање у Европској Унији, најбоље је парафразирати професора Миодрага Зеца: „Да смо ушли у Европску Унију почетком деведесетих, када је Запад цветао, ишли бисмо на свадбено весеље. Сада, на жалост, идемо на бракоразводну парницу, или сахрану.“

На питање шта се то тренутно дешава у свету и због чега, најпростије је одговорити тако што ћете цитирати бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона, који је остао упамћен (поред афере са Моником Луиински) по дивљачком бомбардовању Југославије мимо воље УН. Клинтон, притиснут бројним актуелним питањима, је рекао: „О економији се ради, глупане“. Тако је и сада – у јеку кризе у Сирији и Украјини, пажњу привлаче промене које се дешавају у међународним економским односима.

Моћ се помера ка Истоку – један од тренутака када је то постало свима очигледно (ту не убрајам „професионалне“ западне лобисте) био је самит Г-20 најмоћнијих привреда света 2010. године у Сеулу, главном граду Јужне Кореје. Није реч само о томе да је домаћин била Јужна Кореја – далекоисточна земља која је остварила вртоглави привредни раст, индустријски и технолошки бум, а да није имала ниједну вредну сировину, већ само вредне и паметне људе, своје становништво.