У модерној политичкој теорији савремени политички системи названи су постдемократија. (Колин Крауч, Жак Рансијер, Шелдон Волин, Питер Меир и др.). У таквим системима власт је у рукама економских елита, а периодични избори су обична фарса чији је циљ да се економска моћ пренесе и у политичку и сваку другу сферу друштвеног живата. У западним друштвима главни субјекти политичких процеса су политизоване крупне корпорације, појединачни грађани су разбијени, изоловани, обесхрабрени да се међусобно организују. У Србији полуге моћи држе амбасадори великих сила и представници међународних финансијских организација, они владају преко домаћих странака, којима омогућавају да контролишу државни апарат све док служе њиховим интересима.
На изборима тзв. бирачи се не опредељују између различитих политичких концепата, које већина изборних актера уопште и нема, него на основу представљања кандидата у медијима. Избори се добијају на телевизијама, а за њихов исход важнији су визуелни и звучни ефекти него идеје. Изборне кампање су добро режирани спектакли који се много не разликују од забавних програма. Добија странка која има више новца да плати најбољег редитеља, који вештим манипулацијама формира вољу грађана. У политици влада новац, начело један долар један глас, а не један човек један глас. У политичким кампањама се не води рационална расправа о кључним проблемима са којима се нека заједница суочава, него се пажња усмерава према тривијалностима.
Овакав политички систем не отвара простор за расправу о егалитарним политикама, редистрибуцији, заштити маргиналних и искључених. Политичари се понашају као естрадне звезде или манекени, један пева, други удара у тамбуру. Политичке поруке су слоганизоване и естетизоване, демократски живот сведен је на непрестане кампање, стручњаци за истраживање јавног мњења главни су посредници између владајућих елита и народа. Јавни говор престао је да буде рационална расправа и претворио се у манипулативну и заводљиву реторику у којој доминирају емоцијама набијена поједностављивања. На предизборним митинзима главну улогу имају бубњеви, политика је приватизована и тривијализована. Антисистемске теме су потиснуте, расправља се о алтернаивама које креирају редитељи политичких процеса, обични грађани само следе сиглнале које им шаље режимска пропаганда. На изборма се може променити влада, али само да би на власт дошла иста таква. Промена система је искључена као опција, такмиче се конкурентски маркетиншки тимови, а не партије са различитим програмима. Побеђује онај који има више новца и боље барата манипулативним техникама. Савремене политичке партије су организације за бруталну експлоататцију јавних ресурса, изборне машинерије које служе личним и клановским интересима.
Обични људи у политици само статирају, они су пасивни посматрачи, одлучују олигархије иза затворених врата и мимо демократских процедура, као у предемократским системима. Публика је пасивна, конфузна, збуњена, неспособна да ствара организације које би могле да штите њихове интересе. Разум и морал су давно протерани из политике, политичким животом у већини држава доминирају безобзирни демагози, често шарлатани, који су потпуно незаинтерсовани да се баве решавањем друштвених проблема. Политчки процеси су обесмишљени, испражњени од садржаја. Напетости између власти и опозиције више углавном нема, странке се групишу у центру, а међу њима нема битиних идеолошких разлика.
Правила игре у политичким системима либералне демократије тако су организована да онемогуће појаву алтернативе, и да спрече обичне људе, тј већину становника, да ефикасно учествују у политичком животу. Фаворизовани су технократски начини упрвљања у којима доминира експертска анализа, која је, наводно, неутрална. Модерна држава је, тобоже, више регулалтивна него политичка и редистрибутивна. Један цинични заступник оваквог концепта зато каже да нам треба мање, а не више демократије.
Кључну улогу у политичкој комуникацији имају медији, наравно у приватном власништву, који нису заинтересовани да организују озбиљну дебату о најважнијим друштвеним темама, већ да повећају свој профит. Уколико зараду доноси лагање и огољена политичка пропаганда, онда ће они тако поступати. Интерес таблиодиних листова и телевизија није развој критичке демократске јавности него лака и брза зарада. Када медјиима управљају приватне корпорације није могуће формирање критичког јавног мњења, сфере напетости између друштва и власти. Циљ је да се спрече грађани да самостално мисле и доносе одлуке и да буду разбијени у безличну, послушну масу која безпоговорно следи команде које добровољно прихвата.
Појединац као субјект велики је мит либералне идеологије. Грађанин је, наводно, суверен: као потрошач он, својим слободним избором, одлучује о томе шта ће капиталисти производити ; као бирач, он одлучује ко ће вршити политичку власт и како ће држава бити вођена! У стварности модерних друштава мало тога је остварено. Фуко је описао конструкцију индивидуалности путем дисциплинарне моћи. Систем производи корисне индивидуе, њихово понашање се структурира према потребама система у коме не постоји друштвени уговор, него стално присутна принуда, не основно право него растућа дресура, не заједничка воља него аутоматизована послушност. Цело друштво премрежено је дициплинујућим институцијама, школа служи томе да се влада преко знања и сл.
Теоретичари пост-демократије истичу да, ипак, хоризонти демократије не могу у потпуности бити потиснути медијским манипулацијама и употребом новца. У неколико случајева у недавној историји потврђено је да елите, понекад, не успевају да своје политичке преференције наметну грађанима. Избори и референдум у Грчкој 2015, Брегзит, победа Трампа и раст националистичке деснице у Европи то доказују. У Грчкој су у лето 2015. год. медији у приватном власништву водили хистеричну кампању у прилог капитуалције пред кредиторима, резулатат на референдуму ипак је био 61% против. За Брегзит и Трампа су гласали, из протеста, и бирачи који су жртве неолибералне економске политике и глобализације. Ксенофобна, националистичка десница, боље од левице, успела је да искористи незадовољство дела становништва и да му наметне своје политичке ставове.
Десница у успону није никакава алтернатива, она не доводи у питање капитализам као систем, већ за невоље оптужује странце и особе друкчијег идентитета. Ултрадесница социјално незадовољство траснформише у националну, верску и расну мржњу. Ипак, најновија збивања указују да је неолиберална елита рањива, да је отпор могућ и са левице, која једина може да креира супериорни поредак, демократски социјализам.
(Аутор је политиколог из Зрењанина)
Quelle: НСПМ
14. август 2023.