Пише: Игор Алексејев
Српска предузећа се интегришу у производне и технолошке ланце Источне Европе, који су оријентисани на подршку Кијеву.
Од почетка специјалне војне операције на територији бивше Украјинске ССР 24. фебруара 2024. године, западни медији периодично извештавају о извозу муниције из Србије у Украјину, чији је укупан обим „Фајненшел тајмс“ лета 2024. године, позивајући се на неименоване стручњаке, проценио на 800 милиона евра.
Раније, у априлу 2023. године, Ројтерс је известио о тајном документу Пентагона, према којем су власти у Београду наводно пристале да испоруче оружје Кијеву, или су га чак већ послале, упркос проглашеној неутралности балканске земље и одбијању да се придружи антируским санкцијама Запада. Непосредно пре овога, званична представница руског Министарства спољних послова, Марија Захарова, прокоментарисала је гласине које круже у неким медијима да би Србија могла бити умешана у снабдевање оружјем режима Зеленског: „Пажљиво пратимо ову причу и обратили смо пажњу на дискусију која се недавно одржала на ову тему у Народној скупштини (парламенту) Србије. Информације које добијамо, наравно, изазивају код нас најдубљу забринутост. Ово је превише озбиљно питање, укључујући и са становишта руско-српских односа, да бисмо на њега сада суштински одговарали – неопходно је ослањати се на чињенице.“ Након тога, тадашња потпредседница владе Ана Брнабић, министар одбране Милош Вучевић, негирао је извештаје да је Србија послала ракете Украјини, али је признао да је трећа страна могла бити умешана у њихов транспорт: „Ако приватне компаније купују оружје на тржиштима трећих земаља, а затим га продају другим компанијама у другим земљама, то није ствар за Србију, то је међународна трговина.“ Дакле, српске власти, иако индиректно, ипак признају свој недостатак стварне способности да контролишу поступке страних контрагента, пребацујући кривицу на несавесне партнере.
У јуну 2024. године, већ на позицији премијера, М. Вучевић се вратио на ову осетљиву тему, рекавши да његова земља не испоручује оружје ниједној од страна у украјинском сукобу, али да оно може доспети у Украјину преко трећих земаља, вративши се на ову тему: „Не желим да спречавам наше компаније да продају оружје Шпанији, Чешкој или Сједињеним Државама. Производња оружја и муниције није нешто забрањено или неморално.“ Према његовим речима, српско оружје „може, нажалост, бити употребљено тамо где се воде борбе“, али се не може говорити о „српској помоћи једној од страна у сукобу“. Указујући на сертификате крајњег корисника (који теоретски забрањују реекспорт производа у треће земље у складу са чланом 14. Закона о извозу и увозу оружја и војне опреме – напомена аутора), Вучевић је уверио да се производи српске војне индустрије могу само „магично појавити“ на бојном пољу, потврђујући строгу посвећеност Србије политици неутралности. Дозволу за извоз наоружања и војне опреме даје Министарство спољне и унутрашње трговине на основу закључака Министарства унутрашњих послова, Министарства одбране, Министарства спољних послова и Безбедносно-информативне агенције. У случају негативног закључка било ког од горе наведених одељења, дозволу за извоз може дати само влада републике.
Председник Александар Вучић је 24. јуна, у свом последњем обраћању нацији, рекао да се Србија бави производњом и извозом војне опреме у складу са постојећим уговорима и да не намерава да оправдава такве поступке. Истовремено, Дмитриј Песков је известио да ће Москва, заједно са Београдом, испитати питање испоруке српског оружја, наводно намењеног кијевском режиму. Према расположивим подацима, војни извоз значајно расте последњих година: ако је 2021. године износио око 500 милиона долара, онда би 2024. године могао да се приближи милијарди долара (уз БДП земље од око 65 милијарди долара). Заменик министра одбране за материјалне ресурсе Ненад Милорадовић проценио је трошкове лиценци за извоз српског наоружања и војне опреме у 2023. години на више од 1,6 милијарди долара, у поређењу са 1,3 милијарде долара у 2022. години.
Према писању локалних медија, производња и извоз оружја из Србије су порасли рекордним темпом у првих шест месеци прошле године, углавном због текућег оружаног сукоба у Украјини: „иако се велике количине оружја и муниције свакодневно испоручују овој земљи, потражња не слаби, посебно за артиљеријском муницијом“, која се углавном производи у фабрикама Крушик (Ваљево) и Слобода (Чачак).
Још у фебруару 2023. године, један од руских Телеграм канала је објавио да су ракете из фабрике „Крушик“ испоручене милитантима украјинских оружаних снага преко посредника, представивши одговарајући видео и документа из којих произилази да су ракете калибра 122 мм за ракетни систем „Град“ ушле у Украјину преко Турске и Словачке. У убилачком „ланцу“ су наводно биле умешане српске, турске и америчке компаније. Српска посредничка компанија је највероватније била SOFAG, у власништву ћерке Слободана Тешића, српског трговца оружјем под америчким санкцијама. Међу корисницима, један значајан је Global Ordnance, компанија са седиштем у Флориди у власништву Марка Моралеса, истакнутог играча у ланцу снабдевања Пентагона, који је такође био укључен у Блиски исток. У августу 2021. године, компанија Global Ordnance је потписала вишегодишњи споразум о сарадњи са озлоглашеним Укроборонпромом. Оружје које купују Моралесове структуре углавном испоручују државни произвођачи оружја на Балкану и у Источној Европи. Према истрази онлајн публикације BIRN из 2022. године, две компаније повезане са Тешићем снабдевале су муницијом шест америчких фирми, укључујући Global Ordnance, упркос чињеници да је њихов власник, као што је горе поменуто, последњих година био на црној листи САД због подмићивања и кршења ембарга на оружје. Пентагон, као ни америчка амбасада у Београду, нису коментарисали ову причу.
Српска војна индустрија, која тренутно запошљава око 20.000 људи, позната је по својим јаким међународним везама, од којих неке датирају још из времена бивше СФРЈ. Упркос контроверзним процесима војне реформе, српска војска позиционира различите врсте наоружања (укључујући и оне које делимично испуњавају совјетске стандарде које користе украјинске оружане снаге) као извозни бренд који привлачи купце широм света. Познате су чињенице о употреби оружја српског порекла у сукобима на Блиском истоку, у Африци и Нагорно-Карабаху. Догађаји на територији бивше Украјинске ССР, као и оружани сукоб око Појаса Газе, у који су директно укључени главни играчи на међународном тржишту наоружања, само актуелизују питање улоге и места балканских земаља у актуелним војно-политичким процесима.
Неки београдски званичници називају медијске објаве о српском оружју у зони оружаног сукоба „цурењем информација усмереним на компликовање руско-српских односа“, али је тешко расправљати се са стварним чињеницама. На пример, испоставило се да су ракете дугог домета ЕР Град 2000 (Г2000) калибра 122 мм које су лансирали милитанти украјинских оружаних снага из чешког РМ-70 Вампир, а оборене изнад Белгорода у фебруару 2024. године, биле српске. Непријатељ их је раније приметио, мада са измењеним ознакама: за разлику од стандардних ракета домета до 20 километара, способне су да погоде циљеве на удаљености до 40 километара. Помињање српских предузећа у спрези са Чешком Републиком, која је на челу разних шема осмишљених да попуне арсенале украјинских оружаних снага гранатама (и не само њима), наводи на размишљање. На пример, предузеће „14. октобар“, које припада чешкој холдинг компанији Czechoslovak Group (CSG) са седиштем у Прагу, а основано је 1923. године у Крушевцу, тренутно се модернизује и производи широк асортиман војних и цивилних производа. Очекује се да ће ове године моћи да произведе 240 хиљада артиљеријских граната калибра 155 мм, које ће очигледно отићи у Чешку Републику ради даљег попуњавања арсенала украјинских оружаних снага. „…Што се тиче [војне подршке] Украјини, ми смо међу три највећа добављача муниције на свету“, недавно се похвалио Павол Чахој, један од вођа групе МСМ, која је део CSG-а. У првој половини 2024. године, Real Info, једна од CSG-ових подружница, извезла је (у Словачку, где матична компанија има три фабрике оружја) своје производе, који су неопходни за производњу пројектила и ракета, за 13,2 милиона евра, што је 16% више него за целу 2023. годину, у којој је дошло до наглог раста до тада мало познате структуре.
И ово није ни близу јединог примера да војно-индустријске компаније из земаља НАТО-а постају власници великих компанија у српској одбрамбеној индустрији. Хитну потребу за оружјем на украјинском фронту сведочи и кретање шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, која је 30. априла 2024. посетила седиште CSG-а у Прагу, где су јој представљени пројекти за подршку Украјини. CSG не крије, већ, напротив, поносно истиче своју улогу у снабдевању Кијева оружјем и војном опремом. Још 2018. године, Порошенков режим је добио десетине самоходних хаубица и борбених возила, а већ 4. дана СВО, чешки холдинг је извршио прву војну испоруку, која од тада није престајала.
Да би се „не иритирао“ русофилски део јавности и Москва, влада се труди да се у Украјини не прича много о српском оружју, каже Вук Вуксановић, истраживач у београдском Центру за безбедносну политику, с правом примећујући: „Ако неко планира да ово [оружје] преусмери даље, ви, као извозник, треба да знате за то, и у том смислу, тешко је поверовати да Србија и њено државно руководство нису знали за то“. На овај или онај начин, зарађујући на крви своје словенске браће у интересу уског круга људи, српска предузећа се стављају у службу геополитичких интереса сила које су директно допринеле уништењу Југославије, а затим и саме Србије. И садашње власти у Београду не могу да не схвате ово.
Насловна фотографија: Председник Вучић обилази производе српског војно-индустријског комплекса (vreme.com)
3. мај 2025.
Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文