Мехди Хонардидех: Анализа израелског напада на Сирију

Пише: Мехди Хонардидех, експерт Центра за геостратешке студије из Ирана

Очигледна издаја илузорних савезника

Током прошле године, најчешће понављана фраза у Нетанјахуовој реторици била је „Нови Блиски исток“. Нови поредак који је Нетанјаху замислио је стратешки пројекат усмерен на трансформацију западноазијског региона у контролисано, подређено и прилагодљиво окружење усклађено са интересима ционизма и његовог главног присталице, Сједињених Држава.

Међутим, крајњи циљ овог поретка је елиминисање или слабљење независних и отпорних актера и успостављање регионалне структуре састављене од фрагментираних, нестабилних или послушних држава које директно или индиректно сарађују са ционистичким режимом. Неки верују да тренутна превирања подсећају на план „Крваве границе“ Ралфа Питерса, који предлаже поделу свих регионалних земаља и формирање нове мапе за Западну Азију.

Напад ционистичког режима на Сирију – упркос сарадњи Мохамеда ел Џоланија, вође сиријских оружаних група, са Израелом и његовим састанцима са америчким званичницима попут Доналда Трампа – још једном доказује да се обећањима САД и ционистичког режима не може веровати. Овај напад, који се догодио након тврдње о укидању санкција Сирији, открива да западна и ционистичка политика нису осмишљене за мир, већ за слабљење и фрагментацију западноазијских држава.

Ел Џолани, кога је Запад некада представљао као умерену фигуру и чак се састајао са Трампом, сада је сведок како Израел напада подручја под његовом контролом без обзира на те прошле везе. Ово понашање прати доследан образац у америчкој и израелској политици: експлоатација појединаца и група за њихове интересе, а затим њихово одбацивање или игнорисање при првој прилици. Ова издаја није ограничена само на Џоланија – она служи као озбиљно упозорење свима који верују да могу да се ангажују са САД и Израелом.

САД и ционистички режим немају никакву посвећеност миру или стабилности у региону. Њихова стратегија је стварање дуготрајних криза које поткопавају национални суверенитет. Сирија, Ирак, Јемен и Либан су јасни примери овог приступа. Чак су и обећања попут укидања санкција само алати за вршење притиска на владе и групе. Недавни напад Израела на Сирију, одмах након преговора који су имали за циљ смањење тензија, јасан је доказ ове стварности.

Овај догађај требало би да послужи као позив на буђење свим владама и исламским покретима који разматрају сарадњу са САД и Израелом. Историја је показала да ови режими не само да жртвују своје савезнике, већ никада не поштују своје обавезе. Једини начин да се суочимо са таквим претњама јесте јединство међу исламским земљама, јачање отпора и одбијање да верујемо непријатељима. Исламски свет мора напустити илузију сарадње са Западом и ционизмом и чврсто се придржавати стратегије отпора – јер је искуство доказало да само моћ и јединство могу спречити реализацију њихових злокобних циљева.

Израелски напад на Сирију још једном је потврдио да САД и ционистички режим немају ни савезнике нити обавезе. Они се искључиво воде својим интересима и неће оклевати да почине било какав злочин да би их остварили. Овај догађај мора послужити као дубока лекција за исламске владе: Веровање непријатељу је издаја народа и идеала исламске Уме.

Тренутни сукоби у Сирији имају неколико важних фактора и разлога, који се могу анализирати на следећи начин:

Израел несумњиво подржава минимални циљ поделе Сирије на неколико региона. Један од њих би могао бити успостављање друзске тампон зоне у Свејди.

Тел Авив је изградио позитиван однос са Друзима у региону Голана, што симболизује недавна вожња неколико друзских аутобуса између Сирије и Израела, што указује на жељу Израела да стекне безбедносну контролу над овим подручјем.

Сиријска влада се, по још један пут од пада Асада, сукобила са неарапским или несекташким групама ван већинске владајуће секте. Једном су жестоко напали алавитске приобалне провинције и починили бројне злочине; други пут су се сукобили са Курдима. Њихов тренутни проблем лежи у Друзима, са којима су поново у сукобу.

Турска, као стратешки партнер владајућег режима, покушава да ојача своје упориште у Сирији. У једном тренутку је покушала да успостави присуство на аеродрому Т-4, који је Израел одмах бомбардовао. Упркос односима са Ердоганом, Тел Авив се снажно противи сваком турском учвршћивању у Сирији и сматра да сиријска војна и безбедносна сцена треба да остане слободна од других земаља у региону.

С друге стране, почетно одобравање, а затим и одбацивање изјаве Хикмата ел-Хиџрија такође указује на то да је он под значајним притиском Израела и одређених оружаних група повезаних са Тел Авивом. То је зато што је доследно подржавао технократски модел управљања током сиријских устанака.

Овај рат се може посматрати као индиректна конфронтација између Турске и Израела. Тел Авив је уништио тенкове који припадају Џоланијевим снагама и изјавио да су прешли израелске црвене линије безбедности на југу Сирије. У међувремену, Турска је затражила од Дамаска да реши питање Свеиде, што јасно показује да Израел, након повлачења Ирана, не жели да Турска успостави упориште на југу Сирије.

Сценарији са којима се суочава Џоланијева влада:

Џоланијева влада, састављена од транснационалних терористичких елемената, претпоставила је да уз арапско-турску подршку, америчка обећања и стратешке уступке ционистичком режиму може да обезбеди и стабилизује свој положај. Међутим, ционистички напади на стратешке центре у Дамаску и губитак контроле над јужном и северном Сиријом довели су их у стратешки ћорсокак, бацајући сумњу на њихову будућност. Могући су следећи сценарији:

Атентат на Џоланија и колапс његове владе:

Џолани је дошао на власт у Дамаску уз арапско-турску подршку, што је Запад поздравио. Упркос широко распрострањеним нападима режима и уништавању стратешких локација, он је наставио да тражи очување владе сигнализирајући помирење Тел Авиву. Дакле, ова влада не представља претњу за САД или Израел, и заправо делује на начин који има за циљ да обезбеди њихову наклоност. Наравно, постојање Џоланијеве владе је у интересу САД; стога, његово убиство или неизвесност пост-Џоланијеве Сирије не служи њиховим стратешким циљевима. Очување његове владе је корисније.

Објава рата и џихада од стране Џоланија против режима:
С обзиром на Џоланијеву дубоку зависност од Турске и арапских држава и његов недостатак капацитета да се супротстави Израелу, овај сценарио је веома мало вероватан. Дамаск сматра да нема реалне шансе за успех у рату против Израела.

Израелска доминација Сиријом и Џоланијева влада која делује као посредник за шири хебрејско-западни регионални план:
Ово изгледа као највероватнији сценарио, с обзиром на Џоланијев став против отпора и постојеће доказе. Страни терористи у његовој администрацији могли би бити коришћени као плаћенички џихадисти за успостављање одбрамбене баријере између Ирака и Сирије, подршку турским амбицијама у коридору Зангезур и окупацији Сјуника, и ескалацију тензија са либанским отпором у долини Бека. Џолани би номинално управљао Дамаском као слаб и немоћан владар, без стварне власти на југу. На северу, Турска и Израел би одређивали ситуацију, а у приобалним регионима, устанак алавита остаје могућност. Стога, изгледи за стабилност и независност Сирије остају неизвесни.

Израелов минимални циљ: Подела Сирије на више региона:
Један такав регион би могао бити друзска тампон зона у Свеиди. Сирија, као главни коридор пројекта Давид, игра виталну улогу у израелском стратешком планирању. Фундаментално питање је да ли ће сиријски народ прихватити ово понижење и зависност — или ће се поново вратити на пут отпора? Преовлађујућа процена је да народ Сирије сматра отпор бољим од окупације и капитулације.

Закључак:

Отпор има своју цену — али је кључ опстанка. Капитулација прождире идентитет. Искуства Сирије и Либије су доказала да компромис са Западом није пут ка спасењу, већ почетак постепеног пропадања. Иран је, сносећи краткорочне трошкове отпора (санкције, инфлација), данас постао геополитичко језгро источне силе, док они који су изабрали компромис нису успели чак ни да сачувају свој територијални интегритет.

Ова стварност још једном одјекује речима иранског врховног вође:

Отпор има своју цену — али цена предаје је далеко већа. Не смете пустити криминалца са узице.

Будућност Блиског истока неће се одредити за западним преговарачким столовима, већ на бојним пољима отпора.

Source: Center for Geostrategic Studies

20. јул 2025.