Пише: професор Слободан Самарџић
Објективно важнији догађај – општа брига поводом вируса корона – засенио је редовне политичке активности у свету и Србији. А међу њима увек има важнијих и мање важних. Овим првим, што се Србије тиче, припада именовање специјалног изасланика ЕУ за наставак преговора Србије и тзв. Косова, које је учинио Високи представник за спољну политику ЕУ Жозеп Борел. Избор је пао на словачког дипломату Мирослава Лајчака, нама добро познатог по низу улога у спорним приликама за Србију.
Заједно са Ричардом Гренелом, чији смо случај имали прилике да опишемо у ранијем тексту, западна страна комплетирала је тим чији ће задатак бити да приведе Србију обавези коју су у њено име преузела два актуелна политичка првака, Ал. Вучић и Ив. Дачић, да прихвате правно обавезујући акт о признању тзв. Косова. То што у албанским редовима Лајчак слови као лоше решење не значи да је за Србију добро. Лично га се сећам у многим улогама у којима је уз вешто одигравање наклоности, био веран видљивој и невидљивој руци високих финкционера ЕУ који су деловали против интереса Србије. Али, сигуран сам да је најгору улогу одиграо као изасланик тадашњег Високог представника за спољну и безбедносну политику ЕУ, Хавијера Солане, поводом референдума у Црној Гори.
Сам референдум о независности био је једно од решења из тзв. Београдског споразума од марта 2002, и потоње Уставне повеље (март 2003) Државне заједнице Србије и Црне Горе. И да је референдум (мај 2006) неким случајем био уредно одржан, на независност Црне Горе не би пала ни најмања сенка. То, међутим, није био случај, а за фактичку нерегуларност референдума, да је правде, одговорност би сносила не само тадашња власт у ЦГ него и Европска унија у лику Хавијера Солане и његовог изасланика М. Лајчака. Укратко, Х. Солана је био најпре сведок (и потписник) Београдског споразума, а потом и гарант регуларног тока и исхода референдума. У ову другу сврху именовао је свог изасланика.
Данас су многима избледеле слике политички агресивне и медијски једностране, насилне кампање за независност коју је пре референдума водила званична страна у Црној Гори. Да није оне истините легенде о „прелому у мозгу“, не само већи део, него и суштина те кампање пали би у потпуни заборав. Нама је битно да се „европска страна“ ових догађаја, која је имала свог специјалног човека на терену, није много секирала тим поводима. (Штавише била су двојица, јер је ЕУ имала и сталну мисију у Подгорици на челу са, такође Словаком, Франтишеком Липком). Није се узбуђивала ни када су власти хапсиле адвокате опозиције, ни када је Скупштина на пет дана од референдума усвојила измене закона о мањинским правима, којима је муслиманској популацији дала посебне погодности.
Овим последњим поводом имао сам прилике и да у својству политичког саветника председника Владе Србије лично разговарам са Мирославом Лајчаком. На мој приговор да се тако нешто (политички усмерена, отворено тенденциозна измена једног важног закона пред сам референдум) не ради, да је противно изборним правилима и обичајима на којима нарочито инситира ЕУ и да би та страна морала нешто да предузме, Лајчак ми је хладно одговорио да је то унутрашња ствар Црна Горе и да стога ЕУ не може да се меша. Није се, надаље, мешала ни у нерегуларно проглашење резултата референдума, ни на сценариј грађанског сукоба непосредно после тога, као ни у било шта што је тамошња власт предузимала у својој отвореној политици дискриминације Срба.
Само хоћу да кажем да Лајчак као избор није ништа друго у односу на Р. Купера, К. Ештон или А. Могерини, чијих се посредовања свежије сећамо. И, са наше тачке, он је за ЕУ оно што је Гренел за САД, пуки спроводилац њихове политике независности Косова – чега, како видимо, нема без српског потписа.
Још само остаје да се питамо: а где је ту трећа – руска страна? Хоће ли Србија затражити, и тим захтевом условити преговоре, да у њима учествује и представник Русије? Када су биле завршене две рунде преговора које је у име генсека УН водио Марти Ахтисари (фебруар 2006 – март 2007) и када се видело да ни најмањи део неусвојеног документа није могао да прође у Савету безбедности, била је отворена трећа рунда (август-децембар 2007), коју је предводила тројка Ишингер-Визнер-Харшченко. Реч је, дакле, о представницима САД, ЕУ и Руске Федерације. Опште је познато да су ти преговори прекинути без резултата, само зато што је западна страна одлучила да делује једнострано, тј. насилно. Али, до преговора не би ни дошло да српска страна није инсистирала на посредничкој равнотежи.
Од тада па до данас САД и ЕУ, уз повремена рокирања, воде главну међународну улогу у тзв. решавању косовског питања. А суштина њихове политике јесте у налажењу „лидера“ у Србији који ће прихватити признање ове пропале државе. Унутар такве политике која се води под претпоставком лидерске послушности у Србији, руска страна не игра значајну улогу. Зато нити српска страна не нуди Русији место у саставу посредника, нити руска страна тражи да уђе у тај састав. Као да се српска страна добро осећа у троуглу Вашингтон-Брисел-Приштина очекујући неки добитак. Гледајући са становишта државног интереса, таквог добитка у таквом окружењу нема, јер без учешћа Русије нема ни трага од посредничке равнотеже која би гарантовала бар неко равнотежно решење. Зато на први поглед може да зачуди Вучићево понашање. Али, оно је исувише конзистентно да би некој сумњи овде било место. Он све време доследно игра само на свој лични добитак који је у складу са карактером личне власти коју практикује у Србији.
Зато ће Мирослав Лајчак одиграти ролу особе која не само да добро познаје стање у Србији и региону него је и, како се то политички каже, пријатељ Србије. А Србији заправо не треба пријатељ, него неко коме је у интересу да Србија буде независна држава. Од држава са јачом улогом у међународном свету то је пре свега Русија, а ни она у томе није усамљена.
