Written By: Dragana Trifkovic
Од самог почетка рата у Украјини, анализе дешавања су упућивале на сличности са југословенским конфликтом. Стратегија и тактика, југословенског и украјинског рата, имају пуно заједничких места. О тој теми сам говорила на конференцији у РИА Новостима у Москви[1], средином августа 2014. године. У основи, оба сукоба су иницирана споља као део шире стратегије западних сила и многе операције које су спроведене (нарочито специјалне операције), тактички су препознатљиве.
Агресија Украјине на цивилно становништво у Донбасу
Подсетила сам на случај снајпериста који су пуцали и у демонстранте и на полицију у Кијеву, што је заправо и распламсало сукобе у Украјини. Иста тактика примењена је за отпочињање сукоба у Босни и Херцеговини, почетком априла 1992. године, када је на демонстранте у Сарајеву пуцано са крова хотела „Holliday Inn“. Такође, истакла сам улогу Запада у наоружавању и обучавању муслиманских и хрватских паравојних формација које су ратовале против Југословенске војске, односно против српског становништва. У Украјини, од почетка сукоба, Запад обучава и наоружава Украјинску војску, као и паравојне јединице које ратују против руског становништва. У новембру 2014. године, после највећих сукоба на територији Донбаса, обишла сам Луганск и околна места до линије фронта. Ратна дејства су и тада била у току. У месту Хрушјевата, нисам видела ни једну кућу да је остала читава. У Луганску су ми показали школу, кроз чији кров је улетела ракета лансирана из Урагана. Гледала сам и месецима после тога фотографије настрадале деце у Донбасу. Након Луганска, обишла сам Доњецк и околна места у мају 2015. године. Посетила сам рањене војнике у централној болници. Тамо су били млади људи који су обукли униформе да одбране своје домове и породице. Остали су тешки инвалиди. Током борби око аеродрома у Доњецку, нашли су се на мети Украјинске војске, када су телима заштитили руске новинаре. У време мог боравка у ДНР био је на снази Мински договор, али сам се лично уверила да га украјинска страна не поштује. Док смо ходали улицама Доњецка, украјинска војска је гранатирала дуж линије разграничења. Западни медији нису извештавали ни о настрадалој деци, ни о нападима украјинске војске, ни о злочинима над руским становништвом, већ су писали о непостојећој руској агресији.
Двоструки стандарди ОЕБС-а
Рат у Украјини већ дуже време се налази у некој врсти замрзнутог конфликта где се на линији фронта одвија борба мањег или већег интензитета, или прецизније речено, где се са украјинске стране на линији раздвајања и даље лансирају ракете ка цивилним циљевима у Доњецку, Горловки, Макејевки и другим местима.
У овом тексту сам хтела да скренем пажњу на улогу међународних институција у решавању конфликата. Један од потписника Минског споразума поред представника зараћених страна је и Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), којој је намењена улога у надгледању спровођења мировног договора и спречавању даљих сукоба[2]. ОЕБС би требало да буде неутрална страна и да са тих позиција спроводи своју улогу. Међутим, ова организација се својим деловањем јасно сврстала уз агресорску страну, дајући подршку Кијеву тј. индиректно НАТО-у.
ОЕБС не реагује на константно кршење примирја (Минског споразума), односно војна дејства украјинске војске против становништва. Одмах по потписивању Минског договора, Украјинска војска је тога дана гранатирала Донбас из тампон зоне. Иако је договорено повлачење технике са линије фронта, украјинска војска је у једном моменту испунила тај део договора, али је после кратког периода поново почела да гомила технику и војску. И у том случају је изостала реакција ОЕБС-а. У најбољем случају ОЕБС издаје штура саопштења о томе да је дошло до кршења примирја и да позива на поштовање Минског споразума, али без јасног става о томе која страна крши примирје, чиме се релативизује агресија украјинске стране (Војске Украјине). Становништво у Донбасу протестује због неактивности ОЕБС-а. Власти Донбаса су омогућиле ОЕБС-у потпуни увид у дешавања, и инсистирале су на томе да ОЕБС испуњава преузете обавезе, иако су биле против давања ОЕБС-у значајну улогу у решавању конфликта, због компромитованости те организације. Представници ОЕБС су присутни на терену и на захтев власти Донбаса одлазе на многа места због увиђаја, али адекватне реакције свакако изостају. Истовремено, док се ОЕБС не изјашњава о дешавањима у конфликтној зони , већ ублажава украјинску агресију, западни медији спроводе анти-руску пропаганду, оптужујући Русију за наводну агресију (без икакве аргументације). Сада чујемо најаве генералног секретара ОЕБС Ламберта Занијерија да та организација намерава увиђење наоружане полицијске мисије, због наводног успостављања поретка у Донбасу и стварању безбедносних услова за одржавање избора.
Искуство Србије са ОЕБС-ом
ОЕБС-а је започео мисију у јужној српској покрајини 1998. године, након преговора са тадашњим председником Милошевићем и након претњи војном интервенцијом НАТО-а. Под окриљем спровођења демократије и пропагирањем заштите људских права, ова организација је имала улогу припреме сецесије Косова и Метохије и утврђивања већ унапред наметнуте „српске кривице“. Улога америчког агента Вилијама Вокера, које је у то време био шеф ОЕБС на Косову и Метохији (иначе отвореног лобисте за „Велику Албанију“), била је да креира доказе којима ће бити утврђена „српска кривица“ и на основу којих ће НАТО отпочети агресију на Србију. У том циљу осмишљена је специјална операција „Рачак“ у којој су УЧК терористи, погинули у обрачуну са српским безбедносним снагама, преобучени у цивилну одећу и представљени светској јавности кроз медије као жртве српског терора. То је био повод НАТО –у да бомбардује Србију 78 дана, што је проузроковало огромне и ненадокнадиве материјалне штете земљи, људске жртве и еколошку катастрофу (коришћене су уранијумске и касетне бомбе). Након бомбардовања Србије, мисија ОЕБС –а је била да и даље пружа сваку логистичку подршку НАТО-у у циљу одвајања Косова и Метохије од Србије и прављења још једне албанске творевине на Балкану. Од 1999. године до проглашења такозване независности Косова 2008. године, ОЕБС је давао подршку албанској страни која је у том периоду извршила највеће злочине над српским становништвом, протерала преостале Србе са Косова и Метохије и разорила српску културну баштину. ОЕБС ни једног тренутка није био непристрасан , већ је јасно подржавао Албанце. После креирања нарко-терористичке државе Косово, НАТО, УМНИК и ОЕБС настављају рад на изградњи косовских „институција“ „слободног“ друштва и развоју „демократије“ .У тим процесима Србима је једино дозвољена улога саучесника, или у супротном прогон и тортура. Посебан притисак се врши на Србе са севера Косова и Метохије, с обзиром да су они опстали као заједница која није са свих страна окружена Албанцима, и потенцијална могућност повратка Срба била би преко тог подручја. Дакле све међународне институције које делују на Косову и Метохији (УМНИК, КФОР, ОЕБС) су о сваком сукобу на тој територији извештавале у служби стварања „Републике Косово“. Ту је и последњи пример надгледања избора од стране ОЕБС, када је Србија организовала (само републичке)изборе на Косову и Метохији по систему дијаспоре (локалне изборе организују косовске „институције“). Изборе је надгледао ОЕБС и они су протекли уз многобројне нерегуларности. Међутим ОЕБС је издао саопштење да су избори били регуларни, иако је утврђено да нису[3]. Разлог због кога је ОЕБС дозволио крађу избора на Косову и Метохији, у корист Вучићевог режима, је потписивање Бриселског споразума који иде у корист „држави“ Косово.
Због свега наведеног, једино прихватљиво позитивно решење за регулисање конфликта у Донбасу може да буде учешће руских мировних снага, које би биле гарант стабилности и безбедности. У супротном, Донбас може да доживи косовски сценарио, што би имало далекосежне последице и по саму Русију.
28. јун 2016.
Instructions:
___________________________________________________
[1] Конференција о сличностима између југословенског и украјинског конфликта, http://pressmia.ru/pressclub/20140815/949466428.html
[2] Мисија ОЕБС у Украјини, http://www.osce.org/ru/ukrainecrisis
[3] Крађа избора на Косову и Метохији, http://riss.ru/analitycs/30000/
