АУТОР: Дарина Григоров
Године 1997. био је први озбиљни покушај русофоба да од власти добију одлуку о рушењу споменика, други – 2011. године. Масовни протести и чврст став БСП осујетили су ове планове. Године 2023. градске власти Софије одлучују да „демонтирају” споменик, наводно ради рестаурације и његовог накнадног постављања у Музеј социјалистичке уметности. Међутим, како се испоставило, они уопште нису планирали демонтажу!
У ноћи 12. децембра, под надзором бројних полицајаца који су седели у аутобусима са ЛГБТ симболима (!), доведени су затвореници до споменика (!), те по инструкцијама из кабинета градоначелника брусилицама су почели да секу главу и руке бронзане фигуре…
Резачи су започели са спомеником руском војнику – одсекли су му руку која је држала аутомат. Одмах се један од запослених у градској кући фотографисао са одсеченом руком у позадини – шта? Зар није супер фотка! Љубитељ спектакуларне фотографије није приметио да је чак и одсечена рука руског војника наставила да стеже аутомат. Тада су почели да секу скулптуре које приказују бугарску породицу – оца, мајку, дете… Још има живих људи у Бугарској који се сећају како су нацисти током Другог светског рата одсецали главе партизанима, док су, истовремено, сваком бугарском сараднику плаћали по 50 000 лева за помоћ. Сачуване су и фотографије: и тада је било доста људи који су желели да се сликају са стрељанима.
ОДМАЗДА НАД СПОМЕНИКОМ
Одмазда над спомеником, у стилу припадника Исламске државе, како се испоставило, апсолутно је противзаконита – нема наредбе главног архитекте Софије, а прекршено је неколико чланова Закона о очувању културног наслеђа. Штавише, 14. децембра Министарство културе добило је налог којим се захтева да се прекине демонтажа, што је једноставно сакрила канцеларија градоначелника. Чињеница уништења споменика биће разматрана на суду, али посао је завршен.
У чланку објављеном поводом стогодишњице списа „У замци незахвалности“ , њен аутор С. Књажев пише: „Прилично је тешко разумети са становишта здравог разума шта званична Софија данас жели да каже рушењем споменик совјетској војсци“. Одговор на ово питање даје историчарка, професорка Софијског универзитета Дарина Григорова. Читаоцима представљамо одломке из њеног интервјуа.
Вандалска одлука да се уништи споменик совјетској војсци није резултат притиска америчке амбасаде, већ искључиво бугарске одлуке и конкретно новог градоначелника Софије и његовог тима. Оно што се зове демонтажа споменика уопште није демонтажа, већ варварско уништавање дела бугарске уметности. Креирали су га бугарски вајари, модели су били Бугари. Ово је такође скрнављење бугарске историје.
То је учинио онај мали део Бугара који мрзи Бугарску, јер је и овај споменик подсећање на бугарско достојанство, на бугарско учешће у Победи. Ово је манифестација жеље побеђених да се освете победницима. Мали проценат чине они који не могу да славе 9. мај, који су секли главе за 50 хиљада лева и то снимали, који су палили куће партизанских јатака. А споменик симболизује не само совјетску војску, већ и Бугаре антифашисте, а било их је много.
Ово је споменик хиљадама Бугара који су се борили за Победу у саставу Трећег украјинског фронта. Бугарски генерал Стојчев учествовао је на Паради победе на Црвеном тргу 1945. године. Овај споменик такође симболизује ослобођење логораша. Аушвиц је ослободила совјетска војска. А они који садистички руше споменик стају на страну оних који су градили ове логоре смрти и тамо бацали Јевреје, Словене, Цигане, свакога кога је, према Хитлеровим плановима, требало стрељати и претворити у ђубриво. Да, захваљујући Цркви и јавности, бугарски Јевреји су спасени, али у Бугарској је постојао Закон о одбрани нације и бугарски Јевреји су понижени, и то не треба заборавити.
СПОМЕНИК СЕ МОЖЕ ИСЕЋИ, А ИСТОРИЈА…
Они који данас секу споменик, и поред свог немоћног беса побеђених, не могу брусилицом да исеку странице историје које им се не допадају – боље би било да се ово оруђе назове бандеризам (према Бандери – украјинском нацисти). Историја се одиграла, а Победа је историјска чињеница. Незахвалност такође, али то је већ свачији лични избор.
Иницијатори рушења Споменика не могу а да не виде да су у Украјини прво почели да секу споменике, затим су почели да секу људе, а сада се сече украјинска територија.
А они који су пре осам година скакали на Мајдану (обојена револуција у Кијеву 2014. – прим. прев) данас су насилно мобилисани у војску, јер не могу да напусте државу, као деца украјинских политичара – нико од њих није у војсци. Наши неонацисти, антисемити и расисти, који сада разбијају споменике, мирно би дозволили да се то догоди и у Бугарској. Није било ни једног политичара који би позвао народ да брани споменик када се крај њега појави кран и појачана полиција. Нико се није усудио да уради ово. А власти су могле бити принуђене да одступе да је било организовано мирно присуство у близини споменика. После тога, уследили су протести, окршај у парламенту, све се сводило на вербалну буку.
БУГАРСКИ САТАНИСТИ ПОСТАВИЛИ ТОАЛЕТ ИЗА ОЛТАРА ЦРКВЕ
Ова власт је способна да оскрнави не само споменике, већ и људе. И већ је почело…
Украјински пример је патент не само Украјине. Овај образац се овде може поновити јер постоји мањина која је активна и нема здрав разум. Спремни су на све.
Пре неколико дана, по налогу престоничке владе, на чијем је челу окултистички градоначелник, иза олтара Патријаршијске цркве Св. У Александру Невском је постављен тоалет, који је ту стајао скоро три дана. Да ли разумете о чему причамо?! Сумњам да би овако нешто могли да ураде са џамијом или римокатоличком црквом. Када је дозвољено скрнављење светиње, то је манифестација односа према православљу, према срцу Бугарске, Патријаршијској цркви и према свим Бугарима. Ако сте способни за ово, онда можете све против Бугарске. После денацификације Украјине следи денацификација у Бугарској. А ово је неизбежно. Јер нацизам постоји у Бугарској.
Одговорност за одлуку о рушењу споменика сносе искључиво бугарске власти, не може бити оправдања да се ради о наредби амбасаде главног геополитичког савезника, иако су се они вероватно радовали и аплаудирали овој акцији. Да, споменици су подложни рестаурацији. Нека они који су га уништили не мисле да је оно што се догодило неповратно. То је неповратно за достојанство Бугара.
После рата, захваљујући Руској православној цркви, Бугарска је вратила своје патријархално достојанство. Захваљујући СССР-у спасили смо Добруџу, јужни делови наше земље су у саставу Бугарске, а не Грчке, наша земља је поштеђена плаћања огромних репарација. Споменик то такође симболизује.
Али рушитеље споменика Бугарска не занима. Понављам – ово је гнев побеђених. Али морам да их разочарам. Остало им је мало времена за огорчење – сведоче о томе извештаји о напретку Специјалне војне операције. А 9. мај, Победа се не може избрисати, она је заувек у историји.
Међутим, и за кратко време бугарски бандеровци могу да направе много невоља. Показују да су спремни на све, а поражени не могу да буду срећни док не униште оно што их подсећа на победника. Остаје нам да се надамо памети искусних политичара који ће успети да зауставе процес брзе деградације и опасног преокрета у нашем друштву.
Сечење споменика имало је за циљ да изазове бугарофобију у Русији и одврати Русе од Бугара. Надају се да ће се у руском друштву учврстити мишљење према бугарском народу: нећемо заборавити, нећемо опростити, ви сте издајници, не рачунајте више на нас. Да, Русија тренутно нема времена за споменике, али када се реши питање са Украјином, ових дрских акција ће се сигурно сетити.
Translated from Russian by Zoran Milosevic
Чланак уредила „НиК“