Преносимо: Јевгениј Крутиков
„Обавештајна агенција Косова“ (AKI) је преко локалне телевизије RTK саопштила да је открила „мрежу руских шпијуна“. Наведена су конкретна презимена, а не само конспиративна имена или иницијали. Сви ти људи су Срби који живе или раде у српским енклавама. Међу њима има и пар војних лица, али се списак углавном састоји од новинара и грађанских активиста.
У „руске шпијуне“ су убројани пензионисани пешадијски пуковник Љубинко Ђурковић, који је био командант у рејону Кошаре за време бомбардовања Србије, пензионисани пешадијски генерал Божидар Делић, сведок одбране у судском процесу против Милошевића и заменик Војислава Шешеља у Српској радикалној странци, бивши официр Службе државне безбедности Србије, а сада познати публициста и политичар Славко Никић, лидери српских општина на Северном Косову Марко Јакшић и Славиша Ристић, лидер српске општине у Штрпцу Звонко Михајловић, као и извесни Б. Н., српски новинар из косовске Грачанице, а такође неименовани држављанин Немачке, по професији такође новинар. На челу те „мреже“ је, наводно, била Драгана Трифковић.
Наглашено је да је AKI открила искључиво „руске шпијуне“, а не, рецимо, српске. А то што су све наведене личности по националности Срби (осим „немачког новинара“ који може бити и Албанац из „старе емиграције“) вероватно је случајна подударност.
„Што се мене лично тиче, ја за својих 66 година никада нисам радио ни за једну српску обавештајну службу – ни за Државну безбедност (ДБ), ни за Безбедносно-информативну агенцију (БИА), и утолико пре нисам радио за руске обавештајне службе. Циљ свега тога је да се Европској унији покаже „опасност коју Русија представља“ на целом Балкану, и пре свега на Косову, како би се привукла пажња Европске уније и НАТО-а, изјавио је Марко Јакшић у београдском радио-програму.
Новинар из Грачанице Живојин Ракочевић, који није препознао себе у личности под иницијалима „Б. Н.“ наглашава да саопштење AKI подсећа на погром српског становништва и православних светиња на Косову 2004. године.
Колико год да су апсурдне тврдње „косовске обавештајне службе“, ипак је потребно дати објашњење њених саопштења, с обзиром да је „откривена шпијунска мрежа“ проглашена за руску.
AKI је минијатурна филијала ЦИА на Балкану, са свега 90 запослених и буџетом од три милиона евра. Тачније, то је био буџет за 2013. годину. Сада је повећан управо у вези са „руском опасношћу на Балкану“ и износи 1% званичног буџета непризнатог Косова, али тешко да сав тај новац не стиже директно из Вашингтона. Примања запослених у AKI су крајње ниска за балканске прилике. На пример, бивши директор ове агенције пријавио је да месечно прима 1.200 евра, што је заиста смешно. Садашњи директор Агрон Селимај одлази у Ленгли као на посао, а његова фотографија са сада већ бившим директором ЦИА Џоном Бренаном стоји на почасном месту и на сајту организације, и у Селимајевом кабинету, у згради коју су Американци саградили у центру Приштине, поред Булевара Била Клинтона. Агенцијом AKI фактички управљају амбасада САД у Приштини и војна база Бондстил код Урошевца.
ЦИА је створила AKI после насилног распуштања њене претходнице, „Информационе службе Косова“ (SIK) 2008. године. То је била права бандитска организација и било је крајње неопходно да ЦИА уместо ње формира нешто са мање укаљаном репутацијом. У ту сврху је гарантована и лична неприкосновеност бившег криминалног начелника SIK, по злу познатог Кадрија Веселија, који и поред својих многобројних „научних звања“ важи за невероватно бруталног човека расистичких схватања.
AKI ништа не предузима без инструкција из Ленглија. Ако се остави по страни провокативна страна поменутог „извештаја“, може се стећи утисак да је овај „ћорак“ о „руској опасности“ агенција AKI испалила у склопу борбе против Трампа, али је због извесних особености балканског менталитета мало закаснила. Или је, напротив, све припремила „по хитном поступку“, што је такође одраз локалног националног колорита.
На такав закључак упућују и лични подаци „руских шпијуна“. Рецимо, лидери српских општина и енклава су у суштини грађански активисти, а не професионални политичари. Поред тога, њихови односи са званичним Београдом су доста сложени. Што се тиче новинара, они су увек били згодан објекат за додељивање статуса „шпијуна“ (у историји има доста примера када се испоставило да је то истина). Или пензионисани генерал Делић који је јавна личност и коју је крајње глупо оптуживати за класничну шпијунажу (утолико пре за трећу страну). У целом том друштву можда само неименовани немачки држављанин потенцијално може бити достојан кандидат за улогу „шпијуна“, али баш њега агенција AKI и није идентификовала.
Једини очигледан изузетак на том списку је Славко Никић. Он је већ легенда светских обавештајних кругова и контрашпијунаже. Почео је каријеру као оперативац у борби против трговине дрогом у старој Југославији, и то баш на родном Косову. Касније је животни пут Славка Никића био прилично трновит. Ухапшен је после убиства српског премијера Зорана Ђинђића 2003. године и чистке која је покренута у земљи (такозвана операција „Сабља“), и неко време је провео у затвору. Данас је Никић познати публициста и аутор неколико књига успомена о раду на Косову, где се детаљно описују везе УЧК са трговином дрогом. Због тога је Никић посебно омражен у Приштини. Сувише добро је обавештен. Према томе, ни ту није ствар у „шпијунажи“.
Најсмехотреснији детаљ „извештаја“ AKI је именовање Драгане Трифковић на функцију „шефа шпијунске мреже“. Крхка београдска плавуша, по образовању пејзажни архитекта, постала је позната новинарка. Главни докази њене „шпијунаже“ су фотографије из Донбаса, Москве и Јужне Осетије.
Драгана Трифковић из породичних разлога живи у Београду и Москви, што се такође може убројати у доказе „шпијунаже у корист Русије“.
Трифковићева је као политички аналитичар са специфичним ставовима у августу прошле године посетила Јужну Осетију, где је учествовала у раду округлог стола посвећеног годишњици проглашења независности, као и у комеморативним активностима посвећеним почетку грузијске агресије 2008. године. У истој делегацији из Србије у Цхинвалу је био и пуковник Ђурковић. Њихова заједничка фотографија са бившим министром одбране Јужне Осетије Валеријем Јахновецом такође може фигурирати као „доказни материјал“.
Драгана Трифковић је била и у Донбасу, где се састала са борцима одреда српских добровољаца, што никада није скривала. Потпуно је природно да се у таквим случајевима стасити мушкарци у маскирним унформама са задовољством фотографишу са својом сународницом. Као „доказни материјал“ се такође третирају и фотографије Драгане Трифковић са другим људима из поменутог извештаја AKI, и то на различитим прославама. Све оне су преузете са Драганине странице на Фејсбуку и из других слободних извора. Једини аргумент који није на нивоу Фејсбука је прича о томе како је Трифковићеву током њене „нелегалне посете Косову“ пратио онај тајанствени „немачки новинар“. Они су посетили српске енклаве и Митровицу без „косовске визе“, тј. са становишта Приштине „незаконито су прешли границу“.
Све те анализе друштвених мрежа могу се приписати „професионализму“ запослених у агенцији AKI и њиховој „професионалној параноји“, која обично компензује недостатак талента. Највероватније је дотична медијска провокација заиста везана за масовну кампању о „руској опасности“ коју медији намећу, а којом је била праћена предизборна трка у САД. Може се претспоставити да су и Албанци хтели да пруже неки допринос и тако се докажу пред газдама, али нису могли да смисле ништа паметније. Спој свих тих фактора је на крају резултирао провокативном акцијом која може имати последице и по личности поменуте у извештају, али и по многе друге људе.
Већ недељу дана се шире гласине о томе да Србија припрема некакву свеобухватну војну операцију против Косова, за коју ће опет главни кривац бити Русија, с обзиром да је потписала неколико прелиминарних уговора о модернизацији српске армије. Те медијске провокације се у потпуности уклапају и у контекст предизборне трке у Србији. И иначе, не треба губити из вида да је Балкан „европско буре барута“.
Јевгениј Крутиков је аналитичар руског листа „Взгляд“.
25. јануар 2017.
