Written By: Dragana Trifkovic
Мировна конференција у Казахстану, коју организују Русија, Иран и Турска, прилика је да се направи нова платформа за политичко решавање дугогодишњег рата у Сирији. Захваљујући указаној војној помоћи од стране Русије, званична сиријска војска успела је да преокрене ток рата.
Пре руске подршке, позиције сиријске војске су биле критичне, а терористичке групе су – уз несебичну подршку СА, Катара, САД и неких европских земаља – напредовале на сиријском ратишту. Овде треба посебно споменути улогу Турске, која је такође указивала помоћ такозваној „Исламској држави“, али је прошле године променила своје спољно политичке позиције и почела да се удаљава од САД а приближава Русији.
Сукоб на Блиском истоку, односно Сирији, води се између шиитских и сунитских група, где су на страни државних структура Сирије и важни представници шиитске заједнице из Ирана и Либана, као што су иранска Револуциона гарда и либански Хезболах. С друге стране фронта налазе се различите терористичке групе које нису хомогене и немају заједничког лидера, али имају изражене идеолошке ставове утемељене у екстремном исламизму или радикалном исламу. „Исламска држава“ је екстремни фактор у Сирији, поред кога још дејствује и Ал Нусра фронт-огранак Ал Каиде, као и многобројне групације опозиције попут „Слободне сиријске армије“, „Армије ислама“ и др. Тешко је раздвојити и разликовати ове терористичке групације по начину деловања и структури, осим по подршци коју добијају од различитих страних сила. Тако је познато да су САД у Сирији највише подржавале Фронт Ал Нусра, као најсигурнијег „партнера“, док је Турска рецимо била више везана за Исламску државу. Курди у Сирији су специфична групација која се бори против Исламске државе и Ал Нусре, али није привржена сиријском режиму, већ садашњи конфликт жели да искористи за остваривање сопствене аутономије на северу земље.
Осим што се у Сирији у последњих годину дана изменила ситуација на терену, односно ратишту, треба узети у обзир и промене на спољнополитичком плану. Наиме, администрација Обаме јесте била велика подршка Ал Нусра фронту и другим терористичким групацијама у Сирији, док је Доналд Трамп још у изборној кампањи говорио о томе да ће инсистирати на заједничкој борби са Русијом против исламског тероризма, односно конкретно против „Исламске државе“ у Сирији. САД су и за време председниковања Барака Обаме наводно водиле борбу против екстремиста у Сирији, али су заправо често погађале циљеве регуларне Сиријске војске а не терористичке положаје. Постоје озбиљни изгледи да ће администрација Доналда Трампа заузети другачији став према исламистичким групацијама у Сирији, нарочито што се у говорима новоизабраног председника САД могла чути и одређена доза анти-муслиманске реторике. У крајњем случају, САД ће сада морати много више да се баве решавањем сопствених проблема, што је олакшавајућа околност за многе који нису били „миљеници“ америчке спољне политике. По питању учешћа САД на конференцији у Астани, нова администрација је исказала приличну незаинтресованост. Узрок томе може бити листа приоритета, али је такође и давање предности Русији и другим земљама Блиског истока у преузимању мировне иницијативе. Сада у измењеним околностима, више није на реду ни питање повлачења председника Башара ал Асада са власти, јер су на њему управо инсистирале одлазеће политичке елите у САД и њихови европски сарадници. Сутра би требало да сазнамо закључке конференција, а најважније је да дође договора о прекиду ратних дејстава и разоружавању терористичких група које ће даље условити политичке процедуре решавања конфликта између зараћених страна.
На крају треба напоменути и то да је Русија, осим војне помоћи, послала и хуманитарну помоћ Сирији, какву ова држава није добила ни од једне друге стране. Конференција у Астани је нова и озбиљна шанса за заустављање дугогодишњег крвавог рата у Сирији.
23. јануар 2017.
