Пише: професор Слободан Самарџић
Нема сумње да је процес међусобног признања „Србије и Косова“ запео. То се није догодило због промене политике, чак ни тактике, српских власти, јер оне су чврсто решиле да признају сецесију Косова за нешто. Виновник наглог кочења пред самим циљем је албанска страна са својом политиком – признање одмах и сада. Али, тако нешто не може да им испоручи ни Америка – њен старатељ, тј. креатор тзв. независног Косова. Сада, када поседује квислиншку гарнитуру и у Србији, САД мора бар формално да поведе рачуна о њеном унутрашњем статусу и да јој приушти изговор пред овдашњим јавним мњењем за потписивање предаје дела тероритије. Преговори се морају симулирати, тако да de iure признање Косова може доћи тек post festum, као доказ поштовања процедуре и очувања Вучићевог личног угледа. Али, Харадинај и његов тим немају стрпљења за чекање у вуку потезе који су довели до одлагања последње фазе предаје.
Фото: youtube
У нашој јавности ствара се привид да је основни разлог одлагања Вучићев резолутни став о наставку процеса признања тек после албанског укидања царина. Као што се види по редоследу догађаја, овај став српског председника само је реакција на степен безобзирности албанских политичара и ништа више. На такав став нису могли да се љуте ни западни политичари, јер је и за њих Харадинај претерао. Али, док њихова љутња траје ђаво је однео шалу, јер је време опасно текло према лошој бесконачности настале блокаде. У таквим неприликама Американци обично доводе специјалце.
Такав један дошао је крајем прошле недеље у Београд као што се убица (кажу) увек враћа на место злочина. Амерички дипломата (онолико колико је Илија Чворовић био мирни пензионер), Камерон Мантер, освануо је једно јутро у Београду (кажу да је то било у петак, 29. марта) да би одржао сесију свог тзв. Института Исток-Запад са, како то Данас (2. април) извештава, „45 саговорника“. Извештај каже да је сесија радила „иза затворених врата“. Саорганизатор је био Београдски фонд за политичку изузетност, унутрашња фирма за специјалне операције. Дакле, Камерон је позвао Соњу, као што је Илија био позвао Ђуру.
За нашу тему битно је да су у разговору учествовали стари високодипломатски подржаваоци косовске сецесије, Волфганг Ишингер и Френк Визнер, двојица од руководеће „тројке“ завршне фазе преговора 2006-2007. године, која се одвијала у лето и јесен 2007. године. Као тадашњи координатор државног преговарачког тима, добро сам их упознао. Узгред, трећи члан посредујуће „тројке“ био је руски дипломата Александар Боцан-Харшченко, који није прихватио преговарачке закључке „тројке“, те они нису могли имати никакво формално нити политичко важење. Он није учествовао на београдској сесији пре неки дан. Верујем да га нису ни звали. Али, од имена вредних помена из новинског извештаја Данас-а, ваља навести и бугарског друштвеног научника и политичког публицисту Ивана Крастева. Он је 2004. године учествовао у једном пројекту са идејом о фазној независности Косова, који је подржала Европска унија. Као такав, био је примерена замена за одсуство руског дипломате на овој сесији. Није безначајно поменути и податак из новинског извештаја да су остали учесници скупа били „бивше дипломате и сарадници разних невладиних и научних организација“.
Волфганг Ишингер остаће познат нашој заинтересованој јавности по томе што је од тзв. Немачко-Немачког споразума из 1972. године патентирао идеју о нормализацији односа „Србије и Косова“. (О томе смо писали у овом блогу here) Тај концепт у 14 тачака наша делегација одбила је уз одговарајућу аргументацију. То, међутим, није сметало Вучећевој гарнитури да га, реинкарнираног у виду „свеобухватне нормализације“, прихвати у тзв. бриселском процесу. Пре наступа на сесији Ишингер је дао интервју Политици, где је реафирмисао свој патент и опет га препоручио српским властима, не само да га прихвате, јер то је већ било учињено, него и да га спроведу.
Главни специјалац је ипак Камерон Мантер. Своју улогу поштено игра под паролом: кад год је тешко – Мантер. Тешко је било и 2007-2008. године, када је Србију требало дефинитивно сломити у њеној државној политици очувања Косова и Метохије. Стејт департмент је Мантера тада поставио као амбасадора једне политичке теме – Србија мора да напусти чврсту политику одбране своје покрајине. Он је то обавио за око годину и по дана, колико је (и зашто је) и трајао његов мандат као амбасадора. Када је завршио посао, послали су га на друго тешко место земаљске кугле, у Ирак.
Захваљујући Џулијану Асанжу и нашем новинару Николи Врзићу, о специјалним активностима амбасадора-једне-теме имамо сијасет потврда. Рецимо у свoјој депеши централи бр. 08Belgrade206 он извештава: „Нашим интересима највише ће послужити ако европски пут, уместо Косова, постане централна тема ових избора…Нема сумње да ће демократски лидери звати ЕУ у помоћ. Неки од њих су амбасадора већ замолили за помоћ у `добијању нечега од ЕУ`, било то понуда ССП-а, бели Шенген, или новац за инфраструктуру – нешто што ће показати опипљиву корист од приступања ЕУ“. (Никола Врзић, Викиликс – тајне београдских депеша, Печат, Београд, 2012, стр. 85). ЕУ је брзо после ове депеше изашла у сусрет захтеву Демократске странке упућеном Унији via Камерон Мантер. Прилог изборној кампањи својих фаворита дала је у виду потписивања ССП (видели смо крајње противзаконитог). Тај поклон их није много коштао, а и одмах по потписивању су га суспеновали, па је прималац морао да испуни још услова да би Споразум и са стране Уније ступио на снагу.
Зашто су ове чињенице данас поново постале важне? Због тога што су САД и ЕУ исправно процениле да је ситуација постала тешка. Мора јој се дати нови „дипломатски“ импулс. Он је као и до сада поново окренут према Србији а не према отцепљеном Косову. Додуше, од 2007. до данас може се бележити стално олакшање у спровођењу политичког инжењеринга отимања Косова. Елиминисање Коштунице је било најтеже, јер он је Косово бранио за њих најнепријатнијим средствима – демократским, правнодржавним и међународноправним. Значи, морао се направити преврат у државном поретку да би се обезбедио нови растерећени играч. Неупоредиво је била лакша елиминација Тадића, јер је он већ био на западном путу предаје па се поколебао. Најлакше је са Вучићем, јер овај је спреман да учини све што се од њега тражи за гаранције његове личне власти. Али, у Вучићевој ери појавио се нови проблематични фактор – време. И што је најтеже, није Вучић тај који је укочио процес пред сам његов срећни исход, већ Харадинај, који је онако глупо и инаџијски увео царине. Да то није учинио, данас бисмо увелико били у завршници. Овако, почиње да бургија старо дипломатско правило – ништа није готово док све није готово. А крајње му је време.
Мантерова сесија није била никаква академска расправа о Косову и Србији, а најмање су то били „Балкански дијалози“ под којим слоганом се одвијао догађај „иза затворених врата“. То је заправо био брифинг за присутне, „бивше дипломате и сараднике разних невладиних и научних организација“ (комада четрдесет), за деловање у једној ипак малој кризној ситуацији. Сада треба реализовати онај благи наговештај новог става западних играча, да „обе стране“ треба да попусте како би се наставио успешни пут ка крају. Проблем јесте у томе што се изгубило време и темпо, али не и фамозни momentum за „историјско решење“. Разуме се, када се каже „обе стране“ мисли се на Србију, као и увек, али сада само на Вучића који прети ванредним изборима. Ако је Харадинај глупи инаџија, Вучић то не сме да буде и сви треба да буду пуни наде да ће га лепо убедити. Ови споља на свој начин, а ови изнутра на свој.
Све што се сада догађа треба да личи на ружан сан у једној, иначе, лепој стварности и још лепшој будућности.
