Dragana Trifkovic, director of the Center for geostrategic studies
Разоткривање Вучићевог лажног русофилства имало би озбиљног ефекта на његов рејтинг. Због тога што још увек у Србији има оних који верују у то како ће председник Србије у последњем моменту да изигра Запад и окрене се братској Русији. Али то се неће десити. Све што се сада дешава сувише личи на црногорски сценарио. Ипак мора се признати да се Вучић својски труди да своје бираче до последњег момента држи у неизвесности, како би их уверио у супротно од онога што је толико очигледно. Он предано ради на два колосека. Један је тај да припрема јавност за предају Косова о чему сада већ отворено говори, а други да јавност уверава како балансира између Истока и Запада. Уколико објективно анализирамо све потезе садашњих власти, видећемо да реално не постоји никаква избалансирана политика. Сарадња са Русијом се одвија само до оне мере до које не задире озбиљно ни у шта.
Вучић који са Русијом ни један пројекат не реализује до краја, истовремено под плаштом русофилства потписује стратешке договоре са НАТО и Западом. Али изгледа да у Русији има оних којима то не смета, посебно ако у томе имају неког личног интереса. Знајући да може да заигра на ту карту и схватајући опасност од разоткривања његовог лажног русофилства, Вучић је усмерио све своје снаге на монополизацију руско-српских односа. Први пут после више од двадесет година у Русији је покренута плаћена лобистичка кампања од стране српских владајућих структура са главним циљем компромитације политичких противника. То Вучић у Србији већ годинама ради преко контролисаних медија и плаћених аналитичара, али сада је исти такав суров обрачун започео и у Русији. Баш због тога што његова власт много зависи од подршке про-руског бирачког тела које он уверава како је једини искрено одан Русији. Такође он руску стану уверава како је прави руски пријатељ. Љубав и интереси обично не иду руку под руку, па су стога Русији намењени изливи братске љубави, а Западу тржиште, стратешки уговори, учешће на тендерима, субвенције за отварање фирми у Србији и сл.
Дипломатија, а посебно она која се данас назива народном дипломатијом, захтева велику способност, тактичност и умеће, како би интереси неке земље или политичке опције били заступљени на прави начин у међународним односима. Међутим дешава се да у дипломатију залутају и они сасвим неталентовани. Одбојни, надобудни и умишљени. Најбоље што умеју да ураде је то да направе непријатеља од пријатеља. Заправо су идеални за тако нешто.
Тако нам један руски експерт који се занима Балканом поручује у свом дипломатском стилу: мене као Руса не занима то што је Вучић умешан у криминал и што распродаје Србију, докле год ја имам интерес да га браним. Свака част. Ако научна јавност није препознала његов потенцијал, Александар Вучић сигурно јесте.
Још је селективним памћењем описао неке јако важне детаље за руско-српске односе, а то је да су 2008. године док је на власти био демократски режим, њему ишчупали микрофоне како не би могао да говори на конференцији која је била организована на Правном факултету БУ. Ни мање ни више, одмах је посумњао да су то урадили тадашњи градоначелник Београда Драган Ђилас, министар иностраних послова Вук Јеремић и српски амбасадор у Црној Гори Зоран Лутовац, представници данашње опозиције (Боже, као да је Вучић смислио!). Али како Бошко Обрадовић тада (а ни пре тога) није био на власти, како би лично ноћу отишао да му ишчупа микрофон, морао је да осмисли неку другу кривицу за њега. Он је крив јер је искључио из странке људе које нико ни у Београду не познаје (али аутор тврди како су у Москви познатији од Емира Кустурице и Милоша Биковића заједно) и који су деловали баш онако како је Вучићевом режиму то ишло на руку. Као олакшавајућа околност Бошку Обрадовићу се не може узети ни то што последњих двадесет година упорно подржава про-руску позицију, што је подржао повратак Крима у састав Русије (док Вучић тврди да је Крим украјински), отишао лично да се састане са руководством Крима 2015. године или што је недавно осудио ревизију историје и обележавање почетка Другог светског рата у Варшави без Русије, што није урадила ни једна друга политичка партија у Европи.
Аутор даље у тексту наводи да му је позната сексуална оријентација Ане Брнабић коју је Вучић поставио за премијера (сигурно му је познато и то да је радила за амерички USAID) и то да Вучић гради НАТО инфраструктуру, али шта се то њега тиче кад не живи у Србији и није Србин.
Сигурно му је познато и то да Вучић жели да потпише договор са Албанцима и преда Косово јер је то обавеза коју је преузео доласком на власт, али то опет није његова ствар. Ако с друге стране поразмислимо да ће уласком Косово у НАТО, остатак Балкана бити приморан да се интегрише у ову организацију (прво Србија па онда БиХ), не можемо да се не запитамо да ли и то питање Русију или руског експерта не треба да интересује? Можда је то тако. Даље наводи као аргумент да Србија са РЖД-ом гради пруге (али не спомиње да је Вучић затворио главну железничку станицу у Београду отворену 1884. године, па више нико не зна ни где треба да ухвати воз из Београда) и да се гради гасовод (за који сваког дана постоје све мање шансе да ће бити изграђен). Аргументи на нивоу Потемкиновог села.
Оно што задивљује је то да је руски експерт потпуно заборавио да је у време мрских демократских про-западних власти 2008. године, реализован најважнији стратешки пројекат за Русију у Србији, а то је куповина већинског удела у НИС-у од стране Гаспрома. НИС је једна од најважнијих енергетских компанија у југо-источној Европи, што је Русији омогућило да кроз њу уђе на европско тржиште. Тадашњи председник Србије Борис Тадић (западни миљеник, како руски експерт тврди) и председник РФ Дмитриј Медведев, потписали су заједничку изјаву о стратешком значају енергетске сарадње Србије и Русије као и споразум о купопродаји НИС-а. Тадашњи министар иностраних послова Вук Јеремић, изјавио је да ће: „Нафтно-енергетски споразум са Русијом, Србију учинити економски јачом, али да он има и политичку димензију, јер потврђује стратешко партнерство Москве и Београда и Србију чини спремнијом за суочавање са изазовима који су пред њом“.
За време Вучића (вероватно по мишљењу експерта, руског миљеника) Русија није успела да добије дипломатски статус за „Руско-српски хуманитарни центар у Нишу“, да купи неку од телевизија које су биле у процесу приватизације, да конкурише за концесију на аеродром у Београду, чак ни да купи рудник бакра иако је дала најбољу понуду. Али зато изливе братске љубави добија у изобиљу.
Поред тога можемо у српским биоскопима да гледамо руске филмове, само се бојим да се не занесемо превише и у једном тренутку схватимо како нас је Вучић уз руске филмове и балалајке увео у НАТО!
А кад смо већ код инвентара и америчке амбасаде, не могу да се не присетим одличног руског закона по којем сви који примају новац из иностранства треба да се региструју као страни агенти. Ваљда братска Србија и руски миљеник Вучић, не могу бити изузети из тог закона, колико год да је нелогично?
За крај не бих цитирала стихове, иако ми неки падају на памет. Само бих завршила српском узречицом: „Поред таквих пријатеља (као што је руски експерт), непријатељи нам нису потребни“.
1. Октобар 2019.
Instructions:
