Written By: Miloš Zdravković
Где је Европа скренула са свог цивилизацијског пута? Чини се да ова криза, која обухвата економску, културолошку и мигрантску димензију, тешко да ће ускоро бити превазиђена
Данашња криза у басену Медитерана свакако има више узрока и није је једноставно решити. Она се непосредно манифестује као криза избеглица из ратом захваћених подручја на Блиском истоку, али као и економске миграције. Колико год ова ситуација деловала ново, када се боље погледа у прошлост, очито је да је то један поновљени сценарио.
На жалост, савремена Европа је дубоко подељена на оне који избеглице из ратом разорених подручја на Блиском истоку и северне Африке прихватају раширених руку и оних који се жустро противе отварању граница и примању ових људи. Стиче се утисак да се о судбини Медитерана и самим тим Европе не одлучује у Европи!
На источној обали Медитерана, одакле је потекла наша (евро-медитеранска или „западна“) цивилизација, данас бесни брутални рат. У њему земље региона као што су Сирија, Либан, Израел и Турска, уз утицај разних спољних фактора и играча, улажу велике напоре, ако не да униште, онда бар да задрже такозвану „Исламску државу“ изван својих граница.
Успон „Исламске државе“ у комбинацији са бројним другим факторима као што су наслеђе ауторитарних режима, економска и аграрна криза, довео је до највеће миграционе кризе од Другог светског рата. Док становништво Сирије и Ирака бежи из земље, страни борци хрле тамо како би заузели празне домове и прикључили се терористима. Ова измена структуре становништва опасна је по мир и стабилност Блиског истока и Европе колико и најискуснији борци Калифата (друго име за „Исламску државу“). Процењено је да се око 30 хиљада терориста тренутно бори на страни „Исламске државе“, од чега је бар половина „регрутована“ из иностранства.
Одсецања глава, масовна убиства заробљеника и сексуално насиље над хришћанским и шиитским робињама постали су свакодневница. Али бестијалност „Исламске државе“ није уперена само против људи који не прихватају њене извитоперене вредности, већ се не зауставља ни према културно-историјским споменицима. Око 90 одсто културне баштине у Ираку и Сирији је озбиљни угрожено. Од стране терориста до сада је уништен велики број историјских и сакралних објеката, паганских храмова, цркви и џамија. Шиитске светиње за њих нису муслиманске!
Док су арапски калифати у историји остали запамћени као светла тачка мрачног средњег века, истичући се по својој етничкој, лингвистичкој и културној разноврсности, по запаженој улози у очувању и преношењу древних знања, као и по непроцењивом доприносу медицини, математици и филозофији, овај модерни Калифат настоји да уништи све материјалне трагове постојања и достигућа сопствених не-исламских претходника (па чак и муслиманских предака).
Ситуацију на терену даље погоршава такозвано “сунитско буђење”, директно финансирано од вахабистичког режима у Саудијској Арабији. Оно представља наводни страх сунита од шиитске доминације у региону. Сви они који нису спремни на такав избор и живот пред нишаном, одлучили су се на скоро подједнако опасан подухват – пут на Запад у једном правцу!
ИСТОРИЈСКЕ ПАРАЛЕЛЕ
Ако кренемо трагом миграната односно избеглица са Блиског истока, заправо путујемо рутом медитеранске цивилизације. Грчка је прво одредиште на том путу. Ова историјска и некада просперитетна земља, била је у далекој прошлости кадра да победи Персијско царство, а при томе довољно утицајна да Римској империји наметне своје идеје као основне цивилизацијске вредности.
Савремена Грчка грца под теретом дуга за који се већина економских експерата слаже да је неодржив, док на њене обале пристижу “реке” људи којима је потребна храна, вода и кров над главом.
Потомци оних који су са Истока долазили пре више од две хиљаде година као освајачи, данас у Грчку надиру у стотинама хиљада као избеглице – излажући се огромним ризицима путовања по непредвидивом мору. За то време потомци старих Хелена мигрирају претежно ка северу Европе у потрази за бољим животом и послом у земљама које су у време златног доба Еладе сматране варварским.
Истовремено Грчка се суочава са катастрофалним наталитетом и забрињавајућим одливом школованих људи. Грчка је четврта нација на свету по негативној стопи наталитета. Сваке године, њена популација се смањи за 0.6%, што износи око 69.809 људи. Уз то, последњих неколико година Грчка се драматично суочава са егзодусом младих, талентованих и високо образованих професионалаца – доктора, адвоката, предузетника, инжењера и других – који користе сваку шансу како би мигрирали у Велику Британију, Немачку, Америку и остале развијене и просперитетне земље. Не треба трошити речи да су управо те земље креатори Грчке кризе, како финансијске, тако и мигрантске.
Друга станица у таласу миграција је Италија. Загребемо ли дубље у историју, Рим је основао нико други него један мигрант. Митски оснивач града Рима је Енеј, тројански јунак који је преживео разарање Троје. Његова Троја је изгорела, земља је била опљачкана, а Енеју није остало ништа друго до да се укрца на брод и крене у потрагу за бољим животом. Судбина је хтела да прво заврши као бродоломник на обали Либије, пре него што је одатле поново препловио Медитеран и стигао у данашњу Италију. По предању, његови синови су Ромул и Рем.
Много тога се променило од доба старог Рима, али географија није – што је историја искористила за још један иронични „шамар“. Мигранти/избеглице у Италију данас пристижу из Либије и Туниса, на чијим обалама се некада налазио највећи непријатељ Рима – Картагина. Премда легендарни војсковођа Ханибал није нападао Рим (Италију) преко мора, његов копнени поход преко Алпа био је подједнако опасан, а број људских жртава и у том древном рату није одступао много од данашњег.
Само ове године је преко три хиљаде миграната изгубило живот у Средоземном мору, покушавајући да се дочепа италијанске обале. Песимистичнији извештаји наводе да је укупан број мртвих на путу ка Италији од почетка мигрантске кризе превазишао 10 хиљада.
Шта се то десило са Медитераном у последњих 2,500 година? Где је Европа скренула са свог цивилизацијског пута? Европу у овом случају треба посматрати као културно-историјски, а не као географски ентитет. На тај начин Северна Африка, приобаље Блиског Истока и Мала Азија неодвојиви су део те целине, односно спадају у евро-медитераски басен.
Можда разлоге треба тражити у дислоцирању светских центара моћи. У прошлости је политичко вођство било у непосреднијем додиру са свог проблемима региона. Људи пореклом из тог поднебља, живели су мање или више са народом и „кројили“ су политику на тим просторима. Данас се судбина свих (па и нас у Србији) у медитеранском басену реално креира са удаљене (западне) обале Атлантика. Реално је претпоставити да лидери „врлог новог света“, који су географски и културолошки удаљени од Медитерана, не воде довољно рачуна о медитеранским проблемима. Они су само заинтересовани да одрже сопствени кредибилитет, моћ и сфере утицаја ради испуњења сопствених геополитичких и економских интереса.
Због тога се чини да ова шира “медитеранска криза”, која обухвата економску, културолошку и мигрантску димензију, тешко да ће ускоро бити превазиђена. Сем ако се инструменти управљања не врате у руке медитеранских нација, односно директно у руке њихових демократски изабраних представника. Уколико то актуелни лидери медитеранског региона не умеје да објасне својим удаљеним „савезницима“, онда не залужују да их представљају.
6. децембар 2015.
