Пише: Министар Чеченске Републике за националну политику, спољне односе, штампу и информисање, шеф Одсека за новинарство Чеченског државног универзитета – Ахмед Дудаев
Научно-технолошки напредак има значајан утицај на политику и међународне односе. Дигитализација постаје кључна тема на глобалној агенди. Истовремено, у позадини информационе револуције расте значај националних интереса држава и државног суверенитета. Четврта индустријска револуција, чије плодове видимо свуда, показује потребу за свеобухватном међународном сарадњом у изградњи научно-технолошког потенцијала.
Међутим, технолошке трансформације не доносе само користи светској заједници, већ представљају и многе претње. Међународна дигитална реалност је далеко испред међународног права, што само повећава ризике и негативне последице дигитализације. С тим у вези, организације као што су UN, WTO, UNESCO и OECD посвећују посебну пажњу овом питању. Русија, као један од главних актера светске политике, такође разматра питања међународне информационе безбедности као приоритетну агенду.
Главне претње међународној информационој безбедности
Достигнућа четврте индустријске револуције доводе до тога да у светском систему почињу да се појављују нови економски и политички центри моћи. Међутим, у исто време, дигитални јаз расте. Немају све земље способност да прилагоде нове технологије и примене их у масовном обиму.
Тренутно се у међународном систему може уочити „дигитални парадокс моћи“: што објекат више развија сопствени технолошки потенцијал, то постаје рањивији на информационе нападе. Теза да „свака технологија јача не само државу, већ и оне који је уништавају” делује безусловно.
Тероризам и криминал увелико повећавају своју моћ захваљујући дигиталној револуцији и достигнућима научног и технолошког напретка. Тероризам активно искоришћава празнине у безбедности информационог друштва, а криминал повећава свој транснационални потенцијал, постајући организованији. И тероризам и криминал активно користе услуге професионалних хакера да прошире своје активности.
Претње информационој безбедности такође треба да обухватају проблеме као што су цурење информација, хакерски напади и питање анонимности корисника интернета. Један од најпознатијих примера цурења информација је скандал Викиликс у Сједињеним Државама. Ништа мање гласан није био ни „Досије Пандора” 2021. године.
Нове технологије, као што је блокчејн, стварају све више могућности за криминалце. Протоколи који омогућавају људима да безбедно преносе информације путем шифровања такође могу помоћи криминалцима и терористима у трговини дрогом, преварама итд.
„Постоји значајан ризик од техничких претњи у области вештачке интелигенције (у даљем тексту АИ), који је углавном повезан са претњама по безбедност информација традиционалних информационих система, као и са новим претњама повезаним са недостацима у алгоритмима вештачке интелигенције. Осим тога, АИ се може користити за мешање у унутрашње ствари других држава, на пример, усмеравањем утицаја на личну и јавну свест, што може довести до подривања поверења у јавну политику, ширења панике и протестних расположења“, пише стручњак за област међународне информационе безбедности Елизавета Мишчишина.
Овде је од посебног интереса „дипфејк” технологија, која користи могућности синтезе људског говора и машинског учења. Извештај о стању дипфејк-а показује да се број дипфејк видео снимака удвостручио од децембра 2018. Већина њих (96%) су порнографске природе, али они најозлоглашенији имају политичку конотацију.
Одвојено, вреди напоменути употребу вештачке интелигенције за изградњу војног потенцијала, што ствара нове претње миру и стабилности. Већина водећих земаља активно развија вештачку интелигенцију у војне сврхе. Глобално тржиште за ове технологије износило је 6,26 милијарди долара у 2017. и предвиђа се да ће се утростручити до 2025. године, према MarketsandMarkets.
Ширење интернета је такође оптерећено плејадом претњи повезаних са међудржавним преносом података. Претња хакерских система ствара ризике за све заинтересоване стране: паметни уређаји могу бити не само мета сајбер напада, већ и средство.
Према речима Михаила Бурлакова, заменика генералног директора Центра за проучавање и мрежни мониторинг омладинског окружења, докторанда техничких наука, ванредног професора Катедре за безбедност информационих система Универзитета у Самари, војно-политичка димензија претњи за међународну информациону безбедност представља највећу опасност: „Тренутно постоје информације о неколико десетина великих инцидената у области међународне сајбер безбедности. Класични примери су решења која су постала права катастрофа у смислу тоталне енкрипције база података и инфраструктуре попут CryptoLocker. Од најновијих случајева, најозлоглашенија је била Операција Триангулација, усмерена против органа за спровођење закона и државних органа наше земље у циљу добијања личних података, укључујући доносиоце одлука.
Фото: Михаил Бурлаков
Нацрт конвенције о међународној информационој безбедности
У позадини наведених претњи, питања мултилатералне контроле информационог простора постају изузетно актуелна, јер одговорност за дигитални свет лежи на свакој чланици међународне заједнице. Русија већ дуго подржава усвајање скупа међународних правила понашања у дигиталном простору.
Од 1990-их Русија се активно залаже за примену споразума о међународној информационој безбедности. Русија је 2011. године представила прву верзију конвенције, којом је забрањено коришћење интернета у војне сврхе и за рушење режима у другим земљама. 2021. године представљен је ажурирани концепт, а у мају 2023. нови нацрт је стављен на разматрање УН.
Република Белорусија, Народна Демократска Република Кореја, Република Никарагва и Сиријска Арапска Република постале су коаутори ажурираног концепта Конвенције о међународној информационој безбедности. Интензивирање политичког дискурса о овом питању указује да су државе чланице УН свесне потребе за јединственим универзалним документом који има правну снагу.
Како се наводи у саопштењу руског Министарства спољних послова, нацрт Конвенције је прототип међународног уговора. Његове кључне одредбе су суверена равноправност држава и немешање у њихове унутрашње ствари. Усвајање Конвенције има за циљ постизање следећих циљева: спречавање и решавање међудржавних конфликата у глобалном информационом простору, изградња поверења и развој сарадње између држава чланица УН у области међународне информационе безбедности и промовисање изградње капацитета држава у области обезбеђења безбедности у сфери информационо-комуникационих технологија.
Документ идентификује следеће претње међународној информационој безбедности: коришћење од стране држава информационих и комуникационих технологија у војно-политичкој и другим сферама у циљу подривања (нарушавања) суверенитета, нарушавања територијалног интегритета, социјалне и економске стабилности суверених држава, мешања у њихове унутрашње ствари; вршење компјутерских напада на информационе ресурсе држава, укључујући критичну информациону инфраструктуру; монополизација тржишта информационо-комуникационих технологија од стране појединих држава и/или уз њихову помоћ приватних компанија; именовање неких држава против других држава за неосноване оптужбе за организовање и чињење незаконитих радњи коришћењем информационих и комуникационих технологија, укључујући компјутерске нападе; ширење путем информационих и комуникационих технологија информација које штете друштвено-политичким и друштвено-економским основама, духовном, моралном и културном окружењу држава, као и стварају претњу по живот и безбедност грађана; и низ других претњи.
Квалитативна разлика овог концепта је у томе што нуди механизам за стварање правних обавеза. Раније је светска заједница развила многа неформална правила која су саветодавне природе. Русија предлаже да за основу узме већ доступне материјале и, ослањајући се на њих, развије међународну конвенцију. Многи од предлога који су наведени у нацрту конвенције раније су изнети у резолуцијама Генералне скупштине УН, као и у извештајима групе владиних експерата (ГВЕ) и радне групе отвореног састава (РГОС), што је забележено у тексту самог нацрта.
Одвојено, напомиње се потреба за израдом конвенције под окриљем УН, узимајући у обзир ставове свих држава чланица у оквиру преговарачког механизма, који би требало да се креира за те сврхе. У складу са општеприхваћеном праксом закључивања мултилатералних међународних уговора, будућа конвенција треба да обезбеди механизме за праћење спровођења њених одредби од стране држава, уношење измена и допуна, размену мишљења о примени документа, као и решавање и мирно решавање спорова.
Међутим, будућност ове конвенције у оквиру УН поставља многа питања. „У овом тренутку, изгледи за овај пројекат делују веома нејасно. У најмању руку, ова идеја је сугерисана бројем и саставом земаља коаутора. Конкретно, међу њима нема Кине, која је традиционални партнер Русије по питањима међународне информационе безбедности“, коментарише Михаил Бурлаков, заменик генералног директора Центра за проучавање и мрежни мониторинг окружења младих: „Русији ће бити изузетно тешко да добије подршку земаља чланица УН. Русија и САД су 2021. поднеле УН заједничку резолуцију о безбедности информација, позивајући на продужење мандата РГОС до 2025. и укидање ГВЕ. Истовремено, руски пројекат је добио подршку многих западних земаља. Раније је било тешко пронаћи одговарајуће формулације и решења која би одговарала већини земаља. Међутим, у светлу недавних политичких дешавања, које карактерише појачана конфронтација између Русије и Запада, овај задатак постаје двоструко тежи. Стога, нема разлога да се верује да ће нацрт конвенције добити већинско одобрење. Ипак, ова иницијатива не само да је постала први свеобухватни документ који тежи да створи законске обавезе у области међународне информационе безбедности, већ је показао и спремност Русије за отворени дијалог о питањима у овој области.
Conclusion
Светска политика почиње да се суочава са порастом сајбер напада, информационих ратова и сајбер обавештајних података свуда. Постаје сасвим очигледно да осигурање међународне информационе безбедности долази у први план као главна тема. Питања мултилатералног, па чак и мултиактерског (заинтересоване стране, стејкхолдери) приступа контроли дигиталног простора постају критична. Информација је нова нафта, чијој употреби и производњи се мора приступити што је могуће више еколошки прихватљивије, а Русија, као најважнији политички играч, даје огроман допринос развоју универзалних приступа обезбеђивању међународне информационе безбедности.
Source: persona-strany.ru
Са руског превела: Драгана Трифковић
