Интервју Драгане Трифковић за либијску „TV Aljamahiriy“
So far, international mediators have been unable to influence the Government of Saraj and force it to comply with the ceasefire. In your opinion, does the international community have any other effective tools that could affect this situation?
Unfortunately, efforts by a group of international mediators to establish dialogue between the warring parties collapsed, resulting in the resignation of UN Special Envoy for Libya Ghassan Salam in early March.
Let us remember that in mid-January a ceasefire was signed at the initiative of Russian President Vladimir Putin between the government of national unity and the Libyan people's Army
This ceasefire was accepted by Turkish President Erdogan, who later took action against the ceasefire himself.
The ceasefire was in fact immediately disrupted by the activities of the militia of the government of national unity and mercenaries from Syria.
Такође, у јануару је одржана конференција у Берлину са које је упућена порука да је потребно мировно решење за Либију, али нису предложена конкретна решења.
Међународна заједница има обавезу да предузме све потребне мере за решавање кризе у Либији. Неодговорним одлукама бивших администрација Америке, Француске и Енглеске, створен је хаос у Либији. До сада је у Либији погинуло више десетина хиљада цивила. Уместо демократије коју је Запад обећао, имамо рат и страдање.
Конфликти трају непрестано од како је земља уништена спољном интервенцијом.
Неопходно је да се Либија уједини, а то је изузетно тешко због многобројних племена.
Подршку међународне заједнице треба да добије онај ауторитет који је у стању да уједини земљу.
Влада националног јединства нема подршку већине грађана Либије, већ пре свега има подршку терористичких групација као што су Исламска држава или Муслиманска браћа. Либији је потребан ауторитет који ће моћи да се обрачуна са тероризмом у земљи, с обзиром на то да је Либија постала земља у којој је сконцентрисано највише терориста.
Ту се не ради само о либијским терористичким организацијама, већ и о сталном приливу терориста из других земаља.
С обзиром на то да је ситуација у Сирији и Ираку стабилизована, велики део терориста је дислоциран са ових подручја у Либију.
Сада Турска доводи терористе из Идлиба у Либију, а од раније су присутни и терористи из Судана или Нигерије. У централним и јужним деловима Либије, где су пустињска подручја, не постоји контрола и постоје гласине да је ту такође сконцентрисано доста припадника Исламске државе и других терористичких организација.
Дакле, ако међународна заједница жели да се избори са тероризмом, она не треба да подржава власт која се ослања на исламистичке терористичке групе. То је врло једноставно. Због тога нема никакве логике да УН подржавају власт у Триполију која се одржава само захваљујући таквој подршци.
Не смемо да дозволимо да у Либији букне нови крвави сукоб. Због тога сву пажњу треба усмерити на дипломатске напоре. Обе стране морају да седну за преговарачки сто и договоре се о томе како ће обезбедити нормалне услове за одржавање избора у Либији и за даљи развој ове земље. Потребна нам је сагласност што већег броја земаља. Египат, као велика регионална сила, може доста да помогне у процесу нормализације Либије, посебно што је сама постигла успех у борби са тероризмом. Русија има доста дипломатског искуства у регулисању конфликта у Сирији које може да буде корисно и у решавању либијске кризе. Нова конференција о Либији треба да буде планирана уз најширу подршку међународне заједнице и са конкретним предлозима како доћи до нормализације ситуације и одржавања избора.
Турска јавно подржава једну од страна у сукобу, а то је Сараџова влада, а Турци учествују у обуци и транспорту милитаната и они се снажно противе свим хуманитарним акцијама, укључујући карантин везан за корона вирус. Како се такве мере могу оценити у међународном правном пољу?
Турска снажно подржава власт Сараџа у Триполију и послала је своју војску да га штити и предузима акције у околини Триполија. Он није послао само своју војски о терористе из Идлиба, већ шаље и артиљеријско оружје.
Становници Триполија су јако незадовољни због тога. Милиција под контролом Триполија свакодневно руши примирје и напада положаје Либијске народне армије.
Фаиз Сараџ, шеф Председничког савета Владе националног јединства, дао је изјаву да ће операција „Олуја света“ започети 25. марта. То значи почетак активне фазе офанзиве и игнорисање хуманитарног примирја од стране Владе националног јединства.
Дошло је до раскола и унутар политичких и војних снага Владе националног јединства. Константно пратимо извештаје о сукобима између триполијских група „Наваси“, „Абу Салим“, „Револуционари из Триполија“ и министра унутрашњих послова Владе националног јединства, г. Басхага. Очигледно је да постоји сукоб између Триполија и Мисрате. Вође бригада у Триполију одбијају да се боре са сиријским плаћеницима на линијама фронта. Према вестима, главни лучки град Зувара спреман је да се придружи Либијској народној армији по узору на Сабрата. Завиа је такође близу споразума са ЛНА. Вреди напоменути да ће ови градови мирно прећи на страну ЛНА.
Мислим да Турска оваквим понашањем крши међународне норме, посебно ембарго за доставу оружја Либији.
Анкара настоји да добије предност како би у преговорима дошла до права на експлоатацију гаса у либијским водама, пошто је у новембру потписала војне и поморске споразуме с владом у Триполију.
Штитећи своје економске планове Турска нарушава могућност стварања примирја. У потпуности игнорише опасност од епидемије и хуманитарна питања. То је крајње неприхватљиво понашање.
Сви се сећају операција НАТО-а у бившој Југославији, бомбардовања српских снага у Босни и Херцеговини 1995. и бомбардовања Србије 1999. Да ли су те операције донеле мир у земљи Југославије?
Операција НАТО на простору бивше Југославије никада нису биле усмерене ка стварању мира већ као остваривању пре свега америчких војних и економских интереса.
Југославија је била моћна и стабилна држава, а сада су створене мале државе које спољне силе могу лако да контролишу. Запад је над овим простором успоставио контролу, али то није донело никаквог напретка народима који ту живе.
У Босни и Херцеговини имамо сталне тензије и нефункционалну државу. Она не може да функционише на основу Дејтонског споразума без спољне управе.
Створен је проблем са Косовом, јужном српском покрајином, где су Сједињене Америчке Државе изградиле војну базу Бондстил. Сада је креирана такозвана војска Косова која је у ствари састављена од припадника бивше терористичке организације Ослободилачка војска Косова.
На Балкану се тешко живи, велика је незапосленост и сиромаштво. Становништво се исељава у потрази за бољим условима.
НАТО жели да интегрише цео простор Балкана, па и Србију коју су бомбардовали. Црна Гора је већ постала део НАТО, а сада, док траје епидемија короне, такође и Северна Македонија.
И даље постоје велике међуетничке и међурелигиозне тензије.
Заступљено је много криминала и корупције и људи су незадовољни. Крше се верска права и слободе. Протеклих година смо имали масовне демонстрације у многим земљама на Балкану.
Најгоре би било да поново дође до неког сукоба, а људи не виде перспективу у овоме што сада имамо.
Знамо да је један од разлога бомбардовања Југославије био, рецимо, распад или одвајање НАТО-а од Уједињених нација при доношењу одлука. НАТО је морао да постави преседан за операцију без одобрења Савета безбедности УН-а. Сада, након оставке изасланика УН-а у Либији, положај Уједињених нација знатно је ослабио. Да ли је могуће очекивати да ће коалиција деловати у том контексту? Турска је активна чланица НАТО-а. Како мислите да ће савез деловати? Да ли ће и даље игнорисати злочине једног од својих чланова или очекује подршку и потенцијалне широке интервенције?
НАТО предузима већ деценијама акције против мира, а под слоганом заштите слобода и демократије. То је већ свима постало јасно. Овакво понашање довело је до глобалне дестабилизације. С друге стране, НАТО није способан да заштити ни своје чланице, а камо ли да помогне Либији, Сирији или било којој другој земљи.
Видели смо да су Италији, која је члан НАТО, помоћ у овој кризи пружиле Кина и Русија.
Чули смо и од председника Француске оцену да је НАТО клинички мртав.
Очигледно је да ова организација одавно нема ни снагу ни кредибилитет, али без обзира на то, они настављају своју мисију.
У ванредним околностима епидемије корона вируса примили су нову чланицу, чије становништво ни не подржава улазак у НАТО. На референдуму који је организован, је изашло 30% грађана, али су они већ прогласили победу. То није демократија. Црна Гора је такође постала члан НАТО без подршке грађана Црне Горе. Ту одлуку је донело политичко руководство земље као и у случају Македоније.
Због тога је тешко предвидети како ће се НАТО даље понашати.
Мислим да он сада нема снаге да изводи било какве веће акције. Ова организација је одавно требало да буде угашена.
Нанела је свету огромну штету и убила милионе људи широм света.
Како оцењујете понашање Турске? Да ли сматрате да Ердоган има неоосманске претензије? Да ли је његов план да успостави војни центар за северноафричком тлу, увуче што већи број суседних земаља у конфликт како би их ослабио и затим ширио даље свој утицај?
Слажем се са том чињеницом. Ердоган сања да постане султан. Он никада није скривао своје неоосманске амбиције. Турска нема права да се меша у унутрашња питања других држава. Нема права да се меша ни у Сирији ни у Либији, али ипак то ради.
С обзиром на то да Ердоган није успео да обезбеди позиције у Сирији, он се сада устремио на Либију. Али ни то му није довољно. Он сања о томе да се врати на Балкан.
Има два јака упоришта, а то су Босна и Херцеговина где подржава босанске муслимане, и Косово где подржава Албанце.
Последњих година он финансира многобројне пројекте на Балкану, а такође и екстремисте у Босни и на Косову. Послао је наоружање за нелегално формирану Војску Косова, што је такође кршење међународног права.
То је за нас на Балкану велика опасност. Он врло лако после Либије може да се устреми на Балкан у жељи да тамо изазове неки нови конфликт како би проширио свој утицај.
Ердоганове позиције у Турској слабе, и његове акције у Идлибу су изазвале нове тензије у турском друштву. Због тога постаје све опаснији на пољу спољне политике, желећи да заустави јачање опозиције на унутрашњем плану и прикаже своје спољне успехе .
Ердоган је, уз помоћ својих плаћеника, покренуо напад на Триполи. Његова ратна победа за њега је очигледно била важнија од хуманитарног примирја. Мислите ли да може да престане да испуњава своје договоре у Сирији и да нападне целу источну обалу?
Тешко је рећи на шта је Ердоган спреман, јер он је апсолутно неконтролисан. Показало се да се не држи никаквих договора и да поступа према сопственој вољи и политичким циљевима.
Идлиб је последње упориште терориста у Сирији, а Ердоган не може сам да га одбрани.
Проширивање акција на приморју би га довело у још лошију позицију. За његове поступке више нико нема разумевања.
Сада цео свет предузима мере за борбу против ширења корона вируса. У међувремену су доказане чињенице о пребацивању плаћеника који су инфицирани овим вирусом из Турске на територију Либије. Зашто се међународна заједница не позове на Женевски протокол и зашто не примећује декларисани „биолошки напад“ на либијски народ?
Један случај инфекције, званично је регистрован у Либији. Влада националног јединства и Либијске оружане снаге предузимају мере како би зауставиле ширење вируса. Међутим, према извештајима либијских медија, ваздухопловну базу Митига и аеродром Мисрата и даље користи Влада националног јединства за пребацивање сиријских плаћеника, што повећава ризик од болести на територијама које контролишу, имајући у виду висок ниво контаминације у Турској (одакле долазе плаћеници).
Национално прелазно веће, као и либијске оружане снаге увеле су полицијске часове на територијама које су под њиховом контролом, а радно време јавних угоститељских објеката било је ограничено. У Бенгазију се стварају додатна места у болницама за лечење пацијената са корона вирусом.
Активности које Турска предузима су кршење међународног и хуманитарног права и међународне институције би морале да реагују са захтевом да хитно престане да предузима такве активности.
6. Април 2020.
