Written By: Dragana Trifkovic
Да ли је могуће водити преговоре са терористима који су спремни на све? Различите државе имају различит однос према том питању. У многим случајевима терористи спремност на разговор схватају као слабост коју додатно желе да искористе. Оно што је сигурно то је да терористи нису fair play играчи.
Свет се налази у највећој кризи од окончања Другог светског рата. Пољуљан је из темеља међународни систем који је успостављен као резултат преговора сила победница Другог светског рата. Године „хладног рата“ које је карактерисала конфронтација два велика блока, из данашње перспективе, делују као период спокоја.
Горбачовљеву спремност на компромисе и уступке, САД су схватиле као своју велику победу у „хладном рату“. А да ли је то заиста била победа? Да ли се победом може сматрати превара противника?
Западне силе су обећале да се НАТО неће ширити на исток, уколико Совјетски Савез пристане на компромисе, зарад изградње заједничке демократске будућности кроз међусобну сарадњу.
Да ли демократија може да се претвори у оружје? Исто као и медији.
Када је немачка група Scorpions објавила хит Wind of change који је постао светски популаран, нико још није могао да јасно предвиди каква нам се то блистава будућност нуди.
У бившој Југославији еуфорија није дуго трајала, јер је већ почео распад земље који су пратили војни сукоби.
Сви западни медији кривили су Србе за тешку ситуацију у којој смо се нашли и наводне великосрпске претензије. Потпуно ирационално као да у војном сукобу може само једна страна да буде окривљена. Да ствари буду горе, Срби су до последњег бесмисла заправо бранили заједничку државу Југославију у чије су стварање унели своју велику победу и велику жртву.
Медији су немилосрдно извештавали о наводним српским злочинима над цивилним становништвом. Као врхунац те медијске хистерије, 1999. године, десио се Рачак. Сва светска јавност брујала је о догађају у забаченом селу на Косову и Метохији, које је годинама било центар терористичких активности илегалне организације Ослободилачка војска Косова (ОВК).
Ова терористичка организација је из „непознатих“ разлога скинута са ЦИА списка терористичких организација, након што се америчка делегација, предвођена Ричардом Холбруком, срела са борцима Ослободилачке војске Косова 1998. године.
Након тог сусрета, ЦИА је интензивирала сарадњу са овом терористичком организацијом, која је имала сепаратистичке циљеве базиране на етничком национализму (одвајање јужне српске покрајине Косова и Метохије).
Односи САД са српским руководством већ тада су били лоши, јер је српско руководство одбило предлог да дозволи размештање НАТО војске на својој територији.
Шта се заиста догодило у селу Рачак и због чега је овај случај веома важан за тумачење догађаја у украјинском месту Буча?
Српске снаге безбедности су у ноћи између 14 и 15. јануара 1999. године кренуле у акцију против припадника терористичке организације ОВК у селу Рачак.
Ове терористичке снаге су изводиле константне нападе као што су убиства полицајаца, киднаповања и мучења Албанаца и Рома који нису хтели да сарађују са ОВК.
Сукоби између српске полиције и терористичке ОВК трајали су до касно поподне 15. јануара. Након тога, српске безбедносне снаге су се повукле са положаја, остављајући део полиције и војске са задатком да не дозволе приступ терористима. Из непознатих разлога припадници полиције и војске су напустили положај, а на место догађаја у село Рачак дошао је шеф верификационе мисије ОЕБС, амерички дипломата Вилијам Вокер.
Створени су сви услови за режирање представе која ће затим послужити као аргумент за почетак војне агресије НАТО на Србију (бившу Југославију).
Тела бораца ОВК погинулих у обрачуну са српском полицијом, донесена су у једну јаругу односно на локацију која је одређена. Погинули терористи који су били у униформама ОВК, преобучени су у цивилну одећу. На лице места стигли су и посматрачи ЕУ са телевизијским екипама АП и Ројтерс.
Сви су снимили тужну поворку на челу са Вилијамом Вокером која пролази јаругом у којој су свуда около разбацана тела.
Увиђај није ни обављен, истрага није ни започела, а амерички дипломата Вилијам Вокер је пред камерама светских медија оптужио Србе за убиство 45 невиних албанских цивила у селу Рачак, назвавши то „зверским масакром“.
Западни медији нису ни желели да саслушају другу страну, већ су кренули у оркестрирани медијски напад, чиме су заправо саучествовали у фабриковању лажи, стварајући „погодну“ атмосферу за НАТО интервенцију.
Двадесет три године касније, гледајући извештаје западних медија из Буче, јасно се препознају исти режисери и истa сценографија.
Руске трупе су напустиле Бучу у кијевској области 30. марта, након што је руско руководство на мировним преговорима Русије и Украјине у Истанбулу најавило да ће смањити војне активности у кијевској и черниговској области, ради постепене деескалације сукоба.
Градоначелник Буче Анатолиј Федорук се 31. марта обратио јавности видео поруком из овог места, рекавши да је веома радостан јер је место ослобођено и да у њему више нема руских војника. У видео обраћању није помињао никаква страшна разарања или погинуле цивиле који леже на улицама Буче.
Украјинске снаге спецназа су 2. априла објавиле видео прилог и саопштење да је у току „чишћење“ Буче не спомињући никакве цивилне жртве или тела на улицама, већ су известиле о „дејствима против диверзаната и оних који су сарађивали са руском војском“.
Претходно је украјинска војска обајвила на друштвеним мрежама видео снимке пустих улица Буче. Све се променило 3. априла, када су се на улицама Буче појавила мртва тела са везаним рукама на леђима, а сви западни медији су окривили Русију за наводни масакр у Бучи и ратне злочине.
Истовремено, украјинско руководство је за америчку телевизију изјавило да се ради о „геноциду“ и уништењу нације, тражећи реакцију Запада и још жешће санкције против Русије.
Подсетићемо се да је НАТО започео бомбардовање српских градова 1999. године након медијских оптужби за наводни масакр цивила у селу Рачак са образложењем да морају да спрече „геноцид“ над албанским становништвом. Као резултат НАТО бомбардовања са Косова и Метохије је протерано више од 250 хиљада Срба.
Русија је одмах демантовала оптужбе за Бучу и затражила хитно сазивање седнице Савета безбедности УН на којој би се представили докази, што је Велика Британија спречила.
Рачак и Буча су очигледни примери врло сличних false flag операција организованих у пропагандне сврхе ради стварања изговора за политичку и војну ескалацију. Али они нису јединствени примери већ део читавог спектра false flag операција организованих у многим деловима света од Балкана до Блиског истока, последњих деценија.
Само неколико дана након Буче, десио се Крематорск који јако подсећа на сценарио Маркала.
Оно што се може закључити, то је да западне силе не намеравају да обуставе провокације против Русије са којом су сукобљене у Украјини и да ће наставити да подстичу и наоружавају Украјину преко које воде прокси рат са Русијом. Из тога следи да су мировни преговори које Русија води са Украјином унапред осуђени на пропаст, јер западне силе не желе примирје већ даљу ескалацију сукоба.
Томе је у многоме допринела доктрина русофобски настројеног Збигњева Бжежинског који је у тестамент Америци оставио завет да Украјину по сваку цену одвоји од Русије. Ова доктрина којом се руководи америчка спољна политика, уједно је разлог због чега САД већ годинама обучавају и наоружавају Украјину за рат са Русијом. Тешко је уз све ове чињенице позивати Запад на рационалност, али уколико САД не промене такав курс, свету прети велика опасност.
13. април 2022.