Written by: Dragana Trifkovic YA REGNUM
NATO policy in the Balkans over the last thirty years has been adjusted to the strategic goals of the alliance, among which the priority is to expand the influence of this military-political organization.
Главни циљ НАТО Алијансе након распада Варшавског пакта, постао је интеграција земаља југоисточне Европе, односно окруживање Русије. Иако је НАТО формално основан с циљем борбе против идеолошког противника, очигледно је да идеологија није главни разлог конфронтације. У супротном би НАТО Алијанса била распуштена након распада Варшавског пакта, односно окончања улоге комунистичке идеологије. Далеко реалније звуче речи првог генералног секретара лорда Исмаја, да НАТО у Европи служи да „Русе држи напољу, Американце унутра, а Немце доле“.
Иако су западне силе дале обећања председнику СССР Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, односно да неће интегрисати бивше чланице Варшавског пакта, јасно је да су имале другачије намере. Ситуација на том плану не би била другачија, чак ни да је потписан договор, јер западне силе једноставно игноришу међународно право.
Рат у бившој Југославији послужио је НАТО као платформа за трансформацију ове организације и преузимање нове улоге. НАТО је на Балкану интервенисао без одобрења СБ УН и то 1995. године против српских снага у Босни и Херцеговини, а затим 1999. године у Србији и Црној Гори које су тада биле у саставу бивше Југославије. Директним учешћем у југословенском конфликту НАТО је подстакао етничку и религијску мржњу, обезбеђујући себи могућност да сопствене циљеве оствари играјућу на карту сукоба. Након завршетка војних интервенција и потписивања мировних договора, НАТО снаге су наставиле своју делатност у оквиру мисија СФОР (у БиХ) и КФОР (на Косову и Метохији) у циљу наводног развоја демократије.
Двадесет и више година касније, можемо да сагледамо објективно резултате. Уместо демократије развила се и учврстила клептократија.
Али да се вратимо претходно на приоритетну потребу НАТО да стави цео Балкан под контролу. Након уласка Бугарске, Румуније и Словеније 2004. године у НАТО, Хрватске и Албаније 2009. године, а потом Црне Горе 2017. године и Северне Македоније 2019. године, Србија и Босна и Херцеговина су остале једине државе на Балкану ван НАТО савеза. Иако нису чланице, обе земље чврсто сарађују са НАТО.
Што се тиче Србије, она је достигла највиши ниво сарадње са НАТО потписивањем СОФА споразума и Индивидуалног плана партнерства, чиме сарадња није продубљена само на војно-безбедносном пољу већ и у сфери образовања, науке, слободе медија, европских интеграција, економије, приватизације, права мањина, слободе медија и др.
С друге стране, Босна и Херцеговина је активирала Акциони план за чланство у НАТО, чиме је де факто започела предприступни процес.
Циљеви НАТО на Балкану нису се мењали последњих деценија и они су компатибилни са америчким спољнополитичким плановима. Ако говоримо о процесу проширења, остале су Србија и Босна и Херцеговина као потенцијалне чланице. Њиховим укључивањем у НАТО би се завршио процес стављања Балкана под евроатлантску контролу.
Усмеравање Србије и Босне и Херцеговине ка НАТО, врши се на различите начине. Један од начина је стална претња поновном дестабилизацијом Балкана. Наиме, НАТО контролише полуге које могу да проузрокују поновну кризу. У Босни и Херцеговини то су међурелигијска мржња коју западне силе подстичу пропагандом ратне тематике, беспримерно користећи за то ратне злочине, у којима улога западних сила до данас није расветљена.
У Србији то је међуетничка мржња на Косову и Метохији између Срба и Албанаца, по истом принципу као и у БиХ.
Поред тога у БиХ западне силе и кроз НАТО, подстичу процес унитаризације, одузимањем права и надлежности Републике Српске дефинисаних Дејтонским споразумом.
На Косову и Метохији НАТО је усредсређен на подршку сепаратистичким властима, као и на злоупотребу мировне улоге коју су преузели. Наиме, од доласка међународних сила на Косово и Метохију, под командом НАТО које су задужене за безбедност, извршен је погром када је протерано више од 250 хиљада Срба. Стални напади на преостало српско становништво говоре о томе да на отцепљеној српској територији није обезбеђен мир и ред. У оба случаја – и у Босни и Херцеговини и у Србији – НАТО снаге, односно западне силе, грубо игноришу међународно право и крше Дејтонски споразум као и важећу Резолуцију 1244.
Дакле, већ је било речи о томе да НАТО не подстиче процесе демократизације већ клептократије, треба напоменути и то да присуство НАТО негативно утиче на суверенитет држава, као и на владавину права. Ако говоримо о поштовању територијалног интегритета, НАТО намеће крајње погрешне принципе непоштовања међународно признатих граница, што може да има далекосежне последице.
Нетранспарентност процеса сарадње са НАТО у Србији као и у БиХ, говори о супротстављености демократији на којој НАТО наводно инсистира. Наиме, сви договори НАТО са Србијом и БиХ су потписани у тајности.
Тим поводом изјава НАТО генерала да Србија много више сарађује са НАТО него што то њени грађани знају, је више него тачна: „Шеф НАТО војне канцеларије за везу у Београду, бригадни генерал Томазо Витале, изјавио је да је сарадња тог савеза и Србије много јача и развијенија него што грађани у Србији виде. Један од разлога за то је и велика количина дезинформација против којих се боримо чињеницама и нашим заједничким вредностима, транспарентним приступом и конкретним мерама“.
Овде треба напоменути да проблем нису „дезинформације“ које неко споља намеће. Истина је да медији у Србији не пишу много о сарадњи Србије са НАТО, посебно медији који су под контролом власти у Србији. Разлог томе је што је НАТО крајње непопуларан у Србији и власт не жели да смањује сопствени рејтинг промовисањем сарадње са НАТО. Без обзира на то, Индивидуални план партнерства са НАТО који су српске власти потписале, садржи и обавезу промоције НАТО Алијансе у Србији. Медији које контролише српски режим о НАТО пишу као о „злочиначкој организацији“ јер је то став који подржава већина грађана Србије. Ови медији позитивно пишу о сарадњи Србије са Русијом на војном плану, јер је то популарно код српских бирача, иако ниво сарадње војске Србије са НАТО вишеструко превазилази ниво сарадње са војском Русије и не може да се упоређује у том смислу. Без обзира на реторику, чињеница је да је Србија од непријатељске земље постала стратешки савезник НАТО што потврђују и речи генералног секретара Столтенберга да је Србија извозник стабилности у региону. У томе велику заслугу има актуелни председник Србије Александар Вучић.
Свесна те чињенице, НАТО Алијанса подржава нетранспарентност при потписивању уговора о сарадњи, узимајући у обзир да се већина грађана томе противи, али након остваривања циља, Алијанса инсистира на транспарентности, јер је недемократски чин већ реализован.
Алијанса потенцира мисао да се Србија и Босна и Херцеговина налазе у потпуном окружењу НАТО, па је с тога процес њиховог придруживања – природна потреба. Алијанса изводи редовно војне вежбе на Балкану и поставља се као најважнији безбедносни фактор, иако изнети аргументи говоре у прилог супротном.
Уласком Црне Горе у НАТО, практично је стављена читава Јадранска обала под контролу Алијансе, сем малог дела од неколико километара који припада БиХ. У Црном мору НАТО јача своје снаге и организује провокације против Русије. Контрола Јадрана, Црног мора и Средоземља је од кључне важности за реализацију анти-руске НАТО стратегије. У том смислу велику важност имају војне базе које су инсталиране у руском окружењу, укључујући и базу Бондстил на Косову и Метохији.
Због тога ће се НАТО у наредном периоду фокусирати на заокруживање целог Балкана што би у потпуности неутралисало присуство руског и кинеског фактора на овом простору. Циљ је спречавање реализације економско-енергетских пројеката као што су „Један појас, један пут“ и „Турски ток“ преко Балкана.
НАТО исправно сматра да ће уласком Босне и Херцеговине, као и отцепљене територије Косова у НАТО, Србија бити стављена у шах-мат позицију. Улазак Србије у НАТО у том случају, неће представљати превелики проблем.
Тиме НАТО не би имала превелику корист у смислу војног јачања, јер је војна моћ Србије неутралисана (у великој мери и кроз програме НАТО), већ би имала корист у заокруживању просторне целине која са остатком Европе треба да служи за дејства пре свега против Русије.
6. септембар 2021.
