Dragana Trifkovic, director of the Center for geostrategic studies
„Русија је започела рат у Украјини“- вриште западни медији. Каква трула лаж. Рат у Украјини је почео 2014. године након организованог државног преврата, још једног у низу које су режирале САД.
Опијени лажним надама, несрећни Украјинци нису схватили да су само играчка у рукама силника из Вашингтона. Поред својих огромних ресурса и потенцијала, постали су просјаци пред вратима ЕУ, у коју нико и није намеравао да их прими.
Тридесет година су западне силе кроз НВО и медије шириле анти-руску пропаганду у Украјини, желећи оно што је Бжежински сматрао нужним, да одвоје Украјину од Русије.
И у томе се нису либиле ничега, ни да подрже неонацистичку власт ни да немо гледају како она спроводи геноцид над руским становништвом у Украјини. Руси и Украјинци су један народ и буквално свака породица у Русији има рођака у Украјини. Али зашто би то интересовало некога у Лондону и Вашингтону, када они имају своје „стратешке“ циљеве.
Актуелна медијска анти-руска хистерија коју пласирају западни медији, подсећа ме на деведесете године прошлог века и иживљавање над Србима. У тој кампањи терористи су постали жртве, а жртве терористи-лишени било какве могућности да свету кажу једну реч у своју одбрану. Јер пресуда је била већ унапред написана. Специјалне операције и медијско стрељање одлично су послужили томе. Затим Авганистан, Ирак, Либија, Сирија…све по истом сценарију. Колико деценија свет већ трпи насиље Американаца који су уместо међународног права увели право силе? И то све под плаштом борбе за демократију, људска права и слободе…
„Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“ написао је далековиди Орвел у својој књизи „1984“. До које границе је отишао западни тоталитаризам говори чињеница да је Орвел цензурисан и проглашен personom non grata недавно.
Лицемерје и лаж су достигли врхунац. Имала сам прилике 2014. и 2015. године да посетим Донбас неколико пута. Рат је био у току. Збуњени и уплашени људи показивали су нам срушене куће, споменике, погођене болнице и вртиће, изрешетане цркве и свеже гробове.
Није им било јасно због чега их бомбардује војска државе у којој су до јуче живели. Украјина је руском становништву забранила да говори својим језиком и да се сећа својих предака. Нико од великих миротвораца са запада није рекао да је то кршење основних људских права.
У последњих осам година колико украјинска војска и неонацистички батаљони гађају ракетама цивилно становништво у Донбасу, погинули су бројни цивили, међу којима и деца, жене, старци.
Да ли за Запад те жртве нису битне, јер су они Руси?
У Одеси су украјински неонацисти 2014. године починили стравичан злочин. Запалили су људе јер су говорили руским језиком. Нико за тај злочин није одговарао. Нисмо чули вриштање западних медија.
Годинама је Русија са болом гледала ту неправду и покушавала да дипломатским и политичким средствима приволи Запад на разговор. Безуспешно. Запад је наставио да хушка Украјину на Русију, да је наоружава и екстремизује, потцењујући Русију по сваком питању.
О томе довољно говори и чињеница да једине две земље које су у УН гласале против резолуције о забрани величања нацизма су САД и Украјина. То ништа не чуди ако узмемо у обзир чињеницу да су неонацистички батаљони у Украјини наоружани америчким оружјем.
Путинов мото је следећи: „Ако знаш да је туча неизбежна, удари први“. Марионетска власт из Кијева уз подршку својих прекоокенаских супервизора, припремала је нови напад на руско становништво.
Ни то није било довољно, већ је комичар из Кијева запретио да ће обновити нуклеарни арсенал. То је била кап која је прелила чашу. Тридесетогодишња западна инвестиција екстремизације Украјине, срушиће се за само недељу дана. Због тога урлају западни медији, а не због тога што им је стало до жртава.
Руска војна интервенција демилитаризације и денацификације Украјине, усмерена је на уништавање НАТО инфраструктуре и неонацистичких батаљона. Опрез због ког операција иде спорије него што би могла, неопходан је како би се цивилно становништво заштитило од борбених дејстава. Колико о томе не брине Украјина, говори чињеница да од почетка интервенције разне украјинске јединице концентришу оружје близу цивилних објеката, школа, болница и др.
Војна операција је почела уласком руске војске из неколико праваца на север, исток и југ Украјине, односно из правца пограничних подручја Белорусије и Русије са Украјином на северу и истоку, затим из Донбаса и са Крима.
Очигледан циљ је да војна дејства са више страна пресеку комуникације и могућност мобилизације украјинских снага, као и да се заузму већи градови, што ће довести до слома кијевског режима. Западни део Украјине остављен је као коридор за евакуацију. Веће борбе воде се у Мариупољу где су сконцентрисани неонацистички батаљони, затим у Харкову и Кијеву.
Седмог дана операције украјинске снаге су одсечене од Азовског мора, сви већи градови су окружени руским снагама, укључујући и Мариупољ, Харков и Кијев, што је позната тактика још из Дебељцова када је Украјина била приморана да потпише Минске договоре, које није након тога желела да испуни.
Према регуларној војсци Украјине, Русија се односи са посебним уважавањем. Многи украјински војници су већ положили оружје и пуштени су својим кућама. Неки су својом вољом прешли на страну Русије.
У неколико украјинских градова, градска власт је прешла на руску страну и формирала мешовите патроле од припадника локалне полиције и руске војске, које одржавају ред и мир.
Истовремено одржана је прва рунда преговора између делегација Русије и Украјине, на којима се украјинска делегација појавила као да је кренула на утакмицу Динама, у мајицама и са качкетима на глави (недостајале су само бакље). Наставак преговора најављен је за 2. март (али се не зна да ли ће се делегација из Украјине појавити), када ће украјинске снаге бити у још горем положају.
Потпуно опкољавање Кијева неколико десетина километара дугом колоном руске војске, чију технику из ваздуха подржава авијација, ствара велику хистерију украјинском режиму. Заузимањем Кијева, биће изгубљена било која сигурна преговарачка позиција украјинске власти.
Циљ руске интервенције у Украјини није окупација, већ заустављање рата или приморавање на мир. Због тога подмукло звучи када они који су почели рат у Украјини, за то оптужују Русију- која хоће да зауставити рат у Украјини. Епилог интервенције знаће се у наредних неколико дана. Више од тога украјинска власт неће моћи да издржи. У читавој земљи влада потпуна анархија, посебно у Кијеву којим шетају наоружане банде.
Резултати руске интервенције у Украјини даље ће се одразити на нова геополитичка правила, као и на безбедност у Европи. Америчка политика насиља претњи и санкција, коју ЕУ прати у стопу, имаће веће последице по Европу него по Русију. Таква политика западне земље све више води у изолационизам, а Европа ризикује да постане највећа колатерална штета. Упорном жељом да наштети Русији- макар и сама трпела последица, Европа може да уђе у нови средњи век. Русија ће реципрочно одговорити на све санкције којима је изложена. Очигледно је да се оне не односе само на економију, већ и спорт, културу, науку, заправо све области.
Отворено немешање западних сила у украјински конфликт није условљено само страхом од директног сукоба са руском војном силом, већ и јасним схватањем чињенице да Кина није више мудрац који ћути, да је она у чврстом савезништву са Русијом, а да осим Кине постоји и низ других земаља којима је дозлогрдило насиље светских силеџија. Блиски исток, Азија- са силама као што су Кина и Индија, Африка, као и низ латиноамеричких држава, не жели да заоштрава односе са Русијом. С друге стране САД и Великој Британији одговара дестабилизација читаве Европе.
Председник Европске комисије је већ изјавио да ће санкције које ЕУ уводи Русији утицати и на економију Европе. Уз то заборављају да Русија фактички нема спољни дуг, има огромне девизне резерве и резерве у злату, велике приходе од увећане цене гаса и подршку највеће економске силе-Кине. Да не говоримо о безбедносној ситуацији у Европи, која је преплављена мигрантима и погођена таласом незадовољства грађана због економске ситуације, пандемије, миграната, кризе политичких елита и др. Кина је већ најавила да ће откупити сву пшеницу од Русије, која је највећи светски извозник ове сировине. Такође, Кина и Монголија су са Русијом потписале нове гасне аранжмане, којима Русија може да надокнади сав извоз на европско тржиште. Уместо да сања о томе како ће Русија пропасти под европским санкцијама, Европи би најбоље било да се сабере и размисли чиме може да замени руски гас и пшеницу ако не жели да је купи из Русије? Пећинска ватра и лов дивљачи не звуче као алтернатива за 21. век. Посебно не за размажену децу.
За, то време бруталном цензуром укинути су руски канали у Европи, а Чешка је увела 3 године затвора за јавну подршку Русији. Како је кренуло, ускоро се може очекивати инквизиција. Само мало одговорности и храбрости је потребно Европо…Велики човек Жак Огар написао је књигу „Европа је умрла у Приштини“. Могу само да додам, ако овако настави сахраниће се у Кијеву.
2. март 2022.
