Dragana Trifkovic, director of the Center for geostrategic studies
On Friday night, when I landed from Grozny in Moscow after a visit to Chechnya and turned on my mobile phone, I received news that a coup was underway. As we waited for disembarkation, people began to wonder with disbelief what it was about. The Russians, otherwise always restrained in the comments, began to talk about how apparently things were not working properly. Opinions were divided. Some accused the Ministry of Defense, and others accused Yevgeny Prigozhin of owning the private military company Wagner. When I arrived from Domodedovo airport to the center of Moscow, it was already midnight. Rare passers-by commented with amazement, and the streets were patrolled by police. Security measures were clearly strengthened.
Сама биографија Јевгенија Пригожина говори о томе да је реч о човеку који се не боји закона. Наиме он је два пута био у затвору због разних преступа, а ослобођен је након служења деветогодишње казне 1990. године, након чега је почео да се бави бизнисом. И у самом затвору, Пригожин је стекао имиџ дрског човека који је спреман свакоме да се супротстави. У Русији је познат и под надимком „Путинов кувар“ због фотографије на којој је забележено како сервира Владимиру Путину храну, током једног важног састанка. Пригожин никада није био кувар већ власник ланаца ресторана, а бизнис је успешно развио и у другим областима као што су грађевинарство, транспорт, међународна трговина. Пажњу јавности у Русији је почео да привлачи након оснивања приватне војне компаније (ПВК) Вагнер, а тада су почели и његови први сукоби са структурама Министарства одбране које су биле стриктно против тога.
Пригожин, коме карактер не дозвољава послушност и потчињеност, ушао је у директан и отворен сукоб са својим опонентима. Тај сукоб се још више продубио у Сирији, где је Вагнер послао своје борце критикујући званичне војне снаге Руске Федерације да воде борбена дејства застарелим методама. Осим тога, Пригожин је успео да се посвађа и са Чеченима, претећи им да ће у року од двадесетчетири сата заузети резиденцију Кадирова, након што су Делимханов и Даудов (најближи сарадници Кадирова) критиковали његово понашање.
Све то је довело до дистанцирања званичних државних структура од акција овог авантуристе, али са друге стране Пригожин је почео да стиче велику популарност у руској јавности, након успеха групе Вагнер на украјинском фронту. Иако је више пута претио да ће Вагнер прекинути позициону борбу у Бахмуту, због недостатка муниције коју им не доставља Министарство одбране, то се није десило и борци су остали у борби до потпуног ослобађања града. Ипак, читава та ситуација је довела до беса Пригожина, који је грубо извређао министра одбране Шојгуа и начелника руског генералштаба Герасимова. Кулминација је уследила 23. јуна када је Пригожин оптужио војно руководство за ракетни напад на камп Вагнера и решио да се обрачуна са њима. Извео је борце Вагнера са територије ратних дејстава и упутио се у Ростов на Дону где је заузео војне објекте и аеродром, тражећи смену Шојгуа и Герасимова и претећи да ће кренути у марш ка Москви уколико се његови захтеви не испуне. Свет је у ноћи 24. јуна обишла фотографија бораца ПВК и оклопних возила у центру Ростова, у близини седишта округа. Гувернер Ростовске области Василиј Голубев замолио је становнике да не напуштају своје домове, отказао је масовне догађаје и најавио промену транспортних рута у центру града. Становници Ростова су ипак изашли на улице да виде шта се дешава, али нису реаговали негативно на „вагнеровце“. Многи су прилазили да им се захвале за ослобађање Бахмута, називали их херојима и сликали се са њима.
ФСБ је оптужио Пригожина да је позвао „да се започне оружани грађански сукоб на територији Руске Федерације“, а такође је затражио од бораца приватне војне компаније да не извршавају Пригожинова „злочиначка и издајничка наређења“ и да га притворе. Против бизнисмена је покренут кривични поступак за организовање побуне (члан 279), за коју прети казна од 20 година затвора. Кадиров је по хитном поступку послао елитни јединицу чеченског спецназа у Ростов на Дону, рекавши да ће учинити све што је потребно да заштити Русију и сачува јединство народа. За то време у главном граду је уведен посебан режим противтерористичке операције, а градоначелник Собјанин је одлучио да понедељак буде нерадан дан, како би се смањио ризик у граду од непредвиђених ситуација.
Западни медији су почели да извештавају како је Русија на ивици грађанског рата, а дисиденти из Русије који се налазе у ЕУ почели су да предају номинације Бриселу за руководећа места у Русији. Ваљда већ свесни тога да комесаре не бира народ него централни комитет у Бриселу, по одобрењу Вашингтона. Западне обавештајне службе су имале информацију о томе да се у Русији припрема побуна, али нису износиле никаква упозорења надајући се да ће она довести до велике дестабилизације Русије и угрожавања Путинове власти. Про-западни фанатици у Србији су се огрнули заставом Вагнер групе. Преко ноћи од преступника Пригожин је за њих постао херој. Ипак, очекивања Запада и њихових верних слуга се нису остварила, јер се у читав случај умешао председник Белорусије, Александар Лукашенко како би посредовао у смиривању кризе. Он је обавио телефонски разговор са Пригожином у убедио га да смири страсти, како не би дошло до сукоба. Као резултат свега, Пригожин је отишао у Белорусију, техника ПВК је предата Руској војсци, а борцима Вагнера понуђено је да потпишу уговор са Министарством одбране.
Руски председник се поводим протеклих догађаја обратио руској јавности следећим речима: „Данас још једном апелујем на све грађане Русије. Хвала вам на истрајности, заједништву и патриотизму. Ова грађанска солидарност је показала да је свака уцена, сваки покушај унутрашњег превирања осуђен на пропаст. Понављам, показала се највећа консолидација друштва, извршне и законодавне власти на свим нивоима. Чврсту, недвосмислену позицију у подршци уставном поретку заузеле су јавне организације, верске конфесије, водеће политичке партије, заправо, читаво руско друштво. Све је ујединила и окупила главна ствар – одговорност за судбину Отаџбине“.
Оно што је за јавност остало непознато то је да су у позадини ових догађаја разоткровени и неки други актери. Да ли је Русија ојачала или ослабила након смиривања побуне, многи нису у стању да оцене. Запад је годинама финансирао руске либерале, како би утицао на унутрашњу политику у Русији, али они никада нису могли да скупе више од 2-3% подршке. С друге стране Пригожин који важи за ултра-патриоту има велику популарност у Русији. Без обзира на његове заслуге које је стекао учешћем у операцији, Пригожин ипак размишља не као војник, већ као бизнисмен. И то са великим апетитима. Да ли је Запад променио тактику, показаће предстојећи догађаји. Било каква унутрашња превирања у Русији била би крајње штетна у току специјалне војне операције демилитаризације и денацификације Украјине.
Иако је украјинска страна покушала да искористи побуну „вагнеровца“ како би направила неке помаке на фрону, остала је без успеха. Планирана пролећна контраофанзива ВСУ, и поред огромне количине западног оружја које је достављено, сасечена је у корену. То је Зеленског, али и читав НАТО који преко Украјине води рат са Русијом, довело у шах-мат позицију. Налазећи се у безизлазној ситуацији они су спремни на разне друге лудости. Укључујући и организовање револуције у Русији.
28. јун 2023.
