Драгана Трифковић: Да ли Европа хоће рат или мир?

Говор Драгане Трифковић, генералног директора Центра за геостратешке студије на Међународној конференцији „Европа без ратова и санкција, нова економија у мирној Европи“ одржаној 24. априла у Бечу

Поштовани учесници дискусије о будућности Европе, стицајем околности принуђена сам да вам се обратим дистанционо. Мени није дозвољен улазак у Аустрију и присилно сам пре два дана депортована са бечког аеродрома за Београд због тога што се моје име налази  на списку лица Шенгенског информационог система, којима је забрањен улазак у Шенген зону на три године. О томе ме је обавестила погранична полиција Аустрије по мом доласку у Беч. Према њиховим тврдњама моје име је унето на списак по захтеву Републике Грчке, али нису могли да ми дају информацију о томе какви се мотиви и разлози крију иза тога.

Морам да напоменем и то да нисам била обавештена о забрани уласка у Шенген зону, што аустријски органи власти нису узели у обзир, те су ме оптужили за кршење аустријског закона и захтевали да платим казну. Ситуација у којој сам се нашла веома је слична оној описаној у Кафкином роману „Процас“ када Јозефу саопштавају да је ухапшен, али не знају да му одговоре због чега. У сваком случају  мени тек следи да се објасним са представницима власти Аустрије и Грчке о чему се ради, али оно што сам до сада искусила говори ми о томе да „има нечега иза трона што је веће и од самог краља“ како би то рекао Шекспир.

Стиче се утисак да нека невидљива рука која веома добро познаје архитектуру ЕУ јер је и сама некада била њен део, повлачи конце којима ствара неспоразуме, конфликте и проблеме. И више сам него сигурна да та тајанствена сила не жели мир у Европи.

Ово је можда веома добар увод за тему о којој данас разговарамо, а тиче се будућности Европе без ратова и санкција.

Европа данас је разједињена готово по свим питањима, од политичких, социјалних, економских до војних. Иако се дешавају тектонске геополитичке промене које нико, зарад сопственог добра, не би требало да игнорише, европске политичке елите затварају очи пред њима. Сматрам да је основни узрок томе то што не желе да преузму одговорност за своје лоше политичке одлуке. И други то што не постоји резервни план, а онај који је постојао више није изводљив. Међутим како пролази више времена, тако и талас надолазећег цунамија постаје све виши и опаснији по окружење.

Европске државе су себи дозволиле да постану ситни пешаци на великој шаховској табли, који чак не могу ни да разумеју у ком правцу треба да иду. Стиче се утисак да жеље све више долазе у конфликт са стварношћу и упорно искачу на слепи колосек. Јасно је да такво стање не омогућава да се донесу реалне одлуке и пронађу права решења. Међутим то би требало да освести саме грађане, да треба нешто да предузму како би се спречио потпуни потоп.

Основно питање је шта је потребно предузети и на који начин како би се умањиле политичке и економске последице политике сукобљавања? Доктрина сукоба цивилизација коју подржавају транснационалне елите довела је већ до стварања огромних социјалних проблема у европским државама јер је условила масовне миграције из ратних подручја у Европу.

Јасно је да је неопходно да дође до политичких промена у европским државама које би могле да утичу на укидање цензуре, отварање дијалога, постепени повратак поверења грађана у политичке институције и стварање услова за приближавање ставова грађана и политичких елита те доношења стратегија за решавање бројних како унутрашњих тако и спољних проблема.

Питање европске безбедности не може да искључује географску повезаност евроазијског континента и ослања се искључиво на трансатлантски фактор. Посебно не у новонасталим околностима када се амерички интереси све више удаљују од европских. У супротном, наставак досадашње политике може да доведе до ширења ратних сукоба на европском континенту који у војном погледу није спреман на такав развој ситуације.

Коначно политика сукобљавања очигледно наноси све веће економске последице развијеним земљама, док су се земље у развоју показале далеко способнијим да се прилагоде различитим околностима, од пандемије па до увођења ратне економије или превазилажења наметнутих економских санкција и блокада. Недостатак природних ресурса и смањивање производње у европским државама веома лоше координише са политиком наметања санкција којом се проблеми увећавају.

Што пре Европа одлучи да промени свој приступ, то ће бити лакше да преокрене ситуацију у своју корист. Наравно овде се враћамо на првобитно питање да ли Европа хоће рат или мир? Из досадашњег развоја ситуације рекло би се да ратом може само још више да угрози егзистенцију, оштети сопствени буџет и доведе себе у још гори положај.  Међутим стиче се утисак да садашње политичке елите естаблишмента у Европи имају прекомерно самопоуздање које им онемогућава да сагледају ове опасности. Из тог разлога сматрам да је отворена дискусија какву данас водимо више него потребна и ма колико изгледало да су наши напори недовољни, искрено верујем да управо они могу да покрену нове идеје и нову енергију. Европска будућност је у нашим рукама.

Хвала Вам на пажњи и срдачан поздрав из Београда.

Source: Center for Geostrategic Studies

25. април 2025.