Written By: Miloš Zdravković
Русија у савезу са Немачком полако али сигурно привршава изградњу стратешки важног гасовода Северни ток 2, капацитета 55 милијарди кубика. Немачки гасовод Опал (вертикала север југ) капацитета 35 милијарди кубика је уступљен Гаспрому. Са великим гасним складиштима И добром инфраструктуром, Немачка постаје главно гасно чвориште у Европи. Изградњом ТАНАП-а (Транс-анадолијског гасовода), капацитета 16 милијарди кубика, те завршетком Турског тока капацитета 31,5 милијарди кубика (две цеви са по 15,75 милијарди кубика гаса годишње), уз постојање Плавог тока, капацитета 16 милијарди кубика, Турска полако постаје гасно чвориште југоисточне Европе.
Израел планира да изгради најдужи подводни гасовод на свету, и заједно с Кипром и Грчком гас из Источног Медитерана извози у Италију и јужне земље Европске уније. Амерички државни секретар Мајк Помпео је одушевљено одобрио овај пројекат, који би требало да буде конкуренција турско-руском гасоводу Турски ток и потенцијалном катарско-иранско-сиријском гасоводу.
Истовремено, Вашингтон покушава да стекне већи удео на ЛНГ тржишту Европе, на чему инсистирају како би пре свега развили споствени бизнис, али и смањили енергетску зависност Европске уније од Русије.
Пројекат о којем се расправља већ неколико година, откако је Израел открио велике резерве гаса у подморју поља Левијатан, познат је и као Источно-медитерански гасовод. Кроз овај гасовод би природни гас текао из поља Левијатан, преко Кипра, Крита и Грчке до свог терминала у Отранту на самом југоистоку Италије. Планови предвиђају изградњу гасовода дугог 2.100 километара, који би се протезао три километра дубоко испод Медитерана.
Кина на далеком Истоку завршава гасну конекцију са Русијом преко гасовода Снага Сибира, капацитета 38 милијарди кубика, а у плану је и такозвана западна рута, Снага Сибира 2, капацитета 30 милијарди кубика гаса годишње.
Из прикрајка, на руско полуострво Сахалин и нафтно гасне капацитете гледају и Јужна Кореја и Јапан, увозници 54, односно 100 милијарди кубика гаса годишње.
Ипак, да се вратимо на Медитеран и Блиски Исток, где се изгледа ломи геополитичка судбина света. Амбиције Израела треба узети са резервом, с обзиром на нерешени спор са Турском, која Кипру оспорава пуну зараду од гаса који припада и самопроглашеном Северном Кипру, као и гасних поља за која Либан, али и Сирија тврде да су у њиховим територијалним водама. Када је Израел у питању, познато је да ће САД учинити све да заштите свог блискоисточног “партнера”. Чак и војно, ако буде требало, како би Израелу омогућили изградњу овог захтевног пројекта.
Енергетска алијанса на северу Европе, између Немачке и Русије прети да Украјину, најважнијег “дистрибутера” гаса на свету (преко територије Украјине годишње се траспортује приближно 120 милијарди кубика гаса у државе средње и западне Европе), избаци из игре, јер завршетком Северног тока 2, уз полупразне капацитете Северног тока 1 (капацитета такође 55 милијарди кубика гаса годишње), уз завршетак Турског тока кроз Бугарску, Србију и Мађарску, гасоводни систем ове велике државе постаје небитан.
Уз горе наведене пројекте мора се писати и о америчкој жељи да у наредних шест година извезе близу 60 милијарди кубика гаса у Европу.
Треба поменути и изградњу руских терминала за производњу и продају ЛНГ-а на Арктику и Далеком Истоку, чији се капацитети прерачунати у милијарде кубика приближавају цифри од близу 80 милијарди на годишњем нивоу.
Нове границе истока
Такозвани Израелски гасовод је део система нових геополитичких линија подела на целом Блиском истоку, и овај гасовод има геополитички и геостратешки значај, пуно већи од наводне геополитичке компоненте Северног тока 2 или Турског тока.
У том смислу вреди нагласити да су Уједињени Арапски Емирати већ уложили 100 милиона долара у пројекат Источно Медитеранског гасовода, што је Јерусалем Пост назвао “тајним каменом темељцем на којем ће се изградити нови односи између дела арапског света и Јеврејске државе”.
Ово изгледа као део стратегије у оквиру које су САД 2017. године предложиле стварање “арапског НАТО пакта” са Саудијском Арабијом и другим арапским државама у Персијском заливу, које би се, уз подршку Израела, супротставиле утицају Ирана и Русије у региону (не треба заборавити ни Кину, која је све више увучена у овај сукоб, пре свега на страни Ирана).
Данас се мало говори о “арапском НАТО пакту”, али везе између Израела, владе Бењамина Нетањахуа и кључних сунитских арапских владарских породица су јаче него икада.
Један од регионалних актера, који дефинитивно није задовољан предложеним израелским гасоводом је Ердоганова Турска. Када је Израел први пут предложио пројекат гасовода пре две године, Ердоган се брзо окренуо Русији (наравно потпомогнут неуспелим војним ударом у Турској), како би потписао споразум о изградњи Гаспромовог “Турског тока” и тако се супротставио пре свега Америци.
Источно-медитерански гасоводни пројекат би се повезао с гасним пољима у грчком делу Европске унији на Кипру. Међутим, Ердоган је сада приближио Турску Ирану, а посебно Катару, малом заливском емирату који је уточиште кључних особа Муслиманског братства, док се, с друге стране, повећавају напетости између Турске и Саудијске Арабије и Израела. Чини се да је произведени (са оне стране Атлантика) сунитски и шиитски сукоб уступио место геополитичкој моћи коју са собом носи контрола гасовода и нафтовода.
Катар, са своје стране, дели с Ираном највеће светско лежиште природног гаса у Персијском заливу. Катар је свој део назвао Северно поље и његов ЛНГ је најјефтинији за производњу на свету, што је емират последњих година учинило највећим извозником утечњеног природног гаса. Суседни ирански део истог поља се зове Јужни Парс.
У лето 2017. је дошло до драматичног распада односа међу земљама Персијског залива. Саудијска Арабија (коју прате Египат, УАЕ и Бахреин) је прогласила ембарго против Катара због његове “потпоре тероризму”.
Након што је Доха (Катар) потрошила три милијарде долара за финансирање терористичких група у Сирији, узалудно покушавајући да постави марионетску владу у Дамаску и гасоводом преко Сирије дође до Турске и огромног тржишта гаса у ЕУ, чини се да су у Катару у једном тренутку одлучили да је то узалудан посао. Након одлучног уласка Русије у сиријски рат у јесен 2015. године, катарски емир и његови сарадници су схватили да би више могли добити ако промене страну и потајно су почели да сарађују са Ираном, Асадом и Ердоганом, како би на европско тржиште пласирали и катарски и ирански гас, те обезбедили независност, не само политичку, већ и физичку од Саудијске Арабије. То је био прави разлог за оштар прекид односа између Катара и Саудијаца. Важно је нагласити да су и Иран и Турска прискочили у помоћ Катару када су Саудијци овај емират покушали да изложе ембаргу.
Турски ток
Уз геополитички коктел супротстављених интереса, крајем 2018. су довршени црноморски делови руско-турског гасовода, који ће са пуним радом кренути касније ове године, нудећи 31,5 милијарди кубних метара гаса годишње. Од ове количине је пола намењено европском тржишту и Европа би кроз овај гасовод требало да добија око 15,75 милијарди кубика гаса годишње.
Турски ток, постојећи Северни ток, те нови Северни ток 2 који је у завршној фази изградње, омогућавају Русији да несметано послује са европским партнерима, независно од политички непријатељским владајућим елитама у Украјини. С терминала Кијикој у Турској, руски гас може да иде у земље чланице ЕУ, Бугарску или Грчку, или у обе земље, те даље према северу или кроз Грчку према Италији. За Русију то није ни важно, јер је према новој гасној директиви то посао земље која гас прима на својој граници, док руски извозници истовремено не могу бити и дистрибутери у ЕУ.
Србија, која није чланица ЕУ, управо је започела изградњу свог дела Турског тока за транзит руског природног гаса у Европу. Договорено је да ће Турски ток руски гас у ЕУ испоручивати преко Бугарске, Србије и Мађарске. Бриселска администрација није пресретна због овога, али се чини да су сада сагласни сви актери у послу и гасовод се гради.
Ипак, треба поменути и 2014., те Бугарско одустајање од Јужног тока, капацитета чак 63 милијарде кубика гаса на годишњем нивоу. Тада је Бугарска остала и без нуклеарне електране у Беланама, а посао је преузела Мађарска, такође чланица НАТО-а, која је склопила уговор о модернизацији нуклеарне електране Пакш 1 и изградњи нуклеарке Пакш 2, наравно са Руском федерацијом. Бугарска је изгубила приход од транзитних такси на гас у износу од 500 милиона долара на годишњем нивоу и платила казну за раскид уговора са Росатомом, на арбитражи у Швајцарској од близу 900 милиона долара. Сада покојни сенатор Мекејн је тада цинично изјавио да слобода има своју цену.
Сада у игру улази Израел, који с блиским пријатељством са Саудијском Арабијом и УАЕ, потпором Вашингтона и улагањем француске компаније ИГИ Посејдон, испоставе Едисона, нуди још један конкурентни гасовод Катару, Ирану и Турској. У овом послу остаје, чини се, недодирљива једино Русија.
Турска прети да неће дозволити нафтне и гасне бушотине у турском делу Кипра (самопроглашена Турска република Северни Кипар), док Либан оспорава пролазак израелског гасовода кроз његове територијалне воде према Кипру. Ту је и Сирија, која је у обнови државе електро-енергетски и нафтни сектор обећала Русији. Уз све наведено, сада је Еxон Мобил најавио откриће великих гасних налазишта у приобалним водама Кипра, али се због тих вода Турска спори с Грчком и делом Кипра (међународно признатом Републиком Кипар) чланицом ЕУ.
Перспективе
На светску сцену ступио је председник менаџер, председник САД Доналд Трамп, који је себи за први задатак поставио да смањи, односно елиминише велики амерички трговински дефицит. Уз подразумеван извоз оружја и технологије, те борбу за пољопривредна тржишта, јер су САД највећи произвођачи хране на свету, у игру поново улази амерички извоз нафте (укључујући увоз латиноамеричке нафте и њену прераду у америчким рафинеријама) и гаса.
Према подацима Међународне агенције за енергетику до 2040 године, тржишта Азије ће бити најатрактивније на свету, јер ће се потрошња на пример само у Кини повећати са садашњих 100 милијарди кубика гаса на близу 400, на годишњем нивоу. Тренд раста бележе и остале земље, попут Јапана, Јужне Кореје, Вијетнама и Индонезије…
На растућем Индијском тржишту ЛНГ-а, по први пут је победила Руска фирма Новатек и добила уговор на 26 милијарди долара.
Према предвиђањима производња гаса у Европи ће паст на ниво од око 10 милијарди кубика гаса годишње. Евидентан је пад производње у Северном мору, али и у Холандији, где се очекује прво смањење производње из поља у Гронингему са садашњих 53 милијарде кубика на 20, а затварање поља је заказано за 2030 годину.
Европа је у потрази за новим гасом, граде се нови терминали за ЛНГ, пре свега у Пољској, а онда и у Хрватској, али је проблем што су ти капацитети мали. Пољски терминал је капацитета 5 милијарди кубика, а Хрватски 2,6 милијарди кубика гаса годишње. Овде треба напоменути да су се на хрватској аукцији за дугорочан закуп јавиле само Хрватске фирме ХЕП (за закуп терминал дигли су кредит од 50 милиона евра) и ИНА, те да је закупљено свега 0,5 милијарди кубика. Страшан пораз за Хрватску и велики економски губитак. Једноставно ЛНГ је скупљи од руског гаса.
Према предвиђањима Међународне агенције за енергетику Европа ће своју потрошњу, која износи близу 500 милијарди кубика гаса на годишњем нивоу задовољавати са 86 процената увоза.
Гас је енергент садашњости, али и будућности, те ће способност држава произвођача, односно транзитних држава, да задрже “ресурсе” у својим рукама детерминисати будућност ових земаља. Наравно, велике силе се неће мирити са овим и оваквим новим поретком, те се очекују сукоби, какви су се у прошлости, али и у садашњости воде око нафте.
Гас, представља једну једначину, али је много непознатих.
26. Мај 2019.
