Written By: Miloš Zdravković
„Више је него очито да се приватни капитал настоји убацити у лукративни енергетски бизнис. Питање је под којим условима и како ће држава (не само Србија,већ цео регион) одредити правила игре. Ако ће се законске процедуре одвијати као што је државна администрација из раздобља после 2000. омогућила бескрупулозно богаћење углавном страних инвеститора у циљу увођења обновљивих извора енергије, лоше нам се пише“.
И док централне европске власти у Бриселу планирају прелазак на „зелену“ енергију, у Европи се распламсава енергетска криза. Због недостатка гаса, драматично су скочиле не само његове велепродајне цене, већ и цене електричне енергије. У неким земљама Европске уније подижу се цене комуналија за обичне грађане, а у другима смањују порезе како “зелени удар” не би шокирао обичне људе.
Али кренимо од електричне енергије која је и тема овог чланка. Цене на берзама у земљама ЕУ настављају расти. У медитеранским државама је постављен један рекорд , 115 евра по мегавату (у питању је Краљевина Шпанија), док су у Француској и Немачкој велепродајне цене премашиле 100 еура по мегавату. Струја је постала питање дневне трговине и код шампиона производње електричне енергије у Данској и Норвешкој.
Са друге стране у Србији је долазак америцког произвођаца соларне енергије представљен као добра вест за Србију. Представљено је да је намера америчке компаније UGT Renewables LLC повећање конкуренције међу инвеститорима који хоће да улажу у обновљиве изворе енергије у Србији.
Иако ће најављени капацитети производити око два-три посто укупне производње струје у Србији, вреди напоменути да је ово лош посао за државу Србију.
У вези са потписивањем споразума о сарадњи између америчке компаније UGT Renewables LLC и Министарства рударства и енергетике и најавом председника Србије да та компанија планира изградњу соларних панела који ће производити један гигават електричне енергије годишње на десет локација у Србији, на површини од 2.000 хектара, сматрам да надлежни нису одговорили на многа важна питања.
Зашто се инвестиција ове величине, без законом предвиђеног претходног јавног позива за најповољнију понуду, поверава страној компанији? Ако је разлог капитал, тржиште капитала је широм отворено. Новца за овакве пројекте свакако има. Технологија ће свакако бити кинеска, 90 процената свих панела и пратеће опреме је произведено у Кини.
Оно што је много вредније у овом послу су наши потрошачи који ће плаћати ову скупу енергију и капацитети ЕПС-а да у систем прими вишкове струје.
Поставља се питање да ли је та компанија икада реализовала неки пројекат овог обима? Које су њене референце. Те чиме ће ова компанија гарантовати за успешно обављање посла и ко ће плаћати пенале у супротном?
Да ли је и овај споразум најава једног “успешног” пројекта на штету државе, те Електропривреде Србије, те да ли је могуће да се пројекат заврши тужбама и одштетним захтевима!?
Напоменули смо да новца за овакве пројекте има, да технологије нису тајне, да више десетина држава су продавци и дистрибутери ове опреме, те да ће опрема на крају вероватно стићи из Кине, поставља се питање да ли је сврсисходно да странци добију на поклон земљиште и могућност да производе зелену енергију коју ће онда нашим грађанима продавати по високим ценама? Тај посао може да одради ЕПС, на задовољство и интерес грађана Републике Србије .
Поставља се основано питање , зашто најјаче домаће предузеће за производњу електричне енергије – ЕПС – не развија капацитете у обновљивим изворима енергије, да ли је поново реч о сукобу интересних /тајкунских група у ЕПС-у?
Да ли је консултована струка пре ових најава, те да ли постоји план за овај пројекат у актуелној Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. године са пројекцијама до 2030. године или ће се овај пројекат накнадно убацити у нову стратегију?
Поставља се основано питање да ли се до сада у у ЕПС-у и ЕМС-у нешто променило од 2012. године када су упозоравали да не постоје ни теоретске могућности да електроенергетски систем прими и балансира један гигават нестабилне електричне енергије из соларних извора? Сваки електроенергетски систем је планиран да одржава континуалан напон 24 сата дневно, седам дана у недељи, 365 дана у години.
Поставља се питање да ли су овакви уговори, за који лично мислим да неће бити једини увод у затварање наших термоелектрана, односно дефинитивно одустајање од укидања мораторијума на НЕ ? Да ли постоје прелиминарна студија оправданости у складу са чланом 133. Закона о планирању и изградњи, генерални и идејни пројекат и други релевантни документи који су обавезни за сва постројења веће снаге од 10 МW, или је за ову државу довољно да странци лаконски кажу да је инвестиција сјајна, да је предвиђено земљиште од 2.000 хектара иначе безвредно и да ће цена електричне енергије бити нижа (што је теоретски немогуће) а ваздух чистији?
Грађанима Србије није потребно да странци при потписивању споразума говоре о ангажовању домаћих фирми, некој имагинарној јефтинијој струји и чистијем ваздуху јер је то управо посао надлежних функционера ове државе, позиције али и опозиције, а не странаца.
За крај, под притиском „странаца“ Јужна Европа је одустала од планираног гасовода Јужни Ток, док су Немци у сарадњи са Руском Федерацијом у међувремену изградили Северни Ток 1, а други цевовод Северни Ток 2 почиње са радом за неких месец дана.
Више је него очито да приватни капитал настоји да се убаци у лукративни енергетски бизнис. Питање је под којим условима и како ће држава (не само Србија,већ цео регион) одредити правила игре. Ако ће се законске процедуре одвијати као што је државна администрација из раздобља после 2000-те омогућила бескрупулозно богаћење углавном страних инвеститора у циљу увођења обновљивих извора енергије, лоше нам се пише.
22. август 2021.
