Written By: Miloš Zdravković
Европске, Руске и азијске компаније већ дуже време посматрају иранске потенцијале, а америчке компаније траже посреднике да би ушле на ово велико и перспективно тржиште. Изгледа да се клатно моћи дефинитивно помера са Атлантика на Пацифик.
Дана 16. Јануара 2016. санкције наметнуте Ирану због нуклеарног програма су укинуте. На снази више није резолуција Савета безбедности УН-а 2231. Повеља о неширењу нуклеарног наоружања, биће од сада једини међународни правни оквир за иранске нуклеарне активности.
Све светске силе поздравиле су ову одлуку, ипак Сједињене америчке државе, дан након проглашења краја санкција наметнуле су нове санкције за дванаест иранских државних компанија. У телевизијском преносу нацији Иранцима се обратио председник Хасан Рохани и рекао да је Иран скоро 14 година био оптуживан за тајни програм нуклеарног наоружања, што је УН-у дало повода за санкције. Рохани је додао да затварање поглавља о могућим војним димензијама иранског нуклеарног програма није само правно и техничко питање, већ етичка, политичка и морална победа.
Колико су санкције погубно утицале на Иран говори и чињеница да је стратешки циљ Ирана да усиса 150 милијарди долара страних инвестиција како би остварио пораст од осам посто у петогодишњем економском развојном плану. Чак и ако тај капитал уђе у земљу БДП државе 2018. неће бити ни близу ономе из 2011.
Упркос свим напорима анти-иранског лобија (предвођеним Израелом и Саудијском Арабијом), саплитања америчког Конгреса и скупина иранских регионалних и идеолошко-верских непријатеља, имплементација нуклеарног договора је била успешна. Али, сада следе прави испити, како за Иран, тако и за међународну заједницу. Имплементација акционог плана имаће велики утицај на дипломатију, сузбијање тероризма (пре свега у Сирији) и екстремизма (ширење вехабијског покрета), стабилност, регионални поредак, равнотежу снага на Блиском Истоку, генерално говорећи на знатно повећање снаге Ирана, те померања клатна моћи са запада на исток.
Краткорочно долази до нормализације односа између међународних актера и Ирана, те смањења етничких и верских напетости и сецесионистичких тенденција на целом Блиском Истоку, ширења избегличке кризе и иранофобије на међународној разини. Ипак, дугорочно ове последице ипак више зависе од америчких, руских и свакако очекиваних кинеских реакција и активности у регијама око Ирана и Саудијске Арабије.
Средњорочна последица имплементације договора, требала би бити јача сарадња свих актера у уништавању ИСИЛ-а, и што је много важније, спречавање стварања, раста и деловања сличних терористичких организација које настају на рушевинама пропалих држава, кроз скривено финансирање и пружање логистике регионалних међусобно завађених блиско источних сила Саудијске Арабије, Турске, Катара.
За Иран ће судбински бити важно како ће се поставити (и каква ће будућност бити) према својим регионалним савезницима као што су владе Сирије и Ирака, или недржавним актерима као што је либанонски Хезболах.
Оно што у овом тренутку није најјасније је одмрзавање сто милијарди долара које су америчке и европске банке замрзнуле након Исламске револуције и након увођења санкција, иако је већина тог новца резултат продаје нафте, а не некаквих берзанских шпекулација или пљачке суседних држава. Тај новац би омогућио Ирану да стави у „погон“ све природне ресурсе и богатства своје земље те да постане несумљиви лидер овог дела света. Разлика између Ирана и осталих нафтом и гасом богатих земаља је на првом месту бројност популације, а онда и драстична разлика у образовању, науци, индустријским потенцијалима. Ту је Иран далеко испред окружења.
За сваки случај Ирански председник Хасан Рохани је најавио ново поглавље у односима Ирана према регији и свету. Навео је благодати од скидања санкција за иранску трговину и улагања, за сектор нафте, гаса и банкарства. Затим је нагласио да се поврат замрзнутих новчаних средстава неће користити за непријатељства према регионалним противницима.
индеxНова година је започела са великим сукобима Ирана и Саудијске Арабије, иако се директни војни сукоби не очекују. Иран је неупоредиво јачи, али стоји и чињеница да иза АЛ-Сауд фамилије стоји влада САД. Ова година ће бити занимљива с обзиром на односе Ријада и Техерана и одраза тог односа на глобалне цене нафте и ширења стратешког утицаја на Блиском и Средњем Истоку. Иран ће свакако наставити да пружа помоћ и потпору сиријској влади и председнику Асаду, те ће свакако да појача интезитет подршке Хутима у Јемену, који су већ ионако разбили окупационе Саудијске снаге. Посебна су прича Бахреин и Ирак. Влада у Техерану неће дозволити никада више да било ко, и било којим поводом у већински шиитском, нафтом и гасом богатом Ираку инсталира сунитског лидера. Такав је био Садам Хусеин, који је изазвао десетогодишњи рат са Ираном, те ће учинити све да са власти у Бахреину падне мањинска сунитска елита.
Ипак да за Иран неће све тећи као по лоју побринуће се Израел. Најјача војна, политичка и велика економска сила је архинепријатељ Ирана, и чини се да Иран нема, нити ће у скорије време наћи формулу да нешто промени на релацији Јерусалим – Техеран. На ту карту игра и Саудијска Арабија и породица Ал Сауд.
У Иран су већ стигли бивши немачки канцелар Герхард Шредер и кинески председник Кси, а потом Рохани одлази у Италију и Француску. Иран жели диверзификацију своје економије. Иако је нагласак на нафти и гасу, бројни други природни ресурси и прерађивачка индустрија су у фокусу, посебно због ниских цена нафте и гаса, који тренутно урушавају главног Иранског савезника Русију. Иранска национална компанија је већ наручила 150 путничких авиона од водећег европског произвођача авиона Аирбаса, у плану су нове луке, побољшање инфраструктуре. Европске, Руске и азијске компаније већ дуже време посматрају иранске потенцијале, а америчке компаније траже посреднике да би ушле на ово велико и перспективно тржиште.
Могуће је и очекивати скорији улазак Ирана у скупину БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка). Дугорочне последице по регион и свет од новог иранског статуса, сигурно ће представљати велики повратак Русије на Блиски Исток, те дефинитивни улазак Кине на ове просторе. То ће означити крај политике неангажовања Пекинга ван сопствених граница и зона утицаја. Изгледа да се клатно моћи дефинитивно помера са Атлантика на Пацифик.
29. јануар 2016.
