Written By: Ivan Popovic
Прво питање које се намеће само по себи је зашто данас уопште говорити о религији, посебно о хришћанству које изумире на Западу. Одговор је да је ово питање веома важно јер се тиче верника. И упркос њиховом рационализму, на овај или онај начин има их још много. И додатно, како ти вјерници све више уводе религију у јавни простор, политика све више постаје на неки начин „слуга“ те религије. Тако религија постаје важнија од политике. На крају, важно је говорити о хришћанској вери јер смо данас суочени са сусретом са исламом, свиђало се то нама или не. Посебно у Европи.
Шта је са данашњим хришћанством? Чак и у Америци, вероватно јединој секуларној земљи са великом доминацијом религије у јавном простору, колико год то парадоксално звучало, а углавном у Европи хришћани напуштају хришћанство. Зарад друге вере или филозофије.
Данас трећина евангелиста хришћана у Америци не верује да је Исус Бог, већ пре свега велики учитељ. У Европи људи који су посебно заинтересовани за религију, а има их све више, прелазе у друге религије јер не разумеју концепт Тројства и зато што им се њихове цркве, посебно Католичка, гаде. И у праву су. Разлог опадања је тај што ми хришћани нисмо подучени својој вери. Јевреји и муслимани врло добро познају своју веру, па чак и добро познају одређене елементе хришћанства, тако да могу да расправљају са хришћанским теолозима. Ми хришћани, и срамота је рећи да то не знају ни хришћански теолози нити се труде да то науче. Мартин Лутер би се данас окренуо у гробу када би сазнао у шта се хришћанство претворило. Други разлог је тај што теолози не знају како да објасне Тројство. Колико је тешко рећи да је Бог један, али се манифестује у три особе, па да поједноставимо, зашто рећи људима да је то једно биће у три особе, када то нико ко нема теолошко и филозофско знање не може разумети? Тако се људи избацују из цркве.
Други разлог опадања је то што католици с правом више не желе бити католици. Идолопоклонство Католичке цркве, злостављање деце, целибат који је потпуно супротан Исусовом учењу, учешће католика у холокаусту и слично заправо овим бившим католицима даје толико права да би они који су још увек део те Цркве требали да се запитају шта није у реду са њима.
О православљу је још давно све рекао Толстој кога су избацили, али ипак православље, повучено из света, окренуто мистицизму не може да буде прави представник хришћанства данас у пуном смислу те речи, баш ради те искључености из света. Могуће и зато јер на Западу није толико активно. Али што је са протестантизмом? Узмимо онај „ортодоксни“ протестантизам, например Евангелистичку цркву, не некакве „цркве“ које допуштају хомосексуализам и сличне настраности. Мартин Лутер је био зачетник те цркве. Она је најјача у Немачкој, а опет данашње школовање протестантских теолога све своди на то да ни евангелисти не уче у потпуности о вери Зато би они барем морали да се врате изворима, што је и сам Лутер учинио.
Међутим, није све тако црно. Постоји много могућности које могу приказати хришћанство онаквим какво заиста јесте. Када појам Тројства постане јасан хришћанину, он се мора посветити двема другим стварима. Прво, потребно је познавати своју браћу и сестре у јудаизму и исламу. Мора се проучавати и Тора (Танакх) и Куран. То је гаранција братства. Друго, посебно у сусрету са муслиманима, потребно је знати објаснити зашто је Исус Бог. Јеванђеље није Божји диктат човечанству, као што је случај са Тором или Кураном. Исус је Реч Божија, а јеванђеља су само ретроактивни записи онога што му се догодило. Исус је стога оно што је (Реч Божија) Куран у исламу.
Према томе, хришћанин који је у расправи са муслиманом који има своју верску сврху (муслиман), а то је да што пре овај пређе на ислам, мора знати да изнесе горе наведене ствари. Слично, мора бити у стању да објасни да Бог није нужно писар који је објавио књигу о себи и изричито говорио о себи, али мора схватити да је највећа одлика Бога Његова понизност, због чега се открио у Христу. Некоме је то богохулно, али на крају није нимало невероватно. Зато Еванђеље по Јовану, када спомиње Исусову реч Томи: „Ко је видео мене, видео је Оца“, употпуњује одговор на питање да ли је Исус Бог.
Стога су ово, укратко, напомене које дају позитивну конотацију хришћанске будућности. Али да бисмо дошли до исправног преношења вере, заиста морамо да се посветимо исправном учењу наше вере, што заиста не знам да ли данас много хришћана чини, али и не смемо затварати очи пред свим хришћанским традицијама, јер свако има нешто да нас научи. Али остајући верни Јеванђељу и својој традицији. Исто важи и за друге религије.
31. јул 2021.
