Written By: Miloš Zdravković
Када нафта тече у „неограниченим количинама“, када се инвестира где треба, купује оружје без икакве потребе и плана, дипломатија и „светска јавност“ не показује велике знаке узбуђења због могућног геноцида, евидентног разарања државе и нације, колапса мировних преговора у Јемену.
Фото: sputnik.by
Милиони гладне деце, двадесет милиона људи директно угрожени од глади, милиони болесних од колере, даноноћна бомбардовања главног грaда Сане…Али помпезних репортажа, емисија, новинских чланака нема. Саудијска Арабија, која је извршила бруталну агресију на најмногољуднију државу Арабијског полуострва, сама последња феудална монархија на планети, где су политичке партије законом забрањене, а права жена гора него у средњем веку је и даље „пожељан“ партнер великих сила, пре свега западних „демократија“. Да не буде забуне ни Русија и Кина нису показале превише узбуђења због дешавања у Јемену !!!
Мировни преговори, унапред дефинисани као неправедни према локалном становништву су изгледа осуђени на пропаст.
О томе све гласније говоре прве дипломате појединих држава. Британски министар спољних послова Џереми Хант, приликом недавне посете Јемену, саопштио је да мировни процес може да „умре“ за неколико недеља, уколико обе стране не покажу жељу за његовим опстанком. Треба дефинисати и које су то две стране. Воља локалног становништва са једне стране, а са друге, агресор из Саудијске Арабије потпомогнут плаћеницима из целог света, пре свега Судана.
Преговори се воде на Западу. У фебруару се преговарало о повлачењу хутских снага (које представљају локални становници на северу Јемена, иначе већински Шиити) из Ал Худаиде (кључна лука за снабдевање севера Јемена и престонице Сане) и прекиду ватре. Договор о прекиду ватре подржали су „председник“ Мансур Хади, који је на челу владе коју подржава Саудијска Арабија (марионета у рукама породице Ал Сауд, без икакве потпоре локалног становништва) и вођа Хута, Абдул Малик ал Хути.
Међународна перцепција сукоба такође отежава проналажење решења. Резолуција СБ УН 2216 из априла 2015. код бројних земаља оцењује се као резултат велике попустљивости пред америчким и саудијским захтевима. Оне примећују да она не узима у обзир интересе Хута и њихову снагу на терену, већ тражи од њих безусловно повлачење и предају оружје.
Поред тога, преговори које УН прижељкују, занемарују историјске чињенице, верско наслеђе и културолошке разлике становника Јемена. Уз све то на југу државе већински насељеном Сунитима (на северу живе већински Шиити) јавиле су се поделе са јасно формулисаним сепаратистичким циљевимаа, сличним историјским поделама у Јемену, које су руку на срце вероватно једино дугорочно одрживо решење. Док се Хути сматрају идеолошки блиским рестаурацији „имаматске монархије“, скорије обликовани јужњачки покрет флертује са носталгијом за социјалистичком прошлошћу. Јемен је, иначе, једина заливска република. Додатно усложњава ситуацију и чињеница да легитимне снаге на југу (за разлику од председника Хадија, ког подржава Саудијска Арабија) покушале да се обликују 2017. стварањем Јужњачког прелазног савета уз директну подршку из УАЕ.
На челу тог савета је генерал ал Зубаиди, чији покрет контролише осам провинција на југу, укључујући главни град Аден, који признају УН. Јасно је да Саудијски миљеници немају никакав утицај на северу али и врло симболичан на југу, а без подршке Ријада, марионетска влада би се сасвим распала.
Његов покрет жели референдум (под окриљем међународне заједнице) за независност од севера и обнову статуса пре уједињења. Овде није реч о сепаратизму, него о настојању да један део земље, који је ујединио с другим, сада жели обрнути процес. Било је то уједињење наметнуто од два тоталитарна режима.
Реч је идеолошки разуђеној структури у којима се налазе салафистички покрети и носталгичари за периодом социјалистичког Јужног Јемена. То је још један чинилац који показује сасвим подељену антихутску групацију, а оквир преговора који предвиђа резолуција УН, све ово ставља по страни
Специјални изасланик генералног секретара УН за Јемен је британски дипломата Мартин Грифитс који се раније доказивао на Балкану. Само посредовање Британаца, имплицира да се не жели доћи до дугорочно одрживог решења, већ да је у питању вероватно стварање плодног тла за будуће сукобе.
Сукоб у Јемену је бруталнији и крвавији од сиријског, али је годинама у сенци догађаја на Блиском истоку. Он се сада претворио у трајни сукоб са повременим ерупцијама екстремног насиља, па су сукобљене стране укопане у своје ровове. Последњи велики окршај била је битка за луку на Црвеном мору, Ел Худаиду која је под контролом Хута. Хути су припадници Шиитске мањине, једне ибади фракције ислама која је још доминантна у Оману. Хути чине око тридесет процената популације Јемена и верују у имаматску интерпретацију ислама, што их доводи у везу са дубоким „антисаудизмом“. Сукоб са Хутима сматра се у Саудијској Арабији једним од праваца општијег сукоба са Ираном.
Хутска издржљивост је задивљујућа. Иако слабије наоружани, међународно изоловани, под константним бомбардовањем Саудијске авијације, они нису пред поразом, нити је корен њихове снаге иранска помоћ о којој се причају многе бајке на мејстрим медијима. Издржљивост Хута може само да се објасни снагом њихове воље и жеље за слободом, те тоталном Саудијском неспособношћу, односно, тоталном одсуству подршке локалног становништва саудијском агресору. У пределима који се налазе под контролом Хутских снага преклапају се противљење Заливском феудалном поретку који се доводи у везу са доминацијом Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата и мешањем њених вехабистичких покрета из Ријада и захтев за самоопредељењем северних делова државе.
Хути посматрају Саудијску Арабију као протекторат у рукама САД, феудалну монархију али одбијају оптужбе за своју антијеврејску оријентацију.
Рат у Јемену био је дебитантски државнички потез саудијског престолонаследника Мохамеда бин Салмана. Земља је ушла у рат са ентузијазмом, са жељом да се свету, пре свега суседима представи као великаа сила. Сећамо се обећања државног врха сваком саудијском пилоту „ролс ројс“ за учешће у биткама. Испоставило се да се рат одужио, да је буџет краљевине доведен до ивице банкрота, а да је имиџ краљевске породице тотално уништен. Репутација Саудијске Арабије као силе је нестала, а новонастала ситуација је државу ставила на стуб срама.
Куповина Америчког и Британског оружја, инвестирање у државне обвезнице САД, трансфер капитала у Европске престонице, куповина фудбалских клубова, финансирање „либералних“ невладиних организација са седиштем у Лондону и Вашингтону ставили су природу Саудијског режима у заборав.
У том „забораву“ траје и даље конфликт на који повремено подсећају трагичне фотографије страдалих и деце, које служе згражавању јавности, да подсети феудалне Заливске режиме да са времена на време требају да „инвестирају“ где и како треба, али све то не утиче на окончање рата.
Како год, Америчка играрија и Саудијска похлепа (за влашћу и профитом) покренула су „арапско пролеће” које је за резултат, поред многих других ствари, увело Иран на Арабијско полуострво што му није успевало од времена Хомеинија („извоз револуције”). Ирак, Сирија, Јемен… од раније Либан (Хезболах) и Палестина (Хамас). Нисам уверен да ствари баш најбоље стоје у Шиитски већинском Бахреину, где је на власти Сунитска династија под директном контролом Саудијске Арабије.
П.С.
Када су саудијске жене добиле дозволу да возе аутомобиле, ова одлука је дочекана са пљеском и слављем у Уједињеним нацијама. Уместо честитки, међународна заједница се требала запитати како је могуће да у некој држави у 21. веку жене имају забрану вожње аутомобила?! Зато и не чуди што се нико не пита како је могуће да геноцид у Јемену пролази без казне !
6. Април 2019.
