Пише: Славиша Батко Милачић
У Црној Гори, од 1945. године, спроводи се асимилација Срба у Црногорце. У овом процесу важно је истаћи геополитички заокрет 1997. године, када актуелни режим почиње да спроводи отворену антисрпску политику. Јер за вријеме комунизма, иако су се готово сви морали национално изјашњавати као Црногорци, ипак се радило о Црногорцима који су били у српском културно-историјском кругу. Међутим, од 1997. године, актуелна власт у Црној Гори креће у пројекат независне Црне Горе, са крајњим циљем да број Срба у Црној Гори буде на нивоу статистичке грешке а да етнички Црногорци више не припадају српском културно-историјском кругу. Цјелокупна политика владајуће партије у Црној Гори се своди на то да су Србија, а сада и Русија, спољни непријатељи, док су Срби у Црној Гори унутрашњи непријатељи.
Међутим, показало се да су Срби тврђи орах него што се претпостављало, па процес асимилације није ишао брзо као што се очекивало. Иако је референдум о независности одржан 2006. године, актуелна власт није успјела да наметне црногорски идентитет Србима. Иако су сви послератни пописи од 1948. до 2011. били фингирани и нису одражавали стварно стање, и на таквом попису 2011. године Срба је било „превише”. Срба у Црној Гори и по „штелованом“ попису званично има 28.7 одсто, а по подацима америчке Централно обавјештајне агенције (ЦИА) 42.9 одсто становника Црне Горе говори српским језиком, а још око два одсто говори српско-хрватским, док црногорским говори 37 одсто.(1) Занимљиво је и истраживање ЦЕДЕМ-а, блиског ДПС-у, према којем 46,6 одсто испитаника сматра да треба да постоји само Српска православна црква у Црној Гори, док тек 4,9 одсто сматра да треба да постоји само Црногорска православна црква.(2)
Пројекат асимилације Срба
Главни циљ актуелне власти није само да се нове генерације изграде кроз чисто црногорски идентитет, већ и кроз антисрпски. Тај процес се не може извршити преко ноћи, за то је потребно вријеме. У складу с тим је и дошло до избацивања српских књижевника, увођења нових слова, која ничему не служе, која чак ни Мило Ђукановић не користи. Укидање одлука Подгоричке скупштине из 1918. године, признање Косова, скандалозна присутност војног аташеа Машуловића на прослави Олује, улазак Црне Горе у НАТО, обиљежавање Божићне побуне, подизање споменика „комитима“ и отворени напад на Српску православну цркву, јасно указују да власт улази у завршну фазу асимилације Срба.
Систем рада ДПС-а и његових политичких партнера је једноставан. Власт спроводи асимилацију и подстиче Србе на исељавање. Срби који не могу да издрже социјални притисак су приморани да напуштају Црну Гору, што одговара актуелној власти. Међутим, они који немају могућности да напусте Црну Гору, приморани су на асимилацију и постају национални Црногорци. Црногорски национални пројекат спроводи се пре свега економским притиском, то је главна полуга за асимилацију Срба. А поред ње, ту су још и медији, образовни систем, културне установе… А како вријеме одмиче режим је све суровији.
То је и један од разлога зашто Мило Ђукановић има подршку Запада, о чему отоврено говори и један од главних америчких јастребова за Балкан Данијел Сервер. У својим иступима Сервер јасно говори да у Црној Гори не постоји добра опозиција, јер опозиција у Црној Гори није про-НАТО и проевропска, и није за независну Црну Гору. „Сада нема простора да се предсједник Мило Ђукановић повуче јер опозиционе снаге у Црној Гори не доводе у питање само чланство у Алијанси и улазак у ЕУ, већ и црногорску независност. Смењивост власти је неопходна и ја бих желио то да видим, боље пре него касније. Ја сам то рекао и предсједнику директно“, објашњава Сервер.
Сервер дадаје и да свака промјена власти мора да понуди алтернативу. „То је моја поента: без озбиљне опозиције која није везана за Москву, биће немогуће за Ђукановића или његову партију да напусте власт. Али тај дан треба да дође. Нико не треба да остане на власти заувијек. То је већ дуго времена, мада се предсједнику мора одати признање због тога што је неколико пута напуштао државне функције“, каже он. Сервер „објашњава“ да је стварање озбиљне опозиције која није под утицајем Кремља дуг процес.
„Не сматрам да би процес стварања проевропске опозиције требало да сечека чланство у Европској унији. Већ тада Црна Гора би требало да буде озбиљна демократија. Наравно, за тај процес стварања опозиционих снага, које се неће ослањати на Москву, биће потребне године. Вријеме за почетак тог процеса је сада. Битно је нагласити да они који се противе независности и чланству у НАТО-у не могу чинити ту озбиљну проевропску опозицију““, поручује Сервер.(3)
Јачање НАТО структура
Међутим, процес стварања про-НАТО и проевропске опозиције је већ увелико почео, и даје одличне резултате. Демократе су данас најјача опозициона партија у Црној Гори. А ствари по Србе и проруске партије ће бити само горе ако се не промијени њихова политика, која је до сада била катастрофална. Тренутно, главни фокус владајуће партије – осим побједе на идућим парламентарним изборима – је и попис становништва који ће бити одржан 2021. године. Циљ власти је да Црногорци постану већински народ, а да Срба буде мање од 20 одсто. Зато је на том плану видно појачана активност црногорских институција, која ће само додатно јачати.
Ударну бригаду за реализацију овог плана чини администрација под контролом власти (економски притисак на Србе), квазиисторичари, подобни историчари… Многи који сматрају да је потребно само сачекати одлазак Ђукановића (који чекамо 30 година и чекаћемо још доста) да би се Црна Гора вратила српству, гријеше. Јер, могли смо видјети да и кад се Ђукановић повлачио, антисрпска машина је функционисала одлично. Разлог за то је што сједиште антисрпске машине није у Црној Гори, већ ван ње.
Оправдано се сумња да ће и предстојећи попис власт ускладити према својим интересима, намјерама и циљевима. Недавни подаци о броју Срба који раде у институцијама Црне Горе – које је изнио Гојко Раичевић – само су још једна потврда дискриминације Срба у тој држави. Према том документу које је објавило Министарство за људска и мањинска права из 2015. године, јасно се види да су Срби изопштени из система Црне Горе.(4) Без икакве сумње ситуација је сада још гора.
У складу са наведеном ситуацијом, потребна је хитна промјена српске политике у Црној Гори. Ако Срби мисле да опстану, потребно је да се води српска, а не грађанска политика. Просто је невјероватно да народ који чини трећину становника једне државе нема озбиљну националну партију. Видимо и сами да се поједине странке више бави љетњом туристичком сезоном него положајем и правима Срба у Црној Гори. Ако код њих нема воље и жеље да се врате српској политици, онда је потребно основати нову српску партију, са јаком инфраструктуром.
Предлог нове политике
Партију која би се доминатно бавила српским питањем у Црној Гори. А то значи:
1. Присуство у свакој Влади Црне Горе, без обзира ко се у њој налази. Срби морају да воде рачуна само о свом интересу, самим тим потребна је раноправна заступљеност Срба у институције Црне Горе. Три до четири министарства у Влади Црне Горе, као и мјесто потпредсједника Владе Црне Горе је оно што мора бити циљ Срба, за почетак. С тим што ће у будућности подршка тој српској партији само јачати. Јер у том случају Срби више не би били приморани да гласају за ДПС, већ би, пошто би им се отвориле институције система, могли сами да одлучују коме ће дати свој глас. Тако да би та српска партија водила борбу са ДПС-ом у погледу подршке, а у даљој будућности би, највјероватније, имала већу подршку од ДПС-а.
2. Равномјерна медијска заступљеност. Ово се пре свега односи на то да Први или Други програм РТЦГ-а емитује садржаје на ћирилици и да на том програму можемо да гледамо емисије из српске историје, културне садржаје, емисије о дешавањима на Косову, о нашој Српској православној цркви, итд.
3. Укидање санкција Русији, и успостављање снажне сарадње са институцијама Русије. Нема сумње да ће се у Влади Црне Горе томе противити представници процрногорске опције, али представници Срба у Влади Црне Горе би, у оквиру својих надлежности, могли да успоставе снажну сарадњу са институцијама државе Русије. Државе захваљујући којој је опстало и српство и православље у Црној Гори.
4. Радити на формирању српске телевизије која би имала националну фреквенцију. У Црној Гори већ дјелује Српска телевизија, али технички и кадровски слабо опремљена. Међутим, упркос томе даје значајан допринос на медијском небу Црне Горе.
5. Формирање економских регија, које би имале и дјелимичну аутономију, ради бољег живота становништва. Па тако општине Никшић, Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник и Херцег Нови могу да чине економску регију Стара Херцеговина. Више аутономије је потребно и мјестима гдје су Срби већина. Просто чуди да нико од „политичких представника Срба у главном граду“ није тражио за насеље Златица статус градске општине, док у исто вријеме Тузи постају самостална општина. Вријеме је да се просрпском насељу Златица, са преко 20 000 становника у главном граду, да статус градске општине, а касније и самосталне општине.
6. Равноправно истицање српских застава у општинама гдје Срби чине трћину становника и више. С тим у вези, потребно је само се угледати на Албанце. Нормално, немеће се питање зашто данас немамо такву ситуацију у општинама Плужине, Беране, Херцег Нови, зашто се поред државне не вијори и српска застава?! Зашто представници опозиције у тим општинама, који су побиједили углавном гласовима Срба, ни у својим канцеларијама немају српске заставе и грбове?! Све су то питања која подхитно морају да почну да се решавају.
Само са оваквом политиком Срби у Црној Гори могу опстати, и очекивати да поново буду етничка већина. Све друге приче, које слушамо већ 30 година, за резултат су имале само слабљење и нестанак Срба у Црној Гори.
(ставови аутора не морају да се подударају са ставовима Центра за геостратешке студије)
16. Август 2019.
УПУТНИЦЕ:
1) https://www.danas.rs/svet/najvise-gradjana-crne-gore-govori-srpskim-jezikom/
4) https://www.in4s.net/raicevic-dokazi-o-frapantnoj-diskriminaciji-srba-u-crnoj-gori-video/?lang=lat