Written By: Miloš Zdravković
What happened some time ago is unprecedented. The price of oil was zero. It is a matter of political effect, and he is very devastated. One of the important cohesion factors of the modern world is the consumption and trade of oil and its derivatives. The image of the mystical country, the largest exporter of black gold with which everyone aspires to join the alliance and from which no one wants to leave, the Kingdom of Saudi Arabia, has for years been the ally on which US foreign policy has relied. He who controls the oil controls the world. So at least, plastically, Eurofanatics and Atlantics tried to explain to us, intellectually weaker persons, that Western supremacy has no alternative. Falling out of this system, one of the most important and influential elements, disrupts the already unstable balance of global politics and the order established after the collapse of the USSR.
Када сам 16. Децембра 2015. објавио текст под насловом “Да ли је Саудијска Арабија пред банкротом? ”, многи критичари су ми очински саветовали да будем пројектант, да се бавим енергетском ефикасношћу јер сам у томе добар.
Ипак данас, Саудијска Арабија, чији буџет готово у целости зависи од производње и продаје нафте, (има нешто и од верског туризма, о чему смо такође писали) а с обзиром на ниске цене „црног злата“ на светском тржишту, све више почиње да осећа проблеме финансијске природе. Наиме, пројектована буџетска равнотежа те земље одржива је једино уз цену нафте од око 85 долара за барел, што је у претходна два и по месеца изгледало као сан с обзиром на то како су се њене цене најчешће кретале на висини од око 15 долара за барел, а повремено су знале (по први пут у историји) да имају и негативан предзнак тј. да падају испод нуле, што значи да се нафта практички нудила бесплатно или су трговци купцима чак и плаћали само да је купе, с обзиром на створене велике нафтне вишкове и мањак складишних капацитета. Због таквог развоја стања, које је, то треба нагласити, Ријад испровоцирао сам, покрећући нафтни рат са Русијом и ослањајући се на своје велике девизне резерве, влада саудијског Краљевства морала је да посегне дубоко у џеп како би подмиривала текуће обвезе и одржавала стабилност државе. На све то треба додати и рат у Јемену, где Саудијски окупатор доживљава пораз за поразом и који је нарушио ионако нарушен имиџ краљевине (убиство новинара Кашогија, политичка хапшења, прогони, убиства, стање људских права…)
Саудијска Арабија има проблема са новцем. Влада је саопштила да смањује државне расходе за 26,6 милијарди долара. Мера укључује обуставу исплате минималца грађанима, као и повећање за три пута пореза на додатну вредност што треба да ојача државне финансије који су настрадале од пада цена и смањења потражње за нафтом. Како је јавила Ал Џазира, 2014. године, када је цена нафте почела да пада, резерве краљевине су износиле 375 милијарди долара и за три године су смањене за трећину. Држава је то искористила за санирање дефицита буџета и финансирање рата у Јемену.
Остале мере подразумевају укидање или заустављање појединих оперативних и капиталних расхода за низ државних институција, и смањење кредита, планираних за поједине државне иницијативе, укључујући и највећи државни пројекат Висион 2030. Подсећамо како је тим пројектом, који је усвојен 2016. г. на иницијативу престолонаследника, и стварног владара, Мухамеда бин Салмана, требало да се делимично диверсификују приходи државе и делимично ослободе зависности од нафте до 2030. године.
Саудијска Арабија је захваљујући нафти богата и утицајна. Али, то богатство неће трајати довека. Штавише, Међународни монетарни фонд предвиђа да ће у наредних пет година то краљевство морати да преиспита своју политику или да банкротира.
Ако на свету постоји нешто што се може назвати стратешка сировина, онда је то нафта. Због тог „црног злата“ воде се ратови, руше владе. Цена тог горива светске економије може да успори или убрза конјунктуре. У принципу, цена нафте веома је осетљива на све врсте поремећаја. То што је дуго сматрано малтене законом природе, чини се да тренутно не функционише.
Везе највеће апсолутне монархије света са Вашингтоном и даље остају јаке. Једна држава је званично дефинисана као исламска, њом влада иста династија већ 83 године, религија диктира да жене не смеју да возе и како морају да се одевају. Друга држава је већински – али не и званично хришћанска, где грађани бирају политичаре, а свако може да се облачи како хоће. Једино што Саудијска Арабија и Сједињене Државе имају заједничко јесу интереси и непријатељи. Изгледа да је то довољно за чврсто партнерство које је успешно пребродило многа искушења.
Идеологија „Исламске државе“ није пала са неба. Инспирисана је вехабизмом, интерпретацијом ислама која је званична религија у Саудијској Арабији. То није једина веза те државе и бруталне терористичке организације. Своје званично тумачење религије, Саудијска Арабија извози по целом свету. Према рачуници једног бившег америчког амбасадора, Краљевство је у последњих 25 година инвестирало 87 милијарди долара у религијску пропаганду.
Међународни монетарни фонд је још у јануару изнео предвиђање да ће то краљевство са ауторитарном влашћу још само пет година моћи да привређује као и до сада – а онда ће гигантске финансијске резерве државе бити исцрпљене. Прогнозе су се односиле под претпоставком да цена барела нафте буде 40 америчких долара, што је сада јасно у домену научне фантастике.
Тешко је доћи до поузданих бројки. Краљевство не дозвољава да му се гледа у карте. Но, подаци Међународног монетарног фонда (ММФ) такође пружају невеселу слику. Саудијска Арабија би још ове године могла да се суочи са рупом у буџету од сто милијарди долара. А то би била петина њеног бруто друштвеног производа. ММФ сматра да се ситуација неће поправити ни 2021.
Стари принципи више не функционишу. До сада је држава тако рећи забадала прст у земљу, и претварала нафту у новац који дели грађанима. Тако држава већ деценијама масивно субвенционише становништво, вештачки се одржава ниска цена енергије, бензина и воде. Нема пореза на доходак. Саудијско друштво се понаша расипнички, а то је плод субвенција, а изненадну промену курса не треба очекивати. Напротив.
Саудијска Арабија од маја 2015. активно учествује у борбама против шиитских побуњеника у Јемену који држе власт у скоро свим насељеним деловима земље, те индиректно у Сирији. Тренутно стање на фронтовима указује да је КСА изгубила оба рата. Јемен је не само војна, већ и економска катастрофа. Рат у Јемену је до сада коштао преко 150 милијарди долара, а у Сирији око 30 милијарди. Према неким независним подацима, поткрепљеним немачким истраживањима, Саудијска Арабија је до сада само на у рат у Сирији потрошила преко 100 милијарди долара.
Прво се војска Емирата повукла из сукоба у Јемену, а сада се опуномоћеници Ријада и Дубаија боре једни против других, што је добра вест за народ Јемена (који је годинама одолевао удруженим нападима ове две фракције) али и цео свет.
Са једне стране, структура рата постаје све сложенија, јер уместо спољашње монолитне агресорске коалиције против Хута (шиитских побуњеника), која је на врхунцу обухватала Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Мароко, Египат, Судан, Хути се сада боре против разних сукобљених страна чији се борци међусобно убијају у подручју Адена (јужни Јемен).
Све то обећава наставак рата, где Хути, захваљујући помоћи из Ирана, задржавају не само прилику за вођење успешне стратешке одбране земље и народа, већ и за предузимање офанзивних акција, пробијајући ослабљене линије противника и покрећући невероватно успешне нападе на територије земаља агресора (до сада је штету трпела Саудијска Арабија, али на ред би могли да дођу и Емирати).
Треба свему додати и велико незадовољство у владајућој Ал Сауд династији, политиком коју спроводи актуелни краљ. Наиме, породица броји близу 15000 чланова (само је оснивач краљевства имао преко 150 – оро деце), а власт је везана за њих око 200. При томе, један део друштва уопште није задовољан. Више од половине становништва Саудијске Арабије млађе је од 25 година, а до 2030. број млађих од 15 година повећаће се за још шест милиона. Сходно томе, у идућих 15 година на тржишту рада појавиће се најмање 4,5 милиона нових, радно способних људи и биће потребно отворити три пута више радних места него што их је сада.
Највећи светски извозник нафте, Саудијска Арабија рањивија је на ниске цене нафте него други произвођачи који имају разноврснију економију: у последњих неколико година, приходи од нафте износили су више од 90 посто државног прихода. Штавише, економско здравље земље зависи од високих цена сирове нафте.
Када видимо каква је тренутна економска ситуација у Саудијској Арабији, логична последица мора бити да она смањи своју регионалну улогу и почне да води прагматичну спољну политику. Ипак, такав корак би имао и последице по међународну политичку констелацију, а то је ипак мало вероватно.
Главну корист из ове приче, наравно, има Иран, који је од одбране јеменских Шиита од саудијске окупације на крају дошао у позицију да је створио трајно жариште на граници Саудијске Арабије, што утиче, између осталог, на цене нафте, али и на способност Саудијске Арабије, да се намеће као неоспорни лидер међу Сунитима у Персијском заливу, док Асад (пре арапског пролећа, једини савезник Ирана) игра своју игру, и то врло успешно, јер је на прагу победе у сиријском рату. Наравно да разлога за задовољство има и Русија.
Контуре руског геополитичког пословног модела на Блиском истоку врло су јасне. Сарадња са свима и преузимање тржишта од САД-а (у политичком, економском и дипломатском смислу). Идеалан сценаријо за Русију. Мир на Блиском истоку, али сви наоружани до зуба са руским наоружањем.
Није то ништа другачије од америчких планова и устаљене праксе, једина је разлика у томе да Русија не покреће војне инвазије и (бар не у овој етапи) смене режима.
У тим вишедимензионалним хибридним ратовима, јасно је да су стратези из Техерана победили противнике из Ријада, што је превасходно кривица фактичког владара КСА, престолонаследника Мухамеда бин Салмана, који се тако безобзирно одлучио да организује победнички рат, изврши геноцид над Хутима, и оконча утицај Шиита у суседном Јемену.
Рат је на крају довео до катастрофалних хуманитарних последица за Јемен и до стратешких последица равних катастрофи за Саудијску Арабију, али и за САД И Велику Британију. У Јемену је избила права хуманитарна катастрофа, а на ужас Ријада, ирански утицај у Јемену не само да није ослабио, већ је, напротив ојачао, те је све то заједно са дешавањима у Сирији омогућило тријумфални повратак Русије на Блиски Исток.
