Written By: Dragana Trifkovic
Година 2017. показала је да Србија и даље мора да одлучи о коначном избору да ли да одустане од сарадње са Русијом или да напусти покушаје да постане чланица Европске уније. Већина становништва земље одобрава јачање веза са Москвом, док европске интеграције губе своје присталице. Међутим, САД су важан фактор на Балкану, које врше огроман притисак на земљу. Директор београдског Центра за геостратешка истраживања, Драгана Трифковић, за „Евроазија експерт“ изнела је своје виђење могућег развоја ситуације у Србији
Госпођо Трифковић, можете ли ми рећи како бисте ви резимирали резултате сарадње између Русије и Србије 2017. године, и како ће се односи две земље развијати у новој години?
Развој сарадње између Русије и Србије одвија се веома успореним темпом, далеко нижим интензитетом него што би то већина грађана Србије желела. Разлози су многобројни, али као главне можемо навести превелики утицај Запада у Србији, лоша политичка стратегија Србије и с друге стране „ненаметњивост“ Русије. Србија се налази на путу европских интеграција, а оне су супротстављене развоју сарадње са Русијом. Од Србије се у наредним приступним поглављима ЕУ очекује да усклади спољну и безбедносну политику са ЕУ, што значи да треба да прекине сарадњу са Русијом и да јој уведе санкције. Неодрживост политике „и ЕУ и Русија“ све више долази до изражаја, тако да је јасно да ће Србија морати да се определи. Од тога ће највише зависити да ли ће се развој сарадње са Русијом повећавати. По мом личном мишљењу, Србија нема никаквог интереса да приступи ЕУ, посебно што је услов одрицање од дела територије, јер ЕУ јасно каже да Србија мора да призна лажну државу Косово, ако жели да уђе у ЕУ. Србија и Русија сада сарађују највише на енергетском и трговинском плану, а развија се и војна сарадња. Међутим сарадња би морала да буде на вишем нивоу и да се прошири и на друге сфере, јер је то у обостраном интересу наших држава.
У току званичне посете председника Србије Александра Вучића Москви, Русија и Србија постигле су споразум према којем је српској држави дозвољено да реекспортује руско „плаво гориво“. Поред тога, шеф руског гасног гиганта „Гаспром“ Алексеј Милер и генерални директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић потписали су додатак уговора за испоруку руског гаса Србији. Желео бих да знам ваше мишљење о сарадњи Русије и Србије у енергетском сектору. Како процењујете сарадњу у енергетском сектору? И што је најважније, какве ће Србија имати користи од овог аранжмана?
Сарадња Србије и Русије на пољу енергетике је веома добра, посебно од 2008. године када је руска нафтна компанија „Гаспром“ купила 51% акција НИС (Нафтне индустрије Србије). Руска страна је инвестирала у обнову постројења НИС и даљи развој компаније, тако да је НИС прерастао у једну од најважнијих компанија у Србији. Многе рафинерије НИС су биле уништене у агресији НАТО на Србију 1999. године. Она сада у Србији запошљава око 11 хиљада радника, и својим пословањем остварује појединачно највеће приходе за буџет Републике Србије. Пре тога је држава Србија издвајала средства за рад НИС.
Поред куповине акције НИС, нафтно-гасним аранжманом са Русијом из 2008. договорена је изградња подземног складишта гаса Банатски Двор која је реализована, а такође и учешће Србије у пројекту „Јужни ток“ који је нажалост обустављен због опструкција САД и неспремности ЕУ да брани своје интересе. Током недавне посете српске делегације Москви, договорена је измена гасног споразума са Русијом којим је било дефинисано да природни гас који се увезе у Србију, буде намењен искључиво српском тржишту. Овим Србија добија повлашћен положај који има и Белорусија, што значи да ће бити у могућности да реекспортује руски гас. Увоз руског гаса је ове године повећан за 23% у односу на претходну годину. Гаспром је најавио да ће Русија повећати испоруку гаса Србију за 15% у 2018. години. Споразум између Србије и Русије предвиђа испоруку до 5 милијарди кубних метара годишње, док Србија задовољава своје потребе са отприлике 2 милијарде кубних метара годишње. За Србију су нови енергетски договори са Русијом важни, али ипак не решавају стратешка питања. За Србију је кључно прикључење новом гасоводу, који ће обезбедити сигурно снабдевање након престанка испоруке гаса преко Украјине, али и истовремено развој Србије која би била важан транзитни правац гасовода.
Руске компаније повећавају свој удео у највећој српској петрохемијској индустрији ХИП Петрохемија. Газпром Њефт и Лукојл имају 21% и 3% власништва, што је резултат конвертовања дуга ХИП-а. Да ли мислите да у дугом року Газпром Њефт може у потпуности откупити погон? Да ли ова могућност постоји?
„Петрохемија“ је највећи произвођач петрохемијских производа у Републици Србији и међу водећим српским извозницима. Преко 80% прихода ова компаније остварује извозом у суседне земље и на тржиште ЕУ. Без обзира на дуговања, ова компаније стабилно послује, али је због даљег развоја усвојен план реорганизације којим је предвиђено да се заостали дуг делимично конвертује у капитал Петрохемије, а делимично отпише. Реорганизацијом „Петрохемије“ ће се реализовати финансијско реструктурирање компаније и решити питање дуговања.
Након реорганизације ће 76 одсто акција бити у власништву Републике Србије и државних институција или предузећа а 24 одсто у власништву Лукојла и НИС-а. Министарство привреде Србије је започело процес приватизације петрохемијских предузећа, међу којима је и „Петрохемија“ и сада је формирана радна група при Министарству која утврђује моделе приватизације. Познато је да су и неке европске компаније заинтересоване за „Петрохемију“ али с обзиром на то да је пословање ове компаније чврсто повезано са НИС-ом, било би логично да постоји заинтересованост руске стране. У сваком случају, позитивно оцењујем могућност даљег инвестирања руских компанија у Србији, јер је управо НИС добар показатељ успешности таквих инвестиција.
Како се развија енергетска сарадња Србије са западним земљама? С којим земљама Србија сарађује у области енергетике? Какав је њихов удео на енергетском тржишту Србије и који је удео Русије?
Србија сарађује са Западом на пољу енергетике кроз процес приступања ЕУ односно кроз Енергетску заједницу (ЕЗ). Енергетска заједница је основана 2005. године са циљем проширења унутрашњег тржишта ЕУ на Југоисточну Европу и црноморски регион. То је за Србију ограничавајући фактор, због тога што је дужна да води енергетску политику у складу са препорукама ЕЗ тј. да тражи сагласност ЕЗ за енергетску сарадњу са Русијом, Кином или другим странама. Србија је дужна да усклади своје законодавство са ЕУ, што условљава оштре реформе у енергетици, посебно у складу са Трећим енергетским пакетом.
Енергетска политика ЕУ ствара конфликте и онемогућава сарадњу са земљама које су кључне за снабдевање енергентима. Србија још није дошла до отварања поглавља 15 са ЕУ које је везано за енергетику, а по извештајима ЕЗ може се закључити да постоји незадовољство реформама у области енергетике које спроводи Србија. Што се тиче сарадње са САД, било је покушаја да се Србији понуди снабдевање течним гасом из САД са терминала Крк, међутим то је потпуно нереални пројекат који нема никакво утемељење. САД врше политички притисак на ЕУ, покушавајући да онемогуће политичко и енергетско повезивање евроазијског простора. Последњих година Србија развија добру сарадњу са Кином. Значајне инвестиције у области енергетике у Србији, су дошле управо из Кине. Овде треба споменути реконструкцију и проширење термоелектране „Костолац“ која се реализује, као и изградњу нових хидроелектрана у Србији, за које је Кина заинтересована. Србија производи довољне количине струје и има довољно залиха угља за своје потребе, а нафту и гас увози из Русије.
Којe енергетскe пројектe ће Русија и Србија реализовати у будућности?
Поред постојећег складишта гаса Банатски Двор,планира се проширење капацитета, а НИС је заинтересован и за изградњу новог складишта гаса у Српском итебеју поред Зрењанина. Тиме би Србија имала капацитета да складишти максималне годишње потребе гаса до 2,5 милијарди кубика годишње. Овим би Србија решила проблем снабдевања гасом у кризним ситуацијама, с обзиром на то да Европска комисија није укључила србију у план за снабдевање гаса у кризним ситуацијама. Такође „Гаспром“ и Министарство рударства и енергетике Србије потписали су недавно потписали „мапу пута“ за развој гасних транспортних капацитета у земљи.За Србију је од највеће важности свакако учешће у стратешком пројекту „Турски ток“, о чему је било речи приликом последње посете српске делегације Москви. Пре тога је г. Милер приликом посете Србији изнео спремност да „Гаспром“ са српском страном учествује у развоју нових гасно-транспортних система који ће се прикључити на гасовод „Турски ток“. Највећа развојна шанса за Србију је то да постане важна транзитна земља руског гаса.
По Вашем мишљењу, да ли ће се притисак Запада на Србију повећати након потписивања уговора о повећању количине гаса који се испоручује Србији?
Запад се константно меша у унутрашња питања Србије, и посебно покушава да ограничи сарадњу Србије са Русијом. За Србију је развој сарадње са Русијом од стратешке важности. Око 80% грађана Србије се залаже за такву сарадњу. С друге стране подршка европским интеграцијама Србије опада а власти Србије спроводе европске интеграције без мандата грађана, јер не желе да распишу референдум на ком би се грађани изјаснили да ли су за улазак Србије у ЕУ или не. Невезано за повећање увоза гаса из Русије, САД су започеле оштру анти-руску кампању у Србији, која има за циљ да смањи руски утицај на Балкану.
Недавно је у посети Београду био заменик помоћника државног секретара САД Брајан Хојт Ји, који је српским властима пренео званичан став САД, да Србија мора да се одлучи и да не може више да седи на две столице. САД сматрају да уколико Србија жели да буде део ЕУ, мора да усклади своју политику са ЕУ и да прекине сарадњу са Русијом. Подсетимо се да су такве уцене иницирале и сукобе у Украјини. Што се Србије тиче, анти-руска кампања не може да да резултате, јер су људи у Србији традиционално оријентисани ка Русији и свесни су пропаганде која се нуди с америчке стране. Нажалост, 90-их година прошлог века је и Србија прошла кроз такву црну медијску кампању коју су организовале САД против нас, тако да врло лако можемо да препознамо исте методе који се данас примењују против Русије.
Како видите могућност придруживања Србије НАТО-у или ЕУ у наредних 5 година? Да ли је Србија спремна да се придружи овим организацијама данас?
Србија је невољни кандидат за ЕУ, због тога што режим не спроводи ни референдум ни дебату о овом процесу. С друге стране ЕУ је обуставила проширење Уније и суочена је са многобројним унутрашњим проблемима. На економску кризу у ЕУ која траје већ годинама, надовезала се мигрантска криза, Брегзит, а такође је постало очигледно да ЕУ нема јединствену политику. Поред тога ЕУ се суочава са све већим порастом националних покрета и партија у земљама чланицама, као и са таласом сепаратизма (Каталонија, Венето, Ломбардија и сл.). Србија нема шансу да приступи ЕУ пре 2025. године, а велико је питање шта ће се са Унијом до тада десити.
ЕУ покушава да се реформише, и вероватно ће реформе ићи у стварању неколико различитих зона ЕУ, где би Србија требала да се придружи периферији. Сада САД нагло форсирају брзу интеграцију Србије и других земаља Балкана које нису чланице, док самој ЕУ то не одговара због унутрашњих реформи. Очигледно долази и до размимоилажења између ЕУ и САД по многим питањима, што раније није био случај. Што се тиче НАТО, та организација је изразито непопуларна у Србији због тога што је извршила агресију на Србију 1999. и то без одобрења СБ УН. Српска власт ни на силу не би могла да уведе Србију у НАТО, мада су до сада нажалост потписани уговори Партнерство за мир, СОФА споразум и Индивидуални план партнерства, којима је Србија постигла висок ниво сарадње са овом организацијом, и поред тога што се велика већина грађана Србије противи било каквој сарадњи са НАТО.
Разговор водио: Сејмур Мамедов
Наслов и опрема: Стање ствари
5. јануар 2017.
