Written by: Prof. Dejan Mirović
|
Министарство вањских послова Републике Црне Горе је 28. новембра 2020. амбасадора Србије у Црној Гори Владимира Божовића прогасило за персону нон грата и од њега је затражено да напусти Црну Гору. У саопштењу се наводи да је Божовић, Подгоричку скупштину 1918. назвао “ослобођењем” и “слободном вољом” црногорског народа. Наводно, тиме је на „најдиректнији начин, омаловажио државу која му је дала дипломатско гостопримство“. Министарство се у саопштењу позвало и на чланове 9 и 41 Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961. који регулишу протеривање амбасадора и немешање у унутрашње послове. Одлазећи ДПС, коју предводи Мило Ђукановић, је истог дана у свом саопштењу, подржао протеривање амбасадора. Са друге стране, црногорско министарство никада није чак ни вербално, осудило амбасадоре Велике Британије, САД или Немачке који се константно и јавно, мешају у формирање нове владе у Црној Гори. Министарство није осудило ни Вучићеву изјаву дату приликом посете Црној Гори крајем октобра 2020. када је истакао да није сагласан са формирањем експертске владе у Црној Гори. Зато се може тврдити да је Министарство вањских послова 28. новембра донело политичку одлуку под утицајем Мила Ђукановића. Члан 41 Бечке конвеције не забрањују оцене историјских збивања од стране амбасадора, посебно не оних од пре 100 година. Амбасадор Божовић није позивао на непоштовање Резолуције о поништавању одлуке Подгоричке скупштине донете од стране Скупштини Црне Горе у новембру 2018. Селективност одлуке о протеривању показује да је она усмерена пре свега, против формирања нове власти у Црној Гори. Зато одлука о протеривању српског амбасадора представља једну врсту шверцерско–криминалног трика који је у складу са карактером одлазеће власти. Ништа мање чудна и противна међународном праву је и реакција Вучића на протеривање српског амбасадора. Влада Републике Србије је у складу са међународним правом, начелом реципроцитета и Бечком конвенцијом, донела одлуку о протеривању црногоског амбасадора у Србији Тарзана Милошевића (иначе функционера ДПС). Дан после тога, Вучић је грубо кршећи Устав Србије који прописује да влада води спољну политику, јавно затражио од ње да повуче своју одлуку. Вучић је то образложио речима: “ Дуго сам размишљао о томе и замолио Ану Брнабић и Николу Селаковића, који је поступио као министар суверене државе, по правилима Бечке конвенције, да повуку одлуку. Сматрам да су живот и односи између комшија и пријатеља много више од конвенције.“ Влада је по ко зна који пут, беспоговорно послушала Вучића. Ова чињеница и Вучићево константно кршење Устава од 2012. године или узурпирање надлежности, показује да нису његове марионете Брнабић и Селаковић донеле одлуку о протеривању црногорског амбасадора већ он. Зашто се српски председник предомислио у року од 24 часа и зашто је зауставио одлуку о протеривању црногорског амбасадора? Вучић је и раније доносио контрадикторне и превртљиве одлуке када се ради о дипломатским односима са суседима. На пример, у октобру 2017. је Србија повукла амбасадора из Северне Македоније, наводно због намере Скопља да гласа за пријем Косова у УНЕСКО. Међутим, након 24 сата Вучић је повукао ту одлуку. Скопље са друге стране, није одустало од подршке Приштини. Дакле, Вучићеве одлуке у спољној политици не зависе од држаних интереса Србије, већ од његових личних интереса. Исто се може рећи и за одлуку да црногорски амбасадор остане у Београду. Вучићеве личне и пословне везе са Ђукановићем су надвладале државни интерес Србије који је налагао протеривање црногорског амбасадора из Београда. Зато Вучић у снисходљивој реакцији на протеривање Божовића говори у суштини, о пријатељским и братским односима са Ђукановићем (јер он је протерао амбасадора а не народ) уместо да црногорском министарству спољних послова постави питање о кршењу људских права српске пензионерке Бранке Милић, која се већ две године налази у српској амбасади у Подгорици. Да би се овај лични однос између два председника прикрио, српски таблоиди повремено нападају одлазећу ДПС власт. На пример, тако је било поводом скандалозног одласка црногорског војни аташа на прославу Олује 2018. у Книну. Међутим, српски таблоиди ћуте када Вучићев лични изасланик Веран Матић клечи у Вуковару пред хрватским ратним споменицима 2020. Ово лицемерје показује и да су у суштини, Ђукановићева и Вучићева политика исте. 7. Децембар 2020. |
