Written By: Miloš Zdravković
Ако оставимо на страну акутелне светске политчке игре, видећемо да су све оне условљене борбом за економску надмоћ. У последње време избија на површину борба Америке да сачува своју давно успостављену лидерску позицију кроз доминацију долара као светске резервне валуте. Индикативно је то што злато, после више од четири деценије, поново постаје главно средства плаћана у међународној размени.
Западне санкције против Русије ће ићи даље, без обзира попустио Владимир Путин у Украјини, или не. Све да у овом тренутку Русија врати Крим и обустави чак и хуманитарну помоћ Донбасу, санкције ће остати. Најбољи показатељ је недавни интервју барда светске дипломатије Хенрија Кисинџера угледном часопису „Натионал Интерест“, у коме он тврди да је крајњи циљ владе САД уништење Русије. Наравно ово зна и руско руководство.
У ситуацији када руска привреда директно зависи од извоза енергената, прилива страних инвестиција и нових технологија, Русија поучена не тако давном прошлошћу, може да уради само једно. Да одигра тотално супротно у односу на крај осамдесетих година прошлог века. Треба бити објективан, па истаћи да ситуација није баш идентична. Са једне стране Русија више није суперсила која може да парира Америци у сваком погледу, пре свега војно, не постоји Варшавски пакт, поље руског утицаја је значајно смањено, а НАТО је дошао на саме границе Русије. Али постоје и компаративне предности на које стратези у Кремљу могу да се ослоне. Испоставиће се да ће оне бити одлучујуће.
Руски народ не гаји више илузије да је Запад спреман да их интегрише/фузионише у свој свет, већ је јасна жеља за пљачком природних ресурса, пре свега оних у Сибиру. Кина и Индија нису више тигрови од папира, већ прва и трећа економија света, самим тим представљају велико тржиште како за руске сировине, тако и за војну, индустријску и космичку технику. У томе су Руси одржали амерички ниво квалитета, а мање цене.
Прелазак са планског на тржишни модел пословања, осамостаљивање бивших совјетских република, пре свега Украјине, преусмерио је Русију са константног увоза, ко-оперантске привреде на домаћу производњу. Русија је данас први светски произвођач пшенице, а ниво индустријске производње растао је темпом да су се у последње три године у Русији отварала једна и по фабрика на дан (Извор: ММФ/Светска банка). Русија данас не улази у сулуду трку у наоружању, не покушава да парира Американцима у изазовима које не може да плати (сматра се да је СССР банкротирао јер је покушавао да парира америчком програму „Рат Звезда“), не финансира режиме који се противе вољи САД…
Последњи пут је амерички председник Реаган акцијом снижавања цена нафте имао „успеха“, а то је временом довело до слабљења и каснијег распада Совјетског Савеза. Но, историја се не понавља вечно. Овај пут су ствари другачије, али на Западу. Колико год то било чудно, Путин не смањује производњу нафте и гаса. Управо обрнуто, Путин на све начине подстиче пораст производње и продаје руску нафту и гас за злато. Наравно, формално то није тако, Русија још увек прихвата долар као средство плаћања, али доларе моментално мења у злато.
Пошто Русија има константан прилив долара од продаје нафте и гаса, биће могуће да се ови долари замене за злато по тренутним ценама. Америчке федералне резерве и ЕСФ (Фонд за стабилизацију размене САД) путем тржишних манипулација вештачки спуштају цену нафте, а самим тим и злата. Значи колико год земље-извозници нафте (Русија, Казахстан, Азербејџан) изгубе на цени нафте, толико добијају на страни куповине злата. Треба нагласити да су истовремено ове земље, уз Кину и Индију, највећи купци злата у последње три године. Не треба посебно помињати да је злато дефицитарна роба.
Са друге стране, Кина је у мају, уз учешће Шангајске берзе злата, основала највећи златни инвестициони фонд на свету, вредности 16 милијарди долара. Инвеститори фонда су две највеће кинеске компаније за експлоатацију злата, које ће улагати средства у пројекте за експлоатацију племенитог метала дуж евроазијског „Пута свиле“, укључујући територију Руске Федерације.
ЗАТВАРАЊЕ И ПОНОВНО ОТВАРАЊЕ ПРОЗОРА
У финансијском свету је опште прихваћено да је злато анти-долар и обрнуто. Вредност злата је отрпилике једнака вредности долара. Председник Ричард Никсон је 1971. године затворио „златни прозор“, окончавајући слободну размену долара за злато, коју је гарантовао споразум из Бретон Вудса 1944. године. Чини се да је почетком 2014. године руски председник опет отворио тај исти „златни прозор“.
Тренутно Запад ради све што је у његовој моћи да сузбије цене злата и нафте. С једне стране чини то због раста америчког долара, а са друге стране да уништи руску економију.
Сада Путин продаје руске енергетске ресурсе у замену за америчке доларе, које Запад вештачки подупире. Путин овим доларима моментално купује злато, које је вештачки обезвређено америчким штампањем долара. Ту је још један интересантан елемент – уранијум. Свака шеста сијалица у САД зависи од допремања уранијума, који Русија продаје Америци за доларе. (Извор: http://www.americanenergyinstitutes.org/)
Не треба посебно помињати да је са свиме овим морала да се сагласи Кина. Ако се узме у обзир растући дефицит трговине између Кине и САД (у корист Кине), онда би у преводу на финансијски језик то значило: „Кина престаје да продаје робу за доларе“. Проблем је што Кина неће буквално одбити да продаје добра за америчке доларе, већ ће их само прихватати као посредну валуту, после чега ће их одмах мењати у злато неку другу резервну валуту.
ЗЛАТО ПРЕУЗИМА ОБРА УНСКУ ФУНКЦИЈУ
Због ових аспекта су руско-кинески односи екстремно важни за Москву и Пекинг. Русија купује добра од Кине директно за злато по тренутној цени, док Кина купује руску енергију за злато исто тако по тренутној цени. Нема више места за амерички долар. Он постаје посредни финансијски инструмент.
Битно је нагласити да се за размену користи искључиво злато у физичком облику, а не у облику „папира“. Запад се надао да ће Русија, Кина и Индија прихватити „папирно злато“ (бондове/обвезнице и вредносне папире Западних банака) за плаћање енергетских ресурса и добара, али то није случај. Нови/стари дивови прихватају само право злато. Да је став Русије и Кине исправан, индикативно је то што је на жељу владе Немачке да врати део злата које се држи депоновано у америчким Федералним резервама, одговор САД био негативан. (Извор:http://www.dw.com/sr/ko-%C4%8Duva-nema%C4%8Dko-zlato/a-16325866)
Потребно је нагласити и све већи утицај и значај Индије на светска дешавања. Индија, која је до пре седамдесет година била колонија Уједињеног Краљевства, данас је друга најмногољуднија држава света (са перспективом да 2040. буде прва), трећа економска сила, са изузетно образован и стручном радном снагом. Она на пример школује и светском тржисту даје 30% електро-инжињера и сваког трећег програмера на свету.
Очити проблем је што залихе физичког злата које поседује Запад нису неограничене. Дакле, што више Запад снижава цену нафте и злата у односу на долар, брже губи своје обезвређено злато из ограничених резерви. Дакле, ово је тотално супротно дешавањима са краја осамдесетих. Бивши СССР је тада убрзано продавао злато за време пада цене нафте. Данас Русија убрзано купује злато.
Сада је кључно питање може ли Запад без јефтиних руских енергената и сировина, јефтине кинеске робе и индијске ИТ индустрије? Не тако давно, британски научници су дошли до закључка (који се показао исправним) да Европа неће моћи да преживи без енергије (пре свега гаса) која долази из Русије, кинеског и индијског тржишта.
Ако су креатори споразума у Бретон Вудсу били у праву да „ко има више злата поставља правила“, тешко да ће неко на Западу моћи да одговори на неколико простих питања која се намећу:
Шта је то што Запад може да понуди азијским гигантима да задрже петродолар!?
Који је то производ/технологија који ће Запад вратити на примарно место у светској економији?
Колико ће дуго Запад моћи да купује нафту и гас од Русије у замену за физичко злато?
31. август 2015.
