Пише: професор Зоран Чворовић
Месецима најављивана и више пута одлагана посета Србији француског председника Емануела Макрона, напокон је реализована. Чињеница да је Вучић жељно ишчекивао Макрона у Београду још од своје посете Паризу у јулу прошле године, довољно говори о томе ко је одредио термин београдског састанка, издиктирао његов дневни ред, уобличио поруке и симболику овог догађаја.
Макрон је одлучио да посети Београд тек када је почетком јула постало јасно да ће се на челу најважнијих институција Европске уније наћи екипа која са француским председником дели исте политичке циљеве и има заједничке менторе. У новим челницима Европске комисије (Урсула фон дер Лајен), „министарства“ ЕУ за спољну политику и безбедност (Жозеп Борел), Европског савета (Шарл Мишел) и Европске централне банке (Кристин Лагард), Емануел Макрон је напокон добио довољно хомогени тим истомишљеника спреман за остварење плана институционалног редефинисања ЕУ, претварањем садашње лабаве конфедерације у праву државу са федералним устројством. Сједињене Европске Државе, за које се здушно залаже досадашња немачка министарка одбране Урсула фон дер Лајен (here), требало би према замисли Емануела Макрон, некадашњег банкара Ротшилдових и најближег сарадник високо рангираног француског масона Жака Аталија, да буду свемоћни Левијатан који је спреман да заштити грађанина сваке државе чланице ЕУ (here).
Конфедерална Европска унија се показала немоћном у решавању два кључна спољнополитичка проблема из њеног јужног и источног територијалног предворја, статуса Косова и Метохије и грађанског рата у Украјини, услед чега је у потпуности потрошила спољнополитички ауторитет напабирчен деведесетих година на развалинама Варшавског пакта, СССР и СФРЈ. Пошто у колективној историјској свести Немаца и Француза рат фигурира као неопходни цемент нововековног јединства њихових нација, ЕУропски федералисти предвођени Емануелом Макроном и новоизабраном Урсулом фон дер Лајен желе да што пре у косовском или украјинском питању укњиже спољнополитичку победу која би била достојна замена за ратни тријумф и као таква положена у темељ јединствене наднације будуће федералне ЕУ. Та победа би повратила изгубљено самопоуздање и политичко јединство у оквиру ЕУ, а без постизања тог јединства није могуће да се крене у реформу институција Уније. Како би евентуални успех Брисела у решењу косовског или украјинског питања био истовремено велики пораз Русије, таква дипломатска победа би у западним друштвима учврстила пољуљану традиционалну расистичку представу о сопственој свемоћи и руској немоћи. У таквој атмосфери Брисел би знатно лакше успео да измири поборнике супротстављених ставова о будућем устројству Европске уније и да истовремено идеолошки дискредитује као руску „пету колону“ све упорне браниоце идеје „Европе нација“. Имајући у виду да је, речју Х. Шулцеа, „Европа увек могла бити заједно против нечег и никад заједно за нешто“[1], русофобија се сасвим логично јавља као важан елемент којим ће се идеолошки легитимизовати пренос суверенитета са националних на ЕУропску наднационалну државу.
Емануел Макрон и Александар Вучић: традиционални дочек погачом и сољу
Суверенитет Европске уније и страх и мржња према Русији били су кључни појмови у обраћању Емануела Макрона на конференцији за штампу у Београду (here). Председник Француске је овом приликом јасно поручио да реформисање ЕУ, са циљем стварања једне наднационалне, речју Макрона, „суверене силе“, има приоритет у односу на процес придруживања. Француски и немачки ангажман и помоћ „Србији и Косову да пронађу споразум“, Макрон види већ сада као „тест“ и „знак суверенитета европског“.
Из императива који је изрекао Макрон, да ће Европа бити јака само ако успе брзо да затвори косовско питање, неодољиво се намеће следећи закључак: као што је почетком деведесетих година прошлог века ликвидација суверенитета СССР и СФРЈ помогла да се Мастришким споразумом утемељи Европска унија, тако је данас неопходно да се Србија добровољно одрекне суверенитета над Косовом и Метохијом како би се Европска унија показала кадром да буде суверена наддржава. Пошто суверенитет подразумева власт која је највиша на једној територији, доводећи у везу косовско питање са европским суверенитетом Макрон јасно обележава Србију и Балкан као искључиву интересну зону Европске уније, чак и у ситуацији у којој је постало јасно да се пуноправно чланство Србије одлаже на неодређено време. Тиме се показује тачним наш давнашњи закључак да „политички, правни, безбедоносни, економски, образовни и други ЕУ-стандарди које Србија треба да испуни у оквиру Процеса стабилизације и придруживања нису ништа друго него средство за преображај свеукупног правног и друштвеног поретка једне независне државе (који је преживео санкције и агресију) у поредак једне колоније“, чија метропола треба да буде Брисел (here).
На колонијалном подручју Србије и Балкана посебно је непожељно деловање оних великих сила које Макрон обележава као оне које „нису европске заувек“ (here). Да Макронов критеријум у одређивању статуса европске државе није географски, већ цивилизацијски, те да се САД никако не могу уврстити у оне силе чије присуство француски председник сматра непожељним на Балкану, показује онај део његовог излагања у коме оштро напада „неке спољне силе које желе да се не нађе споразум“ када је у питању Косово и Метохија, јер хоће „конфликт који ће трајати унедоглед у Европи“ како би њиме могли да „управљају.“ Ове речи не остављају ни најмању сумњу да је француски председник из Србије нишанио Русију и, по свој прилици, Кину. Јер, Макрон и Трамп се залажу за што хитније постизање тзв. свеобухватног правнообавезујућег споразума између Београда и Приштине, а уз то је Макрон у Београду недвосмислено потврдио да су Париз и Брисел спремни да прихвате, као и Вашингтон, споразум између тзв. Косова и Србије који би подразумевао минималну корекцију постојеће административне линије. Следствено, Макронова оптужба за одржавање „конфликта који ће трајати унедоглед у Европи“ једино може да се односи на Русију и Кину, јер су управо ове државе противнице било каквог брзог и наметнутог решења за КиМ, а при том инсистирају на поштовању Резолуције УН 1244 и територијалног интегритета Србије који је гарантован овим међународноправним актом.
Из реченог постаје јасно да је данашњи ангажман Француске у Србији мотивисан истим оним циљем због којег је пре 180 година Француска отворила конзулат у Кнежевини Србији: потпуно потискивање руског утицаја како би Србија дошла под искључиву контролу Запада. Емануелу Макрону и његовим налогодавцима је потпуно јасно да би верификација тзв. свеобухватног правнообавезујућег споразума између Србије и тзв. Косова у Савету безбедности УН била најефикаснији пут за потпуно истискивање руског утицаја из Србије, пошто би Кремљ у том случају остао без могућности да посредством права вета у будућности арбитрира у балканским пословима. Изолована од Москве, чија јој је подршка кроз историју увек обезбеђивала високи степен самосталности у спољној политици, Србија би се претворила у праву евроатлантску колонију.
Емануел Макрон не би ни овог пута допутовао у Београд да није претходно добио чврсте гарантије Александра Вучића да је спреман да у наредних неколико месеци закључи тзв. свеобухватни правнообавезујући споразум са тзв. Косовом. О степену сагласности која постоји између Макрона и Вучића по питању Косова најбоље говори ранија Вучићева изјава да му je „ближе оно што о Косову говоре Американци и Французи“ него залагање Русије за одржавање „замрзнутог конфликта“ (here). Управо због Вучићеве спремности да реализује планове Брисела о Косову, претходних месеци је изостала било каква озбиљнија подршка Брисела и западних метропола опозицији у Србији. Уместо озбиљног притиска опозиције, Запад је Вучића опоменуо са плански емитованом изјавом о везама министра Златибора Лончара са „земунским кланом“, коју је дао један од кључних људи постпетооктобарског режима у сектору безбедности, човек од посебног поверења Вука Драшковића, а током првих година Вучићеве владавине начелник Управе криминалистичке полиције – Родољуб Миловић. Пошто Миловић тим поводом није казао ништа ново, тежина његове изјаве није у садржају, већ у личности добро обавештеног адресанта који је у улози јавног гласника подсетио „заборавног“ Вучића да се кључ под којим се чувају тајне Вучићевог политичког успона, а самим тим и његове политичке будућности, не налази у Вучићевим рукама (here).
Пошто је Макрон руско присуство у Србији повезао са одржавање „замрзнутог конфликта“ на КиМ, Вучићева спремност да у форми демаркације границе ампутира Косово и Метохију из састава Републике Србије истовремено значи да је председник Републике Србије сагласан са тим да се Русија у потпуности истисне из Србије. Да је све припремљено како би се крајем ове и почетком следеће године поновила 1948. година, у којој ће српске патриоте који се не мире са издајом Косова и Метохије бити проглашене за руске шпијуне, показује оцена министра Н. Стефановића да „када видите наступе појединих српских политичара у јавности, видите да се ти ставови не уклапају у званичну политику Србије, већ су ближи појединим силама“ (here). Ако је Вучићу Макронов став о Косову ближи него Путинов (here), онда је свакоме јасно на коју велику силу мисли министар полиције када грађанима Србије препоручује да не деле њене ставове о Косову, јер ће постати предмет безбедоносне обраде. То је крајњи резултат еврофанатичне спољне политике коју Александар Вучић спроводи уз директну унутрашњополитичку подршку патриотског и русофилског бирачког тела и уз прећутну сагласност Кремља.
Quousque tandem abutere, Catilina, patientia nostra?[2]
Опрема: Стање ствари
[1] H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, 216.
[2] Прим. СС: Латинска фраза којом започиње први говор Марка Тулија Цицерона против Катилине. Преведена гласи: Докле ћеш коначно, Катилина, злоупотребљавати стрпљивост нашу? (Википедија)