Geopolitics and politics

„Разграничење“ или подела Косова и Пчињског округа

Пише: Дејан Мировић

Председник Србије Вучић је више пута у периоду од марта до јуна прошле године изјавио да се залаже за поделу Косова, односно разграничење. „То је моја идеја“ – одговорио је потврдно на питање новинара о подели, стојећи на брани Газиводе 8. септембра 2018.

Идеју поделе Косова је подржао и министар спољних послова Ивица Дачић у августу 2018. речима да је то најбоље решење, као и министар одбране Вулин (који по законским прописима има дужност да брани територијални интегритет земље) који је у септембру 2019. тражио да што пре дође до поделе. 

Према Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969. изјаве председника државе и министра спољних послова обавезују државу, односно показују њен званичан став. Дакле, може се тврдити да је званична политика Београда подела Косова и Метохије, у супротности са Уставом Србије који захтева 2/3 већину у Народној скупштини и већину на обавезном референдуму ради промене покрајинских или државних граница. Она је у супротности и са Резолуцијом 1244 СБ УН у којој се више пута изричито гарантује територијални интегритет Србије.

Међутим, председник Србије као „аутор“ никада није изнео детаље разграничења. Детаљи су изнети тек у листу Frankfurter Rundschau у фебруару 2019, а то су:

  • Србија се неће противити чланству такозваног Косова у УН;
  • Србија добија само једну целу општину на северу КиМ – Лепосавић, којa се граничи са обронцима туристичког центра на Копаонику;
  • Србија предаје Газиводе, односно око 2/3 територије општине Зубин Поток, завод Трепчу, који се налази у општини Звечан, као и целу Северну Косовску Митровицу која ће бити део дистрикта у којем ће Албанци и странци имати већину у одлучивању. Јужно од Ибра предаје се 1.600 сакралних објеката Епархије-рашко призренске и све српске заједнице. Сецесионистима се такође предаје део уже Србије, тј. део Пчињског округа који обухвата општину Прешево и Бујановац.

Дакле, Србија предаје око 94 % Косова, део Пчињског округа у ужој Србији, преко 100.000 својих сународника и 1.600 сакралних објеката Епархрије-рашко призренске – споменике под заштитом УНЕСКО, Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку и вековно седиште СПЦ Пећку патријашију. То ниједна државна или црквена власт у историји Србије није добровољно предала и зато ће и одговорност бити солидарна, без обзира на удео у кривици.

Да је то план поделе указују и следеће чињенице:

Приштина је без протеста Београда преузела надлежност над хидроелектраном Газиводе у априлу 2020. Такозвани премијер Косова Курти је истог месеца изјавио, позивајући са на разговор са Тачијевим кабинетом, да је  план поделе договорен у време када је високи представник за спољну политику ЕУ Могеринијева посредовала у разговорима. План поделе предвиђа да  Србија задржава надлежности само у три општине на северу. Могеринијева никада није демантовала ове наводe, као ни њен наследник Борељ. Напротив, он је изјавио у мају 2020. да не искључује идеју о промени граница и да “ЕУ не може бити већи католик од папе“.

Како ће власти у Србији покушати да оправдају такав катастрофалан план о подели ако га Вучић потпише на травњаку Беле куће у контексту Трампове предизборне кампање у лето 2020?

Тврдиће, што није тачно, да је Србија задржала екстериторијалност над манастирима, иако је та доктрина одбачена у међународном праву. Света Гора, на пример, има верску аутономију, али у оквиру државе Грчке. Такође, Ватикан је посматрач у УН, што сигурно неће бити ни Дечани или Грачаница после поделе , односно, они сигурно неће моћи да именују своје амбасадоре у другим државама (нунције) као што то ради Ватикан. Са друге стране, оно што је више него вероватно је да ће после поделе или формирања нове државе и њеног уласка у УНЕСКО, Приштина почети да добија нове надлежности над српским манастирима (као и Албанска православна црква).

Тврдиће се да Србија није de iure признала такозвано Косово, иако се не противи чланству у УН јер нису успостављени дипломатски односи. То такође није тачно јер Повеља УН прописује да су све државе чланице обавезне да међусобно поштују територијални интегритет. После уласка у УН, територијални интегритет ће морати да поштују и оних 17 држава које су у последњих неколико година повукле признање такозваног Косова.

Тврдиће се да је Србија добила више него што је имала и да је тако спречено да тзв. Косово добије “независност и сувереност на целој територији“ као што је већ Вучић изјавио у мају прошле године, Нетачно. До Бриселског споразума 2013. Србија је имала свој суверенитет на целом северу – МУП, Цивилну заштиту, правосуђе, управне органе, изборни систем, телекомуникације, енергетику. Делимично су српски органи деловалии јужно од Ибра све до предграђа Приштине.

Дакле, поделом се српски сувернитет, који је до 2013. допирао до околине Приштине, замењује сеционистичким који ће се пружати до околине Врања. Уместо Пећке патријашије, Србија ће добити обронке туристичког центра Копаоник, који је иначе познат по нелегалној градњи од стране људи блиских властима. Таква “подела“ показује и прави карактер власти.

НСПМ

13. мај 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *