Три примера „европске Србије“

Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ. Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина. Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно.

Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд. Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!

Али, мене је прегазило време, ја сам застарео модел људи, јер ја лично не могу да функционишем без укључивања мозга. Ја у ствари никада и не искључујем мозак, сем онда када разговарам са еурофиличарима! Е једино тада могу да без икакве опасности по живот сопствени искључим мозак у потпуности.

Дакле, да кренемо, у просту лекцију!

Пример 1. Узмимо произвођача аутомобила, страног и приватног, „Фијата“у Србији! У ту приватну италијанску фирму, наша држава је уложила стотине милиона евра, а колико тачно, никада се неће сазнати, јер је то предмет још увек тајног уговора, који нико не сме да објави, јер уговор штити приватне интересе италијанског приватног власника. Интерес Србије и српске јавности је да уговор буде јаван! Наравно, између интереса сиромашних наследника Ањелија, и сиромашних становника Србије, зна се чија је старија у Србији. А држава наша зна да велича важност траснпарентности и јавности у своме раду, а све ради сузбијања корупције!

Та иста држава која без тендера и јавности договори и прода националног авиопревозника, тражи у исто време да свака општина јавно купује спајалице и муницију за хефталице да не би дошло до злоупотребе и корупције! Та иста држава Србија договара директно, без икаквог јавног надметања, са арапским партнерима, локацију „Београда на води“, где ће се градити стотине хиљада, то јест милиони квадратних метара пословног и стамбеног простора, а да нико не зна, зашто баш са њима, док та иста држава тражи да се јавим набавкама, у отвореном поступуку бира чак и снабдевач тоалет папира или сапуна за неки здравствени центар или општину или дечје одмаралиште!

Та иста држава тражи од „Пошта Србија“ или од „Телекома“, или од неког дечијег вртића, све државних или јавних предузећа, да објасни зашто купује ве-це санитар и течни сапун од тог и тог добављача и како га је изабрао, али то не тражи од оног који бира извођача радова од неколико милијарди евра! Јер он је он, самопрокламовани бог поштења и њему се, као и Титу некада, мора веровати, у његово се поштење сумњати не сме и не може! А ја питам где то, драга моја господо, пише? У ком то закону или уставу пише да је он Бог поштења, и да он може да ради како год жели или пожели? Када је и ко донео ту одлуку? Тај исти прода хотел на Копаонику свом омиљеном шеику милион евра јефтиније, него што га је сама држава пре само пар недеља купила! Објашњење- па да би више одобровољили и обрадовали нашег вољеног инвеститора великог! На којој јавној набавци и у траснпарентном поступку је држава изабрала тог инвеститора као свог „омиљеног и главног инвеститора“?! Ко је то одлучио и када и у ком поступку?!

Али да се вратимо на „Фијат“. Да би „привукла страну инвестицију“ звану „Фијат“, наша држава ослободи тог странца приватника, плаћања накнада на грађевинско земљиште и свих накнада локалној самоуправи, то јест граду Крагујевцу! У исто време му скину и све еколошке таксе, а по потреби му се умањи и цена струје и свих осталих комуналних услуга (вода, канализација), такси локалне самоуправе итд! Затим том страном приватнику направе сву тражену и њему витално потребну инфраструктуру (путеви, аутопутеви, пруге) како би му то омогућило лакши рад и уштеде! Значи држава, то јест ми, улажемо и у то, а све зарад интереса нашег „партнера“ страног приватника! Затим му омогуће да увози сав потребни материјал из иностранства, то јест делове за своје аутомобиле, без икаквог пореза и царина. Уједно му се из буџета (наше паре!), дају накнаде за свако отворено радно место, у просеку око 10.000 евра по раднику! Потом он извози своје аутомобиле, опет наравно без плаћања пореза и икаквих такси, јер и не иду на домаће тржиште. Уз то му држава помаже наступ на домаћем тржишту, у кацији „старо за ново“, дајући опет новац из буџета. И сада ја вас питам какве користи има држава од овог приватника и његове (или наше!) инвестиције, сем што је запослио пар хиљада радника, при чему смо ми дали из буџета по сваком запошљеном раднику толико новца да има да им исплаћује плате пет наредних година!? А вредност извезених аутомобила се мери стотинама милиона, па и милијардама евра годишње!

И онда се појави та ставка од милијарду евра извоза из Србије у земље ЕУ, иако ми од те цифре, реално, као држава Србија, немамо баш никакве додатне користи, сем што пар хиљада људи ради и прима некакве мизерне плате! Све смо платили крваво! И онда нам кажу да без оваквих страних инвестиција нама нема живота као држави! Каква лаж и опсена! На папиру се извозе милијарде, а у пракси ми их само гледамо и бележимо, а од њих немамо ништа. Кад приватнику из „Фијата“ буде интерес и ћеиф, затвориће фабрику и отићи, исто као и амерички газда „Сартида“.

Пример 2: Сељак из Србије, који је из сопствених прихода и штедње проширио засаде воћа, на пример јабука, на читавих 20 хектара. Уз то је и инвестирао са месном заједницом по пола и направио добар асфалтни пут до тог засада. Купио је саднице од домаћег калемара или државног института за воћарство у Чачку. Запошљава све своје укућане и плус плаћа бераче јабука за помоћ у сезони брања. Изградио је и сопствену хладњачу ради чувања тог и комшијског воћа. Плаћа струју по пуној цени. Још и редовно. Плаћа домаћу превозничку компанију да му вози јабуке за Русију! Русија плаћа девизама ту његову робу, одмах у дворишту његовом. Он тај новац улаже у даје ширење поседа и земљишта. Кроз ту извезену јабуку, он је пласирао свој рад, своју земљу, своју воду, своје ђубре органско или вештачко, своју садницу, свог превозника, своје хемијске и микробиолошке анализе које је урадио да би добио сертификат извозни за Русију. Колико директне и индиректне користи од тог извоза има и сам произвођач и још колико људи око њега, то јест цела Србија!? А ништа није тражио нити добио од његове Србије за то.

Држава не прави ексклузивне уговоре са њима о заједничком улагању, као са потомцима Ањелија на пример. Осим тога, принцип слободног тржишта каже да држава не сме и не треба да се меша у пословање компанија. Али то само важи за домаће компаније, а када се ради о страним приватницима, држћава мора да уради све, да им да све, и на крају обавезно да скине и сосптвене гаће да би задовољила страног инвеститора. Додуше, најчешће су те гаће за скидање наше, а чланови владе Србије нам их само одвежу и скину. За наше добро, наравно.

Упоредите сада овог нашег „сељачину са јабукама“ и посао са „Фијатом“! Више вреди Србији 10 милиона евра зарађених на овај начин од јабука него милијарда евра од аутомобила! А цифре из извозне статистике Србије говоре другачије, потпуно супротно! И још се каже како тај извоз воћа и хране из Србије и није нешто! А погледајте само историју привредних активности Србије крајем 19. века – Србија је и до 15% од свог укупног извоза зарађивала на сувим шљивама и пекмезу, који је продаван широм Европе! Обожаваоци Европе и наши политичари не желе да размишљају и говоре другачије, сем да нам без Европе нема живота. Мада можда њима и нема тако слатког живота без европских лажи, али би нама живот без овакве Европе и те како био сладак!

Пример 3: „Сартид“! Страна инвестиција да се смрзнеш и најежиш! Нећу улазити у детаље приватизације, то је већ написана и позната прича. Али један аспект није. Америчка компанија, наврат-нанос (у време ванредног стања, уведеног одмах након убиства премијера Србије), купује „Сатрид“ одмах на почетку процеса приватизације! И то тако што држава преузима дуг од преко милијарду и по долара или евра (свеједно чега, нисам сигуран).

Након само неколико година, на сва уста, тадашњи председник објашњава како је „Сартид“ најбољи пример успешне стране инвестиције, која запошљава 5000 радника, а како компанија извози милијарде евра својих производа сваке године. То је, каже, пример успешне приватизације! Аха! Хоће то тако! А у позадини су у ствари следеће чињенице. Железара плаћена испод сваке тржишне цене, чак ниже неколико десетина пута од реалне процењене. Компанија одмах ослобођена плаћања свих еколошких такси, снижавањем истих за чак неколико десетина пута. Шта нас брига за нашу животну средину кад ту ионако неће никада живети неки богати странци, већ наша српска сиротиња!

Компанија је одмах кренула да прода само неколико објеката у власништву свом и одмах извади целу инвестицију (на пример стадион фудбалски у Смедереву). Компанија је добила повлашћену цену домаће струје (коју троши у енормним количинама), и која је ишла неколико пута ниже од цене коју плаћају остале домаће компаније, па чак ниже него што је плаћају и физичка лица у Србији! Уз то, компанија није ни то што је требало да плаћа држави, него је нагомилала све те дугове, прогласила да нема интереса финансијских и тржишних више за инвестиције овде, вратила железару држави и отишла! И оставила раднике држави Србији, са комплетним дуговањима, чак и за плате.

Али, нисам то хтео да кажем о „Сартиду“, јер то је лепши део приче по мени! Па зашто су људи из америчке компаније уопште долазили у Србију? Па зато да на лицу места, лично, преброје и претопе све наше тенкове који су проглашени вишком, сви наши топови, све наше пушке, авиони, возила, оклопна возила, минобацачи, резервни делови, ратне залихе! Уз то, зна се, да је челик и старо гвожђе тог квалитета, врхунска сировина за добијање новог врхунског челика. Све док је таквих сировина било, амерички „Сартид“ је радио одлично, и све то извозио по профитабилним ценама. Када су исцрпљене такве „сировине“ (тенкови, топови, и слично), и када више ми као држава не можемо, јер немамо од чега, да направимо, своју нову „наменску индустрију“, Американци одмах одоше. Тако је просто зар не? Остали су нам огромни минуси „Сартида“, као сећање на пљачку невиђених размера! Америчку пљачку. Амерички официри нам још седе у војсци и сравњавају спискове уништеног оруђа, широм отворених ушију, не би ли још негде нашли тенкова и топова, због којих ће некоме из власти, најчешће оним најмоћнијим, извукли уши. Ако нађу, не брините се, платићемо ми опет све. Опет, ко и увек!

Кад издаш партију која те створила, кад издаш идеологију, кад издаш погинуле, кад издаш оне које си послао да гину за идеје у које си веровао, кад издаш кума и његову децу, кад издаш кумство и породицу, зашто не би издао мене, вас, Србију! Ко сме да гарантује да овај исти човек неће за неколико година да промени опет све што говори, и каже како је много грешио, као што нам сада, ових дана, прича да је претходних 15 година баш пуно изгрешио!

30. март 2014.