У суботу 17. јануара, у Сремској Митровици, одржана је трибина “Руско пролеће –Украјинска криза и перспективе Новорусије“. Трибину су организовали Клуб историчара из Сремске Митровице и удружење Змај Огњени Вук а одржана је у сали Више педагошње школе. Тема трибине био је досадашњи ток сукоба у Украјини, тренутно стање у Новорусији и перспективе за окончање овог сукоба. Вести претходних дана, обнова офанзиве широког опсега украјинских снага и брзо, готово потпуно, колабирање ових офанзивних напора показали су колико је тема о којој је у суботу било речи актуелна.
Гостима трибине први се испред организатора обратио поздравном речју Теша Тешановић који је најавио остале говорнике. Уследило је излагање Милоша Милојевића који је говорио о коренима украјинске кризе у посткомунистичком развоју украјинског друштва и геополитичким околностима рата Украјини. Политичке промене сумњивог порекла које се често означавају као пролећа народа, углавном означавају насилне смене режима или покушаје свргавања наводно омражених диктатура. У називу трибине посвећене Новорусији та реч има другачији политичку конотацију – она наиме подразумева покушај руског народа на истоку Украјине да се заштити од агресивне политике владе у Кијеву и обезбеди себи она политичка права која би централна Влада требало да гарантује. Према Милојевићевим речима сукоб у Украјини може се поделити у неколико паралелних сукоба: први и највидљивији подразумева дешавања на терену и жестоке борбе између новоруских снага и снага украјинске Владе; други подразумева настојања Русије да очува своје стратешки важне интересе у Украјини и трећи, најмање видљив а вероватно са највећим последицама, је геополитички сукоб између Русије и САД и њихових западних савезника који се пројектује и у Украјини, као уосталом и у готово сваком жаришном подручју на свету. Напоменуто је да постоје двоструки разлози зашто су насилне демонстрације у Кијеву које су кулминирале свргавањем режима Виктора Јануковича довеле до избијања крвавог грађанског рата. У време пада Јануковичевог режима много шта је говорило у прилог томе да до ескалације широких размера неће доћи. Наиме, Јануковичев режим био је конструкција која је почивала на слабим темељима и он сам се није усудио, иако је према сопственим речима располагао са одговарајућим снагама, да изведе контраудар. Поред тога Русија није инсистирала на његовом опстанку иако му је пружила уточиште. Надајући се да ће са новим режимом да оствари прихватљиве односе Русија је релативно брзо признала новоуспостављено политичко стање. Ипак, искуство украјинске посткомунистичке транзиције које је представљало једно дуготрајно колективно понижење допринело је да ојачају екстремистичке политичке снаге са изразитим антируским обележјима. Опстанак представника ових снага на неким од кључних положаја допринео је разбуктавању насиља широм Украјине што је потом условило самоодбрамбене мере на истоку земље. Други узрок ескалације сукоба не налази се у самој Украјини већ у САД и њиховим настојањима да кризу у Укрјаини искористе у стицању стратешке превласти на самим руским границама. Наиме, САД од почетка кризе на Мајдану имају огроман, свакако одлучујући, уплив у дешавања у украјинским политичким структурама које су сада на власти у Кијеву. Подржавање насилне смене режима и потом подржавање најекстремнијих експонената нових власти уклапа се у ширу америчку стратегију што отвара низ питања у вези са геополитичким контекстом ових догађаја. Милојевић је нагласио да, ради разумевања геополитичког значаја ситуације у Украјини мора да се обрати пажња на серију политичких немира који су означени као Арапско пролеће. Насилна смена режима у низу арапских држава кулминирала је вишегодишњим грађанским ратом у Сирији где снаге које су подржавале САД нису успеле да надвладају владине снаге. Овим су планови САД у овом кључном геополитичком региону суштински нарушени. Захваљујући успешној борби Дамаска Москва је стекла најснажније позиције на Блиском Истоку још од распада СССР-а. САД су онда пребациле тежиште борбе на саме границе Русије по свој прилици очекујући да ће се Русија отворено умешати у дуготрајни и исцрпљујући рат. Када ни ово није дало очекиване резултате прешло се на економски рат против Русије који такође, по свој прилици, неће бити успешан. Из појединих држава ЕУ стижу назнаке да ће ове економске санкције бити окончане и онда практично неће бити ниједног средства уз помоћ кога ће Запад бити у стању да врши притисак на Русију. Милојевић је зкаључио да можда овде лежи кљзч по Русију повољног решења украјинске кризе јер ће Русија бити у стању да изврши снажан економски притисак на Украјину чија се економија налази у стању расула и тиме је принуди да оконча грађански рат. Уследило је излагање Хоакина Флореса, геополитичког аналитичара и основача Центра за синкретичке студије. Иако је Флорес говорио на енглеском праћење његовог излагања је знатно олакшано одличним симултаним преводом Новака Драшковића. На почетку излагања Флорес је указао да се дуго бави тзв. методама ненасилног отпора који је развио амерички активиста Џин Шарп а чије методе је примењивао и Срђа Поповић, (не)чувен по свом раду у Србији од 5 октобра 2000. године а потом и у низу држава, укључујући и Украјину. Тежиште Флоресовог излагања било је на интересима и деловању САД у Украјини и импликацијама ових догађаја на политичке перспективе у Србији.
Последњих 150 година постоји тенденција да се европски и руски простор споји у јединствени геополитички простор Евроазије. Велика Британија а потом и САД, следећи кључне векторе њене геополитике, користиле су сукобе најмоћнијих континенталних сила како би саме профитирале. САД профитирају на више начина када убеде европске државе да уведу санкције Русији. Оне, према Флоресовом мишљењу, очекују снажан руски одговор који би у још већој мери заоштрио руско-европске односе. Ипак, САД након европског притиска не успевају да изазову руску контрареакцију и тиме је Русија успела да избегне замку која јој је припремана. Пука промена режима у Кијеву није главни циљ САД. Према Флоресовим речима, и САД и Русији је јасно да без обзира на карактер владе у Кијеву и без обзира на њену реторику она ће морати, пре или касније, да преговара са Москвом. Једина шанса за САД је да се одржава стални сукоб у Украјини. Циљ овог сукоба је трајно разарање украјинске економије и друштва. Сличан циљ имају и у тренутном грађанском рату у Сирији – да се једна држава претвори у неуспешну и нестабилну територију која ће дестабилизовати читав регион. Флорес је нагласио како су Срби у доброј прилици да разумеју оно што се дешава јер имају богато искуство у обојеним револуцијама и америчким специјалним операцијама. У том смислу Србија са исправном политиком може бити центар западног Балкана у отпору НАТО пакту. Флорес је закључио да је у овом тренутку важно да се у Србији у парлемент изаберу оне снаге које могу да притискају Владу да пружи отпор НАТО и у каснијој перспективи и евроинтеграцијама. Ситуација се помера у другом смеру и верујемо да се НАТО империја налази пред сломом, подвукао је Флорес. После овог врло садржајног и провокативног излагања уследила је краћа дискусија о интересантним темама у вези са Украјином и политичком ситуацијом у Србији. Трећи говорник на трибини била је Dragana Trifkovic, директор Центра за геостратешке студије и члан политичког савета Демократске странке Србије. Драгана Трифковић је такође била посматрач на изборима у Доњецкој и Луганској републици у новембру претходне године а у вези са ситуацијом у Украјини и посебно Новорусији објавила је већи број чланака, интервјуа и коментара. Ово излагање углавном се односило на тренутну ситуацију у Новорусији, перспективе њеног опстанка и политичке изградње али и на развој ситуације у Украјини уопште и посебно у Новорусији. Трифковићева је на самом почетку излагања указала да је развој ситуације у Новорусији и с тим у вези јачање руских позиција од примарног интереса и за Србију. Наиме, како је оценила, Србија је толико окупирана да нема капацитета да се одбрани и ослободи стране окупације и за њу је једина нада евентуално снажење Русије уколико ова из сукоба у Украјини изађе као победник.
Трифковићева се у свом излагању користила бројним непосредним сазнањима прикупљеним током њеног боравка у Луганску што је овом излагању дало дозу ексклузивности. Наиме, са чуђењем је указала да ондашњи становници врло мало знају о искуству сукоба у бившој Југославији иако су та дешавања по много чему блиска ономе што се сада дешава у Новорусији. Отворени војни сукоб почео је после Евромајдана а повод за демонстрације у Кијеву било је Јануковичево одбијање да потпише ближе интеграције са ЕУ. Војне операције започео је Турчинов, тада у својству привременог председника, у време када су у градовима на истоку земље отпочели протести. Злочин у Одеси, који се одиграо 2. маја, и који су извели екстремисти великим делом доведени са стране био је важан окидач за разбуктавање сукоба у целој земљи. У овом бестијалном злочину екстремисти десног сектора, хулигани из разних украјинских градова, припадници разних паравојски и парабезбедносних служби су сатерали омладинце који су прикупљали потписе за федерализацију дражве а потом запалили зграду у коју су се ови склонили. Циљ је био да се обесхрабре сви они који су били спремни да се боре за своја политичка права. Ипак, овај инцидент је убрзао политичка дешавања на истоку земље – организовани су референдуми у Доњецку и Луганску на којима се огромна већина грађана определила да не признаје надлежност власти из Кијева. У новембру су у ова два најзначајнија центра отпора кијевској власти организовани и спроведени избори. У јуну, јулу и августу вођене су најжешће борбе. Кијевска влада је изводила неселективне нападе на насељена места. У време најжешћих сукоба готово целокупно становништво се иселило из градова. Потом је уследила реорганизација проруских снага и снажна контраофанзива која је готово у потпуности отупела офанзивни капацитет украјинских снага. Притом су украјинске власти обуставиле исплату плата и пензија и снабдевање и опстанак становништва у овим областима у великој мери зависи од руске помоћи. Срећом, током ових сукоба украјинско ратно ваздухопловство готово је у потпуности уништено а из строја је избачено 60—70% борбене технике украјинских снага.
До недавно у Новорусији се одржало крхко примирје зановано на договорима постигнутим на састанку у Минску. Као основ за дијалог послужио је Закон о специјалном статусу Доњецке и Луганске републике и договорена је обустава непријатељстава. На изборима који су у новембру одржани у Луганској и Доњецкој републици било је више посматрача са стране, укључујући и оне из САД и Европског парламента. Према сведочењу Драгане Трифковић која је и сама учестовала у процесу надгледања избора, избори су протекли без икаквих инцидената. Из контаката са локалним становништвом стекла је утисак да су ови избори за њих представљали наду у бољу будућност и прилику да осигурају своја политичка права. Трифковићева је закључила своје излагање указивањем на тренутну ситуацију у Новорусији – два месеца по окончању избора обновљене су борбе (које су настављене и претходних дана) и украјинске власти спроводе четврти круг мобилизације који обухвата обвезнике и најстаријих годишта. Настојања да се сукоб разреши додатном силом сугеришу да је мала шанса да дође до замрзавања сукоба и да он може да потраје још више година. У дискусији која је пратила трибину показало се да публика са великом пажњом прати дешавања у Новорусији тако да је она била изузетно садржајна и верујем да је помогла да се боље схвате како дешавања у Новорусији тако и импликације ових дешавања на политичку позицију Србије. Можемо да се надамо да ће у будућности бити организоване нове трибине о различитим актуелним темама, које у појединим приликама, као што је то било претходне суботе у Сремској Митровици, прерасту у занимљиву политичку дискусију. (Београдски културни клуб) |