Dragana Trifkovic, director of the Center for geostrategic studies
Претходних месеци су мештани Старе планине водили битку да сачувају своје реке и заштите природу у којој живе, од инвеститора који су имали намеру да граде мини хидроелектране. Иако је Стара планина заштићено подручје, а изградња мини хидроелектрана би негативно утицала на природу, инвеститори блиски владајућим структурама нису желели да одустану од својих намера. Само захваљујући непомирљивом ставу мештана и њиховој решености да одбране и заштите животну средину Старе планине, успели су да одврате инвеститоре. Мештани су организовали даноноћне страже, а у једном моменту је дошло и до физичког сукоба између њих, инвеститора и радника који су дошли да изводе радове. Као и у бројним другим случајевима, грађани Србије су принуђени да сами својим рукама воде борбу против безакоња. Институције државе не реагују и не обављају своју функцију, а владајуће структуре штите и подржавају оне који крше закон. Било да је у питању нелегална градња објеката, принудна наплата, одузимање некретнина, бахатост инвеститора, у сваком случају грађани плаћају највећи рачун, а разне структуре блиске властима бивају привилеговане. Јасно је да такав систем неће моћи још дуго да функционише.
Да се вратимо на проблеме мештана Старе планине, таман када су успели да зауставе инвеститоре мини хидроелектрана и када је изгледало да ће успети да предахну, планину је захватила ватрена стихија. Пре два дана велики шумски пожар је избио на бугарској страни, а затим се проширио и код нас. Ватра је захватила више делове планине и стару шуму, а прети да се прошири и на околна села. Мештани села су се придружили припадницима Сектора за ванредне ситуације, који покушавају да угасе пожар. Читава акција гашења пожара није имала превеликог успеха, јер је неопходно да се он гаси из ваздуха с обзиром на то да је ватром захваћен неприступачан терен. Реакција државе је спора и неадекватна.
На крају је Србија решила да се обрати руском Министарству за ванредне ситуације и затражи помоћ. Очекује се да ће из Русије стићи „иљушин 76“ који ће зауставити ватрену стихију. Понавља се иста ситуација као и приликом поплава да је држава приморана да се обрати Русији за помоћ, јер сама није у стању да се избори са елементарним непогодама. Од 2012. године у Србији постоји Руско-српски хуманитарни центар који је до сада помагао не само Србији, већ и другим земљама Балкана, да се изборе са разним непогодама. И у случају актуелног пожара Руско-српски хуманитарни центар је понудио помоћ као и координацију са руским Министарством за ванредне ситуације око ангажовања великог авиона за гашење пожара.
Ипак велика помоћ коју овај центар пружа Србији није определила државно руководство да додели дипломатски статус запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, као ни да омогући несметан транзит робе и ослобађање од пореза и такси. С друге стране државно руководство је овакав статус обезбедило НАТО, који не да никада није хуманитарно помагао Србији, већ је извршио агресију на нашу земљу. Иако председник Србије стално понавља да води суверену политику, поставља се питање где је логика у томе ако самостално одлучује да додели дипломатски статус НАТО војницима, а са друге стране одбија молбу руске стране да исти такав статус обезбеди особљу Руско-српског хуманитарног центра. Уколико држава Србија није у стању да се сама избори са проблемима који се намећу као што су елементарне непогоде, она је дужна да донесе одлуку која је у интересу грађана Србије и обезбеди несметану помоћ хуманитарног центра.
Видећемо да ли ће и након овог случаја потражње помоћи из Русије за гашење пожара, руководство Србије остати при истом ставу у немогућности да донесе самосталну одлуку без одобрења из Вашингтона и Брисела и тиме настави са својом неодговорном политиком и небригом за сопствене грађане.
30. Октобар 2019.
