Пише: Спомена Милачић
Да ли су психолошка саветовалишта вредносно и политички неутрална? Да ли је могуће да сви ми плаћамо (буџетско финансирање) сопствено психолошко преумљивање надгледано из АПА (америчке псих. организације)? Ово је тема текста из иранског научног часописа Ибн Синa „Знакови времена“ број 91, чији аутор je сарадник Центра за геостратешке студије
Психолошко саветовање, нешто редукованији облик психотерапије, користи се у оним сферама рада психолога у којима се проблем/поремећај опажа као мање драстичан или је могућност пружања подршке клијенту временски и материјално ограничена. Психолошко саветовање у већини развијенијих земаља јесте гарантованo као бесплатни облик заштите док у неким земљама и пролонгирани облици саватовања (дугорочније психотерапије) бивају одобрени.
Психолошко саветовање практикује се у здравству, школству, социјалној заштити, у реедукацији особа које су на издржавању затворске казне, унутар превентивних програма најразличитијих врста (од дијететских режима па до психоонкологије). Оно што психолошко саветовање чини тако изузетним јесте његова апсолутна инклузивност. Тешко да има икога ко никада није био предмет овог поступка. Ако ништа друго, већина људи „пролазе“ овај поступак при опредељивању за одређено занимање, упису у школу (сопствену као и на упису своје деце), разводу, обуци за посао и у многим сличним приликама. Разноврсни облици психолошког саветовања присутни си и у медијима – од оних намењених љубавним односима па преко оних који сугеришу да ли треба да се вакцинишемо или за кога треба да гласамо. Психолог и психијатар признати су као нека врста научног ауторитета за читаву широку лепезу проблема живљења а здравствени фондови веома различитих земаља (на трагу перфекционистичке дефиниције здравља СЗО / „стање психичког, физичког и социјалног благостања“) определили су управо њих као делатнике психолошког саветовања.
Психотерапија, за разлику од психолошког саветовања, представља дуготрајнији и дубљи процес бављења душевним животом клијента. Као и психолошко саветовање, психотерапија је обично третман без психофармака. Психотерапија међутим јесте далеко ексклузивнија метода. Не само да је релативно скупа и обично „непокривена“ здравственим осигурањем, она такође подразумева и одређене психофизичке карактеристике које особа мора имати да би могла бити укључена у психотерапеутски процес. Ови услови варирају у зависности од праваца психотерапије; у почетку развоја психотерапије они су генерално били далеко рестриктивнији него што су сада. Сада психотерапија обично подразумева само плаћени облик унапређења душевног здравља без нарочитих предуслова. „Искључења“ из могућности за психотерапију су обично минимална, обично везана за искључење екстремнијих типова патологије личности, прогностички лоших поремећаја као и оних који подразумевају изразитију медикаментозну подршку. Услови за психотерапију (као и за обуку у психотерапији) постали су далеко доступнији, практично је опстао само један услов, онај који се односи на плаћање. На тај начин је психотерапија готово сасвим изгубила своју персоналну ексклузивност која је подразумевала да јој могу приступити (и као клијенти и као едукатори) само одређене, за психолошке увиде спремније структуре личности.
Психотерапија није постала само мање ексклузивна, она је данас и далеко зависнија од политичара. У односу на своје настанке, психотерапија је далеко мање самостална у односу на друштвена очекивања. У време Фројда или првих јунгијанаца психотерапија се наравно није бавила усаглашавањем својих критеријума са глобалним консензусом везаним за критеријум душевне болести. У том смислу, она је била политички и вредносно неутрална. Данас психотерапија, баш као и све врсте горепоменутих психолошких саветовања, мора бити усаглашена са критеријумом СЗО а велика већина земаља прихвата да рад њених психолога буде вреднован од стране кровних психолошких организација као што су рецимо Европска психолошка организација или Америчка психолошка организација. Проблем је наравно у томе што су све поменуте психолошке асоцијације чврсто политички опредељене. Тим више су њихове норме обавезујуће. Они наиме веома добро знају колико је значајан домет утицаја њихових чланова и снажно прате делатности националних психолошких организација, а ове опет исто то раде својим члановима. Није реткост ни да се националне психолошке организације политички декларишу сходно очекивањима које од њих има централна организација. Заправо се то од њих очекује и, на много индиректних начина, оне у овом смислу бивају условљене.
Неки од корисника услуга овако опредељених националних организација самостално плаћају тзв. приватног психотерапеута али психолошки саветник је плаћен из буџета и њега заправо финансирају сви, укључујући и оне грађане који не прихватају имплицитне политичке ставове које, кроз процес саветовања, намећу велике психолошке организације. Ово је заправо садашњи, нежељен пут развоја великог броја психотерапијских праваца који су настали након Фројдових темеља те уједно и покушај да се све оне некако канонизују. Како се овај светски распрострањен феномен догодио?
Постигнута је инклузивност и различите терапије су се прошириле. Услов њиховог напредовања врло брзо је постало лиценцирање од стране кровних светских психолошких организација. На тај начин до крајњих корисника су доспевали пожељни исходи саветодавних процеса. То су заправо били и остали културолошки и религијски неутрални поступци чија сврха је било оспособљавање личности за социјално и радно функционисање – у оквирима атеистичког капиталистичког концепта, с нагласком на формирање либералих ставова. Рестриктивност и директивост кровних психолошких организација током година се готово геометријском прогресијом појачавала. Испрва су заиста захтевани струковни критеријуми: године рада са клијентима, одређен број написаних радова и слични неспорно потребни услови. У међувремену су захтеви бивали у све блискијој конекцији са кровном организацијом, она је прописивала одређене испите код одређених испитивача. Потом је прихваћено и учвршћено коришћење одређених политички коректних речи тј појмова. Потом је дошло и до јасног политичког опредељења те „гурање“ националих оргаизација ка проглашавању либералих вредности за ментално здравље. Кровне организације данас омогућавају и рад на корекцији непожељних ставова или уверења, често се директно супротстављајући националом идентитету људи. Човек који жели да ради саветовање у ситуацији је да се бави „коректним“ и „некоректним“ мислима свога клијента. Заправо је створен систем који се из једног центра мултиплицира (налик франшизама ) и у коме се управо од оног крајњег саветодавца очекује пропагирање ставова из „централе“ коју представља једно политичко крило унутар Сједињених држава.
При томе, тај исти саветодавац може лако уочити да вредности које промовише кровна психолошка организација заправо нису концепт менталног здравља који његова традиција, религија и сама његова околина подржавају. Шта са психолошким саветницима који нису тако одушевљени концептом сексуалних разноликости који се промовишу? Шта са онима који радије сагледавају психолошке појаве „ван кутије“?
Јаз између концепта менталног здравља који негује одређена култура и религија и онога што „проповеда“ светска психолошка организација постаје све већи. Као да је све мање здравог разума унутар ментале кутије. При томе, психолошке кровне организације претендују на „научност“ својих метода док се извесна, архетипска противљења унутар одређених, врло често древних и богатих култура напросто одбацују као „ненаучна“. Да ли овај јаз између постојећих концепата менталног здравља заиста има на било којој страни научно утемељење? И на који то начин кровне, аглосаксонске психолошке организације нама гарантују исправност нормираног концепта душевног здравља?
Ако изузмемо СЗО која је позната по томе што је, путем пуког гласања (а без икаквих поткрепљених научних радова), хомосексуалне односе изузела из психијатријских шифрарника – ту је још неколико организација.
Ту спадају, пре свих, АПА. Америчка психолошка организација, елитна, умрежена и издашно буџетирана, 122 000 чланова истраживача, едукатора, клиничара, са теретом неколико скандала које је и сама признала, а међу којима се издваја Гватенамо Беј. Следећа је ЕФПА, 350 000 чланова истог, психолошког профила, организација која у корак следи АПА вредносне ставове представљајући их као чињенице клиничке психологије. Постоји додуше и ААОП са нешто мањим бројем чланова (Азијско Аустралијска Организација Психолога) али је већ сам њен назив својеврсна психолошка „дупла“ слика. ААОП заиста јесте, бар на први поглед, азијска организација, тј, њени водећи чланови на први поглед могу изгледати као психолози-представници азијског континента. Заправо је реч о АПА филијали. Тачно је наиме да велики број чланова ове организације чине људи из Азије, али они су заправо великом већином уједно и становници и држављани Аустралије а многи од њих су већ друга генерација азијских досељеника. Веома ретки међу њима су заиста резидети Азије. Нема никакве разлике између ових азијско-аустралијских психолога и оних који, са истим пореклом, припадају Америчкој струковној организацији. АПА тренинзи, у нешто модификованој верзији али са истим очекиваним исходима свима њима су намењени и они на тај начин бивају лиценцирани.
ЈЕСМО ЛИ СРЕЋНИЈИ СА АМЕРИЧКОМ ПСИХОЛОШКОМ ОРГАНИЗАЦИЈОМ?
Да ли овако „добро“ нормирани исходи душевног здравља и политичке коректности (што су готово постали синоними) дају завидне резултате?
Нема заправо ни приближно довољно истраживања (ослобођених стега „научне коректности“) која би потврдила оно што рецимо АПА опажа као саветодавни рад који води бољитку менталног здравља. Нити уопште има релевантних истраживања о томе колико рецимо политички коректан речник унапређује било чије ментално здравље. Трансродно васпитање, хомосексуала усвојења, „флуидни идентитети“, детрадиционализација – ми заиста немамо никаквих научних радова који би иоле оправдали овакве трендове. А то би наравно морали имати пре него се упустимо у подстицање својих клијената да овакве ставове прихвате. Уколико рецимо посматрамо најновије догађаје током којих су амерички психолози (следећи снажне препоруке своје кровне организације) користили саветодавни рад тако што су подстицали вакцинисање – морамо признати да је то заправо чин који изискује дубоко преиспитивање. Тим више што психолози немају медицинско образовање, а промовисање одређених фармацеутских производа никада до сада није био њихов посао.
Има ли успеха психотерапија (и придружено саветовање) у другим доменима? Чини се да су показатељи душевног здравља све гори што су кровне психолошке организације културолошки рестриктивније. Што мање поштујемо у саветодавном раду архетипско наслеђе и природно историјско социјално окружење, извесније је да ће резултати изостати.
Суициди као и болести зависности међу младима расту паралелно са еланом са којим се нова психотерапија спаја са либералним вредносним ставовима. Један од примера тога јесте оно што се дешава на Косову данас. Албанци са Косова су превасходно награђени психолошким саветодавни радом који подиже толеранцију према припадницима сексуалних мањина. Надаље, порасла је саветодавна подршка женама које желе да се разведу а општа клима преваспитавања упућује ширу породицу да у том смислу не врши притиске, тј. да се не противи разводу. Психолошко саветовање такође подржава право на облачење, изласке и сл. сваког појединца, укључујући и адолесценте, па укључујући и адолесценте са тешкоћама у развоју.
Досадашњи епилог који можемо видети на Косову данас јесте слабљење традиционалне породице, мање беба, више развода , изостанак подршке шире породице самохраним мајкама, већи број инцидентних ситуација везано за малолетничка понашања, већи број болести зависности и суицида. Посебан проблем чини повећана смртност (у време мира) коју бележе званични органи те, следствено, краћи животни век и жена и мушкараца који опет утиче на депресивније сагледавање сопствене будућности. Све то придружено са емиграцијама читавих породица и, следствено, проблеми потоњег културолошког шока и адаптације. Јесу ли Албанци са Косова уз помоћ ове технологије менталог здравља постигли већу личну срећу?
У случају Косова, стандарди душевног здравља (који чине амалгам са тумачењима људских права које дају кровне психолошке организације) дошли су путем саветодавних НВО и домаћих организација, непозвани, на овај део територије Србије. Исто бива и када људи традиционално различитих миљеа доспеју у земље где су доминантни стандарди душевног здравља из истог извора. Ово нам показују истраживања везана за душевно здравље миграната. Премда јако подржани саветодавним радом поменутог модела (донирани пројекти, приступ саветодавним службама земље домаћина, приступ школским и здравственим и саветницима) ови мигранти не успевају да се изборе са депресивним понашањима, а још мање да развију позитивне обрасце понашања унутар културе земље домаћина. Нарочито то не успевају они који се у изгнанству не држе свог етничког окружења и традиције. У овом смислу чак ни образовање мигранта није протективни (заштитни) фактор везано за депресивне епизоде на дужи рок – те нам се чини да поремећај долази из слојева личности који су дубљи од индивидуалног нивоа образовања.
Западна агенда менталног здравља, очишћена од свих натруха традиције и религије, не успева да олакша и улепша живот чак ни у земљи свога настанка, у Сједињеним Државама.
Релативно новија студија (Religiosity and the Decreased Likelihood to Divorce among Married Christians in the United States Shearin, Norma Sylvia. Grand Canyon University. ProQuest Dissertations Publishing, 2016) управо на то нас упућује. Реч је о докторској дисертацији подржаној од стране три квалификована ментора, одбрањеној пре шест година. Путем истраживања на довољном и репрезентативном узорку установљено је да се социопсихолошки процеси могу кретати и у другом правцу, али различитом методом. Разводи нису тако неминовни како се на први поглед судећи према main stream студијама чини. Као важан предиктивни фактор дуговечности брака ауторка опажа религиозност брачних другова. Препорука коју она даје прилично је логична: Уколико нам је заиста стало да се смањи стопа развода, нека врста религијски оријентисаних предбрачних саветовалишта могла би томе допринети.
Ова „политички некоректна“ студија могла би бити путоказ и за друге проблеме. Религија као и културолошки образац уз коју је идивидуа одрасла заиста могу бити јак протективни фактор. Насиље, суициди, недостатак блискости између деце и родитеља, умирање у самотним собама, коначно суочавање са животом који није заокружен никаквом надом, љубављу нити смислом…чини се да програми краткорочних отуђених саветовања ништа нарочито нису донели. Напокон, као најтужнији резултат овако конципираног психолошког саветовања – Сједињене државе се већ више од деценије суочавају са незаустављивим порастом адолесцентних самоубистава.
„ГРАНИЧНЕ СИТУАЦИЈЕ“ И БУДУЋНОСТ ПСИХОЛОШКОГ САВЕТОВАЊА
Упркос свим побројаним тешкоћама, психотерапија и психолошка саветовање често дају и стабилно добре резултате. То је обично повезано са релативно лакшим животним ситуацијама у мање тешким и предвидивим временима. Нарочито је то успевало у временима када кровне психолошке организације нису пречесто идеолошки интервенисале, у подрчјима где је терапеутска слобода већа.
Додуше и у тим стабилним условима ефекат саветовања опада са приближавањем изразито захтевних „граничних ситуација“. У психолошком саветовању то је био рад са тешко оболелим пацијентима, са њиховим најближима, рад са родитељима деце са тешким абнормалностима. У то је спадао и саветодавни рад у ратним условима, са родбином несталих, отетих и погубљених.
Саветодавни рад са умирућима и њиховом родбином често је успешан премда га не предузимају ни психолози ни свештеници. Свештеник обично успева само једном да види оваквог клијента, психолог се најчешће повлачи због онога што се назива „недостатком способности увида“ тешко болесног пацијента. У хоспису (болничким оделима за пацијенте у терминалним фазама), баш као и у многобројним домовима за старе, посао саветовања обављају махом неговатељи, уз своје свакодневне обавезе. У том облику саветовања, зачудо често успешном, религијска компонента заузима централно место. Срећом ти неговатељи нису лиценцирани од кровних психолошких организација те се сами сналазе. Чини се да психолози нису довољно опремљени за духовне потребе својих клијената, а то је нарочито видљиво у „граничним ситуацијама“. А управо овакве ситуације су, судећи према прогнозама, оно што човечанству предстоји.
Појам граничних ситуација потиче од великог немачког психијатра и филозофа егзистенције Карла Јасперса. Редовно су то она дешавања у којима наш ratio не успева да координира наше постојање на уобичајен начин из разлога превеликог потреса. О томе говоримо при надоласку масивних необјашњивих и застрашујућих збивања као што су: тешка болест детета, велике елементарне непогоде, рат, катастрофе. Тада се човек суочава са нечим што превазилази његове моћи и уједно се сусреће са самим собом, у знатно измењеним условима. Ове ситуације нагоне човека на ненавикла преиспитивања: Ко сам ја? Чему тежим? Која је сврха мога постојања? Овако велика страдалишта омогућавају човеку да дефинише јасније свој однос са Апсолутом, Богом и са сопственим смислом битисања. Ове ситуације изискују дубље идентитетске корене и отварају врата архетипском.
Наравно, та врста сагледавања није оно што нам омогућавају стандардне психотерапијске технике. У најбољем случају оне дефинишу постојање кроз природност цикличних смењивања смрти и живота. Тај начин (све долази и пролази и опет долази) може бити веома успешан код недаћа каква је губитак посла те подстицање клијента да што пре потражи нови. То међутим није угао гледања који можете понудити мајци болесног детета, бар не у форми која није религиозна или у неком смислу спиритуална. То такође није образац уз који можете разумети дешавања унутар данашњег веома турбулентног света.
Са изузетком Франклове терапије смислом и још неколико сасвим маргиналних праваца – општепознате и широко распрострањене технике саветовања се и не баве граничним ситуацијама. У свету узнапредовалог либералног капитализма граничне ситуације не постоје. Постоји императив среће и, нестане ли је, анонимно хитро умирање.
Наша садашњост међутим већ је преплављена катастрофама или претећим катастрофама какве раније нису биле толико уобичајене. Људима се „нуди“ нека врста катастрофичног шведског стола: помор од вируса или од пренасељености, од глади или од климатских промена. Како ми то подносимо?
Истовремено, управо кровне психолошке организације раде на растакању наших идентитетских карактеристика. Наш пол се све више доводи у питање, наша етничка припадност такође, наша улога родитеља се критички надгледа, религијска опредељења се квалификују као „ненаучна“. Наравно, без јаког идентитета ми постајемо неотпорни, сугестибилни и ванредно рањиви. Напокон, ми не успевамо да развијемо психолошку отпорност коју су наши преци са лакоћом стицали. То нас опет чини екстремно сугестибилнима и спремним на бескрајни низ уступака науштрб преосталог интегритета. С друге стране психолошка саветовања су све директивнија. Ми као „флуидни идентитети“ смо психолошки све мање отпорни – док оно што треба да пребродимо је све веће. Све више и више „политичке коректности“ у психолошком саветовању чини од саветодавца навођеног радника на преобликовању личности – по налогу кровне организације. То је наравно сасвим далеко од неопходне помоћи у циљу стицања душевног „благостања“ – ако је тај циљ заиста икада озбиљно разматран. Ми смо ту да обликујемо сугестибилне, не психолошки отпорне и идентитетски јаке клијенте. Да ли наши клијенти то препознају?
У ситуацији диктиране психолошке агенде клијенти реагују повлачењем од стандардних техника пружања психолошке подршке. То се међутим односи махом на богатије клијенте и богатије државе тј. на оне који не морају да се ослоне на „бесплатну“ психолошку подршку. Шта бива са осталима?
Из буџета државе, а у складу са препоруком СЗО и надаље се издвајају средства за имплементацију идеологије (под маском психолошког саветовања) – што највише погађа децу и најнемоћније. Исход оваквог „саветовања“ врло често је заправо индоктринација (коју „саветовани“ надаље треба да шири међу себи сличнима), а врло ретко реално побољшање клијентовог менталног статуса.
Овако нездрава клима у домену психолошког саветовања резултира многобројним спонтаним покушајима „изласка из кутије“ од стране психолога са различитих страна света. Мноштво је примера, наводим само неке који су ми прве пале на памет.
Пасторална психологија, засована и широко популаризована у Србији од стране пок. Владете Јеротића изнова је оживела са појавом тзв. православних психолога. Они успевају, далеко од АПА догме, да сагледају менталне проблеме верујућег човека у оквиру његовог сопственог културолошког обрасца. “Подршка предачког обрасца“ врло често успева да охрабри, а пре свега идентитетски да ојача човека данашњице.
Православљу окренут психолошки приступ присутан је наравно и у другим православним земљама, пре свега у РФ. Посебно значајни психолошки и религијски ресурси у овом домену свакако истрајавају, свима доступни путокази, у брилијантним психолошким анализама Фјодора Михаиловича Достојевског.
Католичке земље такође изналазе начине да човека у кризи подрже на начин који је психолошки близак католичком васпитању тј. моделу одрастања и савладавања тешкоћа у овом окружењу.
Нови психолошки правци саветовања се рађају, понегде су то већ у потпуности успешно теоретски уобличене и успешно практиковане технике помоћи човеку у кризи. У иранском психијатријском часопису пре десетак година детаљно је обзнањена нова психотерапија (Religious Cognitive-Emotional Therapy: A New Form of Psychotherapy. Rajaei, Ali Reza). Будући да је у великој мери универзално применљива и ослоњена на чврсто утврђена психолошка сазнања, могуће је практиковати је и у исламским као и у неисламским земљама.
Main stream психолошка саветовања широм света свакако имају далеко успешнију алтернативу од оне коју препоручује АПА. Догматски оријентисаном погледу на човекову природу преостају наравно све рестриктивнији приступи – управо оно што се сада дешава са унапређењем (и још унапређења!) политички коректних израза чији једини задатак јесте унификација појмовног менталног апарата поборника ове организације.
30. јул 2022.
Instructions:
https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/28360770/
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3430504/
https://bmcpublichealth.biomedcentral.com/articles/10.1186/1471-2458-12-749/tables/3
https://hr.psichiatria.org/granicna-situacija/
