Пише: Александар Милутиновић
Сетимо се шта помисли просечан човек у Србији данас када се помене Народна скупштина. Асоцијације млађих: ријалити, циркус, скупштински ресторан, бахато, безобразно… Мало старијих? Верујем да ћете се сложити са мном да је г-дин др Војислав Шешељ како га износи обезбеђење, једна од могућих слика којих се сетите. Чак и то може да изазове неки осмех са ове дистанце, колико год било необично и поразно, јер требало се тога сетити. Треба неспорни интелект и познавање правних норми дотичног. Данас је памет забрањена у скупштини и тотално непожељана за испољавање у том дому. Неко намерно подупире негативну слекцију на таквом месту и људе без интегритета, јер само такви могу да гласају законе дубински штетне по биће овог народа. Пућење, посланичко прво радно место, окорист, привилегије? Може, хвала.
Та и таква Народна скупштина, у неком другом времену, са неким другим (не)достојним људима и понеким залуталим пристојним, и у том систему неважним човеком, данас делује место више културе, присуства идеја и често духовитих дискусија (https://www.youtube.com/watch?v=u7uYWFa8-Qo ) које су износили неки људи који су припадали таборима које није могао да споји можда ни новац. Нису се волели али су се надмудривали и то није прелазило у ово у шта се претворила Народна скупштина данас. Бар мени то тако личи. Можда грешим али чини ми се да их данас спаја једино новац, а да их све друго и не занима него се играју улоге уз часне изузетке. Већини је лакше да то (јужну српску покрајину) садашња власт преда, што би и они учинили, али ће им бити лакше да критикују ако то други ураде и тако скупљају гласове за неке следеће изборе. Властима пашу, а можда су им и помогли и да уђу у скупштину, ови којима је као стало до Косова, а јалово га бране по принципу „ја ћу ићи, а ви ми не дајте“. Има сигурно и људи који се искрено боре за КиМ у саставу Србије али ја не бих смео да се закунем у вође. Како је говорио Бора Чорба, читао сам да су вође слепци.
Народна скупштина. Да би боље схватили колико је та установа важна, а у које је стање систематски довођена и доведена, треба подсетити да је председник исте у одсуству председника државе, врховни комадант. И ако се сетимо ономад госпође Наташе Мићић када ју је убиство премијера подигло силом прилика на за њу неиздрживе висине, како је то изгледало. Није неки баш леп осећај то сећање. Видели смо шта значи кад недостојни добију места са пуно части, моћи и одговорности више пута. Још је тужније било у време г-дина Оливера Дулића ког су покриле корупционашке афере, а можда ових дана све одлази на нови ниво безнађа с г-дином Орлићем. Мада ако су се у Јапану тукли у скупштини својевремено, можда ни наша скупштина не треба да нас толико једи. Као, тешимо се…
Опет, није добро да врховни комадант буде циркузант и недорастао. Говорим о председнику скупштине да не буде забуне.
Ој Косово рано над ранама…
Шта рећи и пре и после ове данашње (02.02.2023г.) скупштинске расправе? Нешто нам је сумњиво. Зар нема диригованих туча у ријалитијима и договорених, лажних сукоба? Шта остаје после можда намештених реакција у скупштини? Остаје горчина и брига. Шта да радимо са свима њима док се боримо за минимум достојанста и дохотка? Знаћемо ко је ко тек кад се ријалити заврши, ако нам не буде касно. До тад, позвани смо да гласамо и да пратимо и дан и ноћ. Као на Pink-y.
Више нисам за укидање ријалитија, а био сам. Ови ријалитији са Pink-a и ови из зграде иза статуе „Играли се коњи врани“, функционишу по истом принципу. И то треба знати.
Све ово горе споменуто нам остаје а, ко то недостаје? Хоће ли свемоћни колонијални управник ове данашње Србије, г-дин амбасадор Хил доћи и решити овај галиматијас или је то већ решио иза сцене? Очекује се. То само он може. Изгледа је у њега и нож и погача, а у наших власти срце зечје а репови повелики. Кад је решио Pride, ово му је исто то само неформално. Педерска прича да извину деца. Пропаганда лажи. Права улога.
А шта нам свима остаје? Горак укус потпуног неповерења у власт склону лажи, корупцији, издаји и Овертоновом прозору и бојазан, неповерење и сумња у намере опозиције. То нас све заједно брине ко патријарха у Америци, ако се од муке нисмо напили ил забили главе у фигуративни песак. Страх грађана, чини се не само од губитка Косова и Метохије него од губитка сврхе постојања у таквој држави која лаже, пристаје да нестаје и сваку ствар спремно ријалитизује. Рађа се жеља да се постане неко други и буде негде другде. Да се заметне неки нови аутошовиниста. Једно ново, дубински несрећно биће. Томе доприноси све ово. И то исто неко намерно ради на овај начин.
Опасно је кад једно друштво изгуби или му се систематски нарушава поверење у сопствене институције. Кад нема идеје даље и веће од „у се, на се и пода се“ и кад је врховна вредност новац онда је све дозвољено. Сетимо се песникових речи: “…И онда ђоном стартује свако и нема дриблај и нема додај, већ само има, добро се продај. Збогом давни идеали мање ми смета првенство света но празан џеп…”.
Војска не зна да ли служи и чему, скупштина доведена на ниво ријалитија. Српска православна црква очито опхрвана унутрашњим ударима екумениста, разним владикама новотарцима, сергијанаством. Углавном ћути. Народ преуморан и оронуо, отуђен од стварности и надрогиран телевизијама са националним фреквенцијама. САНУ потплаћена апанажама академика и председником који се први одрекао Косова и Метохије, а постао фан групације „Не давимо Београд“. Ћути. Уједно дотични врховник САНУ успео је да својим деловањем испровоцира народ да протествује против сопствене академије. Ипак је великан.
Како рече чувени проф.др Мило Ломпар, парафразирано, највећа подршка колонијалном статусу Србије и антидемократском поредку је страни фактор који далеко боље и ефикасније оставрује своје интересе преко једног уцењеног појединца него у атмосфери тежине и значаја јавне речи и јаких и здравих институција.
Верујем да ћемо имати снаге за прави и суштински RESET, да се присетимо ко смо, шта смо и ко су нам били преци и шта све дугујемо потомцима, те да нема народа који има искидане везе између прошлости, садашњости и будућности. Ако не будемо имали светла дела, следиће нам RESEТ од Клауса Шваба, а надам се да нас има довољно који знамо шта то значи.
Можда то зна и врх САНУ јер круже непроверене гласине да се врх те институције отимао за карту више на пријему у Давосу да се стисне чувена рука и да му се изрази лојалност.
Како рече Сотир Миливојевић у „Тесној кожи“: „Де си Пантићу поштењачино…“.
Нема предаје. Многаја љета, догодине у Призрену!!!
Београд, рано јутро или касна ноћ фебруара 2023 г.