Tag Archives: Milos Zdravkovic

Written By: Miloš Zdravković

Сувише је мала и бедна била визија једног гувернера Арказаса, једне од најзаосталијих држава САД. И наивно је веровао је да ће се његови снови остварити преко једног његовог пијаног „пајташа“. Он је маштао о посрамљеној и дезинтегрисаној Русији, омраженој од суседа и целог света. Уместо тога се десило управо супротно. Русија је постала прогресивна, безбедна држава која ради на поткопавању западног неолибералног поретка. То је редак пример да се велика империја поврати након историјског пораза.

Једног септембра 1994. године Борис Јељцин је био у Вашингтону у државној посети свом новом пријатељу, председнику Билу Клинтону. Совјетски Савез се распао само три године раније, а односи између САД и Русије су „цветали“ – јер Јељцин је одржао обећање сахранивши са своје стране деценије непријатељства. У Русији је стање било хаотично, али крхки демократски процеси и настајање капитализма је узимало маха. У том смислу, Клинтон и Јељцин су изградили савез у циљу спречавања снага државне безбедности Русије да преузиму власт у Москви и изврше повратак у „Хладни рат“. Током једне раније посете Москви, Клинтон је рекао младим Русима да “изаберу наду уместо страха и пронађу нову дефиницију величине Русије.” (www.rusiainsider.com)

Written By: Miloš Zdravković

Људи широм Европе напокон се буде из Америчког сна. Од Ламанша до Урала, од Балтика до Средоземља све више Европејаца схвата ко из темеља руши сан о Европи без граница. Како то бива у високобуџетним холивудским филмовима, убица је обично неко из блиског окружења, у којег жртва (Европа) има пуно поверење. Тако је и сада. Главна претња Европе није Владимир Владимирович, него онај ко у Путина упире прстом, вичући “држите диктатора”, а да се Власи не сете, Сједињене Америчке Државе.

Боинг је пре „уједињења Европе“ имао 90 процената светског тржишта авиона ( сада је ЕрБас јачи од Боинга), У Детроиту се производило седамдесет процената свих светских аутомобила ( сада је Детроит банкротирао)…

Али Власи се полако дозивају памети. У томе им помажу избеглице из северне Африке и са Блиског истока. Гледајући те џиновске реке унесрећених људи, које од грађана Европе извлаче и оно најбоље и оно најгоре, претећи да Европа одустане од својих кључних вредности које је чине најсоцијалнијим и најпросвјетљенијим континентом, просечан Европљанин мора да се запитати и већ се, на срећу, пита. Чекај, до ђавола, како је све ово почело? Ко је одговоран за ову библијску сеобу народа?

Written By: Miloš Zdravković

Одлазак дугогодишњих лидера земаља Централне Азије прети да дестабилизује регион и самим тим угрожава Русију. Најсвежији пример је изненадна смрт вишедеценијског лидера Узбекистана.

Ислам Каримов је у Узбекистану имао практично неограничену власт, али није имао истакнутог наследника. Главни недостатак аутократских режима попут Каримовљевог је тај што су и поред све стабилности такви режими рањиви када је реч о наследнику актуелног лидера. По нашем мишљењу, то се мање или више тиче и других земаља Централне Азије, тј. Казахстана и Таџикистана. Пре или касније ће се и те државе суочити са истим проблемом, тј. са сменом елите после одласка „доживотних” председника.

Узбекистан ће се после Каримова суочити са озбиљним проблемима. То је пре свега исламски екстремизам. Даље, за разлику од Европе, то је и велики проценат младих патријахално васпитаних а и суочених са сиромаштвом и незапосленошћу.

Written By: Miloš Zdravković

Пуковник Гадафи је поражен крајем 2011. године, а његово убиство за међународну заједницу значило је и званични крај рата у тој земљи. То је било преузимање управе над институцијама и вредностима, али пре свега над нафтним пољима. Но, тек тада је почео прави рат

Од када је почела либијска револуција, већина медија Моамера ел Гадафија представљала је као злочинца и диктатора који је угњетавао сопствени народ. Истини за вољу и није баш нормално да неко влада једном државом 42 године. Данас знамо да није баш све било онако како је то приказивала западна медијска машина и да су нека достигнућа Гадафијеве владавине све време прећуткивана.

Иако западни медији и даље блате бившег либијског лидера Гадафија, оно што они не желе да се зна је да је ова афичка земља имала највећи животни стандард на овом континенту. Фанатични еврофили и атлантисти ће рећи да је то било лако због нафте. Данас „ослобођена“ Либија представља једну од база Исламске државе…

Пре доласка

Written By: Miloš Zdravković

Оно што се догодило случај је без преседана. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један од важних кохезионих фактора Европске уније јесте слика о привлачној заједници у коју сви теже да уђу и из које нико не жели да изађе. Тако барем, пластично, еврофанатици покушавају да објасне нама, интелектуално слабијим особама, да европа нема алтернативу. Испадање из тог система једног од најважнијих и најутицајнијих елемената нарушава ионако нестабилну равнотежу гломазне структуре Европске уније.

У току кампање је страна која заступала „останак“ активно користила лик Владимира Путина у смислу да он тобоже сања о томе како Велика Британија напушта Европску унију, јер после тога ЕУ почиње да пуца по шавовима. Сама најава америчке председничке кампање подсећа на сличан сценарио. Руски цар, Владимир Путин, се моли свевишњем за победу Доналда Трампа.

Written By: Miloš Zdravković

Спроводећи „лажну хомогенизацију народа“, „политичари од каријере“ годинама профитирају на отвореним сребреничким ранама. Као и сваке године и овогодишња комеморација у Поточарима, 11. јула, неће проћи без политизације. У недостатку могућности да се народу понуди боља будућност, отварају се старе ране, прекопава се по гробовима , броје се жртве са обе стране (далеко од тога да их треба заборавити) и народу, свако свом националном корпусу нуди „нову наду“ за прекомпоновање Дејтонског мировног процеса, по „националним афинитетима“.

Сребреница је годинама разапета између четири (две) стране исте трагедије. Прво Бошњаци преброје своје жртве, као да српске нису ни постојале, онда Срби оплакују своје, оправдавајући притом зверства којих је било и са њихове стране, а у суштини су с једне они којима је крвави рат обележио цео живот и који данас тешко живе у том граду, а с друге, разни политички кругови који сваки 11. јул виде као прилику да политички уновче све оно што обележавање злочина са собом носи.

Written By: Miloš Zdravković

Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора. Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.

Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.