Written by: Dragana Trifkovic YA REGNUM
Sixteen years ago, a pogrom was organized in Kosovo and Metohija against the remaining Serbian population. Within two days, about 800 Serbian houses were destroyed, 35 religious buildings were burned and over 4,000 Serbs were expelled.
Једна од мета напада био је манастир Светих Архангела, задужбина цара Душана Силног изграђена у 14. веку, коју је чувао немачки КФОР. Група Албанаца је са белом заставом пришла тог 17. марта 2004. године немачким војницима и замолила их да се уклоне, како би могли да спале манастир. Немачки КФОР је евакуисао свештенство и монахе и напустио положај. Манастир је изгорео до темеља, остала је само икона светог Архангела израђена у бронзи.
Тог и наредног дана трајало је насиље над српским становништвом уз прећутну сагласност међународних институција, које су на основу Резолуције 1244 контролисале ову територију и гарантовале становништву безбедност. НАТО војници и УНМИК полиција су са безбедне удаљености посматрали како албански екстремисти на целој територији Косова и Метохије, пале и руше српске цркве и куће. Напади су извршени у околини Приштине, Призрена, Ђаковице, Косовске Митровице и у многим селима где су живели преостали Срби.
Немачка обавештајна служба БНД је тврдила да је насиље унапред испланирано на основу телефонских разговора које су пресрели, међу бившим припадницима Ослободилачке војске Косова. Након насиља, ухапшен је велики број бивших припадника Ослободилачке војске Косова, који су оптужени за подстрекивање насиља и организацију напада на цивиле.
Од НАТО бомбардовања 1999. године, Косово и Метохију је напустило преко 200 хиљада Срба, а међународна заједница никада није разматрала питање повратка расељених Срба.
Подсетићемо се да је бомбардовање покренуто уз до тада невиђену медијску кампању против Србије, која је била заснована на потпуним неистинама. Немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, кренуо у пропагандну кампању, која је све укупно довела до сатанизације Срба преко CNN, BBC, New York Times, Washington Post и др западних медија.
Хенинг Хеш, члан мисије ОЕБС је у вези са тим изјавио: „За бомбардовање Србије 1999. године, одговоран је министар одбране Рудолф Шарпинг, јер је лажно представио побуњенике ОВК као цивилне жртве“. Права хуманитарна катастрофа на Косову, почела је заправо НАТО интервенцијом, а НАТО интервенција је почела лажима, како је описано у немачком документарном филму: „Почело је са једном лажи“.
Истовремено, ова интервенција је означила нови стандард у међународним односима тако што је укинула међународно право и увела право силе. Након бомбардовања Србије, западне силе су наставиле да игноришу међународно право тражећи начине како да одвоје јужну српску покрајину од остатка Србије. С обзиром на то да нису могле да наметну Ахтисаријев план о независности Косова у УН, због права Русије на вето, оне су пошле заобилазним путем преко Брисела.
Циљ је био да се на терену потпуно реализује косовска независност имплементацијом Ахтисаријевог плана и да се онда Русија у СБ УН стави пред свршен чин. Нажалост то није могло да се реализује без саучесништва српских власти које су повлачиле противуставне кораке. Бриселским договором из 2013. године је према речима професора међународног права Дејана Мировића, Устав Србије прекршен у чак 60 тачака.
Још једно грубо кршење међународног права је формирање такозване војске Косова. Резолуција 1244 СБ УН дефинише обавезу демилитаризације Ослободилачке војске Косова и других наоружаних група косовских Албанаца. Безбедносна контрола територије је у надлежности међународних институција УМНИК и КФОР. Такође, Резолуцијом 1244 је гарантован повратак одређеног броја српских безбедносних снага на територију Косова и Метохије, које су се повукле након потписивања Кумановског споразума 1999. године.
Ослободилачка војска Косова је терористичка организација основана 1996. године. Обуку чланова ове терористичке организације у Албанији и Турској вршили су професионални војни инструктори из западних земаља и Турске као и приватне војне компаније из САД, Немачке и Велике Британије уз подршку западних обавештајних служби. Организација је финансирана од новца стеченог трговином дрогом и криминалним активностима. Она је одиграла улогу у изазивању војног конфликта на Косову и Метохији терористичким деловањем, што је омогућило НАТО да интервенише како би наводно заштитила албанске цивиле који су били угрожени антитерористичким деловањем српских безбедносних снага. Сценарио је потпуно исти као и у Либији или Сирији, где су парамилитарне организације наоружане за сукоб са званичним властима тих земаља, ради тобожњег ослобађања од диктатуре. Таква стратегија довела је до експанзије тероризма у свету, опште дестабилизације и дуготрајних крвавих сукоба.
Ослободилачка војска Косова је формално расформирана 1999. године, али је она заправо трансформисана у косовске безбедносне снаге, односно противправно формирану војску Косова.
Некадашњи командант ОВК, Хашим Тачи, налази се на челу ове нарко-терористичке сепаратистичке творевине и он сада води преговоре са председником Републике Србије Александром Вучићем о постизању свеобухватног мировног споразума. Потписивањем овог споразума западне силе би оствариле дуго жељену легализацију косовске независности. То би представљало легализацију злочина, насиља и кршења међународног права.
Територија Косова и Метохије се последњих година убрзано празни. Српско становништво је насилно протерано да би косовски Албанци чекали у редовима испред Немачке Амбасаде. Албанско становништво се масовно исељава на Запад, нарочито у Немачку и то посебно млади људи. Разлог томе је што на Косову и Метохији немају перспективу. Косовском независношћу је остварен бенефит за узан криминални круг Албанаца на власти као и за оне међународне структуре већином из Клинтонове администрације, које су биле директно умешане у креирање конфликта и бомбардовање Србије.
Шта је решење? Једино нормално и одрживо решење може да буде поништавање свих противправних и противуставних споразума и наставак преговора о нормализацији односа на Косову и Метохији под окриљем УН у складу са важећом Резолуцијом 1244.
Тек када се испуне обавезе из ове Резолуције, а то је остваривање безбедности за све грађане који живе у јужној српској покрајини, демилитаризација нелегалне војске Косова, повратак одређеног броја српских безбедносних снага и декриминализација друштва, могу да се наставе даљи преговори о нормализацији односа. Дугорочним преговорима може да се дефинише степен аутономије ове покрајине и да се постигну услови за одржив развој.
29.03.2020.
