Напомена: 10. марта 2024. године у Централном клубу официра ваздушно-космичких снага Руске Федерације у Москви отворена је ауторска изложба уметнице Екатерине Селезњеве «Снага слабих». Отварању изложбе присуствао је велики број званица из Русије, међу којима су били и инострани гости из Србије, Италије, Ирака, Аргентине, Јерменије и др. Од 25. марта изложба се сели у Донбас, а након тога ће за Дан победе поново бити постављена у Москви. Изложба слика Екатерине Селезњеве биће организована и у другим земљама, а у плану је да она гостује и у Србији.
Пише: Евгенија Билченко
У Москви постоји таква уметница – Екатерина Селезњева. Вољом судбине, сада сам често у контакту са њом, а наши разговори су далеко од сликања. Међутим, у процесу продубљивања познанства, које дугујем Паризу, Катја ми је испричала о својој ауторској изложби „Снага слабих“. Изложба приказује женска лица рата у жанру „Хаику-портрет“ који је осмислила Катја.
Рећи ћу вам како ја разумем филозофију слабости и снаге. И како ја разумем хаику. Тада ће бити јасно како ја разумем рад Селезњеве у смислу садржаја и стила. Желим да разматрам питања снаге и слабости кроз призму моје омиљене теме – теме јунака Достојевског. Јак може бити слаб, слаб може бити јак. На пример, Раскољников делује снажно. Али он је слаб. Мишкин делује слаб, али је јак. Јер ко је Раскољников, кога у нашој науци називају „трансгресивни субјект” или „шизо субјект”? Ово је човек потпуно отворен за основне трауме, разбојник, циник, надчовек.
Себе је прогласио супериорнијим у односу на обичне људе, јер, за разлику од малограђана и обичних људи који живе у «коферу» (напомена: човек у коферу је фраза која означава особу која се одвојила од спољашњег света), слободно ослобађа (преступа) подсвест. Али он је често слабији од Мишкина, који је способан на сажаљење и милосрђе, који чине дубље слојеве подсвести од Танатоса. Иако се чини да је Мишкин будала и дете, последњи међу свима. Али он ће бити први. А првим ће га учинити жена као израз апсолутне дужности. Идеално оличење логике дужности је Сонечка Мармеладова – једина од јунака Достојевског која је способна за светост и поседује борбене особине ратника и свеца. За разлику од Мишкина, она је познавала дно и није стерилна; за разлику од Раскољникова, она је превазишла своје дно, попевши се мердевинама духа до висина Антигоне и Христа.
Фото: Екатерина Селезњева и Драгана Трифковић на отварању изложбе у Москви
Другим речима, Сонечка је ратнички мач у Мишкиновим рукама, храброст у одбрани милосрђа. А чињеница да су жене те које често показују ову храброст међу нама показује чисто руско лице светог рата. Срела сам много Мишкина међу домаћинима и много Раскољникова међу борцима. А на Катјиним сликама видим Сонечку у њеним различитим облицима. Жена побеђује и наивну слабост сажаљења, и малограђански фарисејизам, и смелост разбојника, јер све то комбинује и покорава.
Хајде сада да пређемо са садржаја на форму и размотримо принцип хаикуа. Са временске тачке гледишта, хаику је мала драма: дијалектичка прича од три реда у тези, антитези и синтези. Слике показују да су контрастне: од почетка у виду Ајфеловог торња преко атрибута мора и електронског ратовања у првом плану до гримизних једара Асола у расплету (на портрету Париза). Али ово није најважније.
Фото: Отварање изложбе је увеличила својим наступом виолинисткиња из Србије Наталија Стојшин
Најважнија ствар су просторни принципи хаикуа. Формирао их је Башо и звуче као саби (сажетост), ваби (недореченост) и југен (симболичност). На Катјиним сликама видимо саби у облику светлих, сажетих решења на импресионистичкој палети локалних боја у духу Пјера Бонара – «најјапонскијег» од уметника групе Наби, који преноси интимни живот жене у равном, декоративном маниру. Ваби се појављује као подтекст, појачан сечењем кадра у духу укијо-еа, када се композиција завршава, остављајући неискоришћено поље значења које превазилази визуелни језик у Реално, у несвесно. Југен је присутна у скупу симболичких атрибута сваке од „богиња”, преносећи смисао њеног животног стваралаштва.
Фото: Портрет Драгане Трифковић са изложбе Екатерине Селезњеве
Окренимо се академској традицији старца Волфлина. Двосмисленост, сликовитост и атектоника карактеришу Катју као романтичара, уметника барокног стила. Али равност и релативно јединство у позицији, где су сви елементи јасно опипљиви и артикулисани, одају солидну класику ренесансног смисла. Ово само доказује да Исток, који је изражен у хаику, уклања супротности класицизма и романтизма. Плод брака Истока и Запада је оријенталистички импресионизам, истовремено јасан и сложен, једноставан и дубок. Пожелимо родољубивом уметнику и волонтеру, који показује изузетно познавање светске културе, пуно среће и креативности.
Са руског превела: Драгана Трифковић
25. март 2024.