The Center for geostrategic studies organized 30. January in the Belgrade press center of the Association of journalists of Serbia conference on the topic:"Идентификација фактора који разарају цркву: Коме смета вера и како да се боримо за њено очување?“
Теолог из Бугарске, Василијана Мерхеб говорила је о нападу на Украјинску православну цркву.
За мене је велика радост да сам овде, доживљавам то са великом одговорношћу и духовном радошћу, јер је веома важно да се ми, Словени – бугарски, српски и сви други словенски народи, споразумевамо. Током протеклих година, деценија, показало се да између помесних цркава нема те љубави, те топлине и оне радости у Христу. Зато ми је најважније да сам овде као православни хришћанин који жели да изнесе свој став о томе да наша црква крвари. Крвари и ми патимо. И нема никакве разлике у Србији, у Бугарској, у Русији, у Украјинској православној цркви и свуда по свету. Дакле, треба више да се ујединимо уз молитве, више са духовног становишта, ојачамо се, и делујемо, одупремо се, јер морамо да радимо са непријатељем рода људског, са духом зла на висинама, који сада контролише целу глобалну владу. То морамо да знамо, а сви смо позвани да будемо војници Христови. Непријатно ми је пред вама присутним оцима, али ви нас томе учите, па понављам речи које су нам свети оци и светитељи завештали, и српски светитељи новијег времена који су нас посебно упозоравали на екуменизам. Оно што је рекао отац Пламенац било је веома моћно. Било је то нешто од срца, и било је као глас са неба. За мене то што је рекао важи за целу цркву, за бугарски народ и за све православне хришћане. О покајању на коленима пред Богом, јер нико не може да сломи људе који су на коленима пред Богом. Некако смо заборавили на ово. Имате такав Саборни храм Светог Саве, јуче сам га посетила и унутра нисам могла да се померим од узбуђења. Био је то као знак одозго да ће Србија остати као православна и само као православна. Ако је Господ уредио и дозволио да се овај саборни храм подигне, то значи да ће овде звонити звона, а народ Србије ће издржати. И сви ћемо преживети ако будемо заједно. Зато, хвала вам, веома сам забринута, као хришћанин, и без икаквих претензија ка богословству, богослови су светитељи. Али као последња хришћанка која је забринута, ја ћу рећи своје речи. И почећу да излажем мој говор о ситуацији у Украјини, али то се тиче целог света, тиче се свих нас. И зато се више не може ћутати, нема куда. То је забрањено. Ово се тиче нашег спасења, тиче се нашег живота после смрти. Ово је сва вечност. Зато, опростите ми на овом уводном говору, али морамо о томе да разговарамо. Молим вас да сви ви говорите, наша је дужност да говоримо. Црква је најважнија институција у свету, која је врховна, са архи-врховним значајем. Ако ту постоји проблем, онда није чудно што су државе тако либералне, неолибералне, глобалистичке, непријатељске и не представљају наш глас.
Св.преп. Лаврентиј Черниговски (1868-1950): „Као што је немогуће поделити Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, ово је Један Бог, тако је немогуће поделити Русију, Украјину и Белорусију. Ово је заједно Света Рус. Наша матична реч је „Рус“ и „руски“. И свакако треба знати, запамтити и не заборавити да је то било крштење Русије, а не крштење Украјине“.
У 2018-2019, насилно је припремљен неканонски „томос“ „аутокефалности“ без преседана против воље народа Божијег Украјинске православне цркве за расколничку структуру „Православна црква Украјине“ (ПЦУ). Присталице „ПЦУ“ нису чак ни расколници у класичном смислу те речи, јер не само да немају апостолско прејемство, него неки од њих нису ни крштени, они су преваранти, сплеткароши, самозвани „самосвети“.
У празним заробљеним црквама без богослужења, припадници „ПЦУ“ поштују државу уместо Бога, уместо Слава Богу, певају „Слава Украјини“, држе трозубац уместо крста, са украјинском химном уместо Символа вере.
„ПЦУ“, која има све знаке тоталитарне секте, је хибридна творевина, резултат завере између политичке украјинске власти и цариградског патријарха Вартоломеја.
Вартоломеј је својим саслужењем са расколницима из „ПЦУ“ и предајом лажног томоса 01.06.2019. године потврдио свој пад као православни патријарх, који је уместо да својим делима проповеда Христа и Његов мир, свргнуо себе, водећи „црквени Мајдан” у Украјини.
Са правно-канонске и теолошке тачке гледишта, текст томоса „ПЦУ“ садржи догматску недоследност која се састоји у исповедању источног папизма – облика еклисиолошке јереси папизма, изјављујући супротно догми да је Христос „Глава Цркве, која је Његово Тело“ (Еф. 1:22-23), у „томосу“ се наводи да је поглавар Цркве васељенски патријарх, а не Христос: „…аутокефална црква Украјине признаје за свог поглавара свети апостолски и патријаршијски васељенски престо, као и други патријарси и примаси“.
У „томосу” постоји канонски несклад, због претензије васељенског патријарха на право вишег безапелационог арбитражног суда над свим клиром из свих помесних православних цркава.
Од самог почетка СВО, страна УПЦ у односу на Русију и Руску Православну Цркву постала је чврста: већ првог дана СВО митрополит Онуфрије је апеловао на председника Русије да „одмах заустави братоубилачки рат“, који је „понављање греха Каина, који је из зависти убио рођеног брата“, а Синод УПЦ 28. фебруара 2022. се обратио патријарху Кирилу да „позове руководство Руске Федерације да одмах прекине војна дејства“.
27. маја 2022. године у Теофановском манастиру одржан је Архијерејски сабор УПЦ, познат као „Теофанија“. Многи јерарси, свештенство и мирјани УПЦ не слажу се са неким њеним одлукама, које су на ивици каноничности, што је предуслов за унутарцрквени раскол. Теофанијски сабор постао је користан тест и отворио је процес очишћења.
Постало је јасно да у УПЦ дуги низ година постоје епископи, као што су митрополит Јона Черепанов, сумски митрополит Евлогије, који се држе аутокефалистичких ставова и залажу се за сарадњу и спајање са расколницима, док забрањују свештенике који се не слажу са њима, који помињу руског патријарха, а у неким случајевима их одају СБУ (Служба безбедности Украјине).
Појавили су се и митрополити који су говорили истину, попут митрополита Јонатана, који је преживео први раскол 1992. године, а сада доживљава други раскол и достојно стоји, митрополит бориспољски Антоније, митрополит запорошки Лука, митрополит свјатогорски Арсеније, митрополит черкаски Теодосије.
Важно је напоменути да се, и поред свих досадашњих поступака УПЦ, Руска Православна Црква према њој односи са духовним снисхођењем и братским разумевањем, свесна своје одговорности, показујући дубоку бригу, чувајући евхаристијско општење са УПЦ, које је гарант одржавања канонског статуса УПЦ.
УПЦ је од почетка СВО донирала више од 140 милиона гривни (више од 3 милиона евра) и око 7 хиљада тона хуманитарне помоћи за потребе цивила страдалих током борби, Оружаним снагама Украјине и Служби безбедности Украјине. И поред свих настојања УПЦ да на сваки могући начин сарађује са властима, тактика није успела, а репресије против УПЦ су се појачале.
У Украјини је успостављен институционални тероризам: регионална и градска већа Украјине свакодневно доносе одлуке о престанку функционисања парохија УПЦ у земљи. Што више власти губе на фронту, све више појачавају ударе на УПЦ. Украјински председник је упао у Кијевско-печерску лавру, духовну тврђаву Кијевске Русије, и предао је расколницима на скрнављење.
У Украјини је успостављен духовни тероризам. Подметнуте су оптужбе против 8 епископа УПЦ /суђење, кућни притвор, истраге/, санкције блокадом имовине – 14 архијереја, лишавање држављанства – 17 архијереја; батинање;
У Украјини, национализам хара као неопаганизам под окриљем власти, „Азов“, „Десни сектор“, „Национални корпус“, „Ц14“, „Торнадо“, демонстрирајући отворени сатанизам и демонске ритуале. Међу страдалницима ће бити много мученика, а побијени су само зато што су били православни и сматрали се Русима.
Модел примењен у верској сфери Украјине пре и током СЦО, уз активну интервенцију Сједињених Држава, је деструктивна матрица за васељенски раскол, усмерена преко домино ефекта на потчињавање свих помесних аутокефалних Цркава у свету (укупно 16) хибридном политичком репресијом од стране. у ту сврху, индоктринираних марионетских државних власти које су национални издајници и крше вољу народа.
Ова шема даје своје отровне плодове у Македонији, Црној Гори, Косову и Метохији, Литванији, Летонији, Естонији и Молдавији.
Православље се подвргава бројним преиспитивањима, поставља се екуменски циљ стварања глобалне „цркве“, а „ПЦУ“ у Украјини је једна од матрица која се спрема за примену у другим православним земљама.
Свако нечињење у вези са УПЦ продубљује кризу до васељенских размера, умножавајући безакоње, са којим ниједна помесна Црква не би смела прећутно да се сложи, јер се каже: „Бог се издаје ћутањем“ (Св. Григорије Богослов). Свако ћутање је исто као и отпадање од Спаситељског брода Цркве.
Због Вартоломејевог погубног будућег циља да саслужи папи проглашавањем заједничког прослављања Васкрса 2025. године (1000. годишњице Првог васељенског сабора), што је немогуће због јереси римокатолика, потребно је одлучно се раздвојити од деловања истанбулског патријарха Вартоломеја.
Црква Христова стоји на прагу новог времена подела и свако њено помесно представништво мора да устане и одреди свој чврст став: да ли признаје расколничке противправне радње Фанара, да ли се мири са њима, да ли остаје у евхаристијском општењу са патријархом Вартоломејем или не?
Концепт руске државне политике и СВО су цивилизацијски избор против западног неолибералног глобализма, а Русија је једина сила способна да разбије униполарни модел.
Поред денацификације и демилитаризације Украјине у црквеном правцу, неизбежан је и процес деаутокефализације: да се Вартоломејева црква очисти од расколничко-политичког устројства, чиме се окончава трансатлантски аутокефализам.
Ми, словенски народи, посебно на Балкану, имамо заједничку будућност са љубављу у Христу, али то је, поред благодатног јединства, и одговорност која обавезује све нас да се заједнички залажемо за УПЦ и не будемо равнодушни на њену патњу.
Зато последњих година архијереји, свештенство и мирјани Бугарске православне цркве (БПЦ) нису остали равнодушни према прогону УПЦ.
Три бугарска јерарха су 2018. године заузела веома јасан и чврст став у одбрани УПЦ – митрополит ловчански Гаврило, митрополит варненски и великопреславски Јован и митрополит видински Данило, а 2019. године митрополит Данило је послао писмо већем броју помесних православних цркава изневши став где је веома чврсто и темељно бранио УПЦ; 2023. године, игумани и игуманија са братствима и сестринствима 9 манастира БПЦ, као и игуман са братством словенско-бугарског Зографског манастира „Св. Великомученички храм Светог Георгија Победоносца“ изразили су подршку УПЦ.
У Бугарској Бугари, Руси и Украјинци помажу једни другима, политички или војни догађаји не могу да нас раздвоје. Већ неколико година прикупљамо средства за људе у невољи у различитим епархијама УПЦ и заједно се свакодневно молимо, појединачно и колективно, под куполом цркве.
Истовремено, предали смо Светом Синоду 9. маја 2023. године „Отворено писмо-апел за подршку Украјинској православној цркви и за очување канонске саборности Цркве Христове“. Писмо је добило широку подршку јавности и грађанско признање, сакупивши око 2000 потписа свештенства – бугарских монаха, монахиња, игумана 6 манастира, свештенства 9 епархија БПЦ (више од половине свих), мирјана, представника јавности, научних и политичких кругова.
Још један убедљив корак у том правцу било је стварање 19. децембра 2023. године, од стране групе архијереја и свештенства разних помесних православних цркава, заједно са низом организација за људска права које имају консултативни статус при УН, Међународне асоцијације за људска права „Црква против ксенофобије и верске дискриминације. Тренутно обухвата архијереје пет православних цркава: Јерусалимске Патријаршије (Митрополит Тимотеј, Егзарх Светог Гроба Кипарског и Архиепископ севастијски Теодосије), Српске Патријаршије (Митрополит црногорско-приморски Јоаникије), Бугарске Патријаршије (Митрополит ловчански Гаврило), УПЦ (митрополит черкаско-каневски Теодосије и митрополит тулчински и братславски Јонатан) и Руске заграничне православне цркве (Митрополит берлински и немачки Марко), а у блиској будућности се очекује да ће још епископа придружи овој организацији.
Што се тиче будућности УПЦ после СВО, важно је рећи да ће она неминовно бити повезана са тим докле се простире територија Русије, пошто држава Украјина више никада неће бити у својим некадашњим границама у којим је била пре СВО. Једини поуздани гарант очувања богомдане широке канонске аутономије коју УПЦ поседује јесте Руска Православна Црква и само Руска Православна Црква. УПЦ ће се налазити тамо где се завршавају границе Руске православне цркве.
УПЦ је једина Црква на територији данашње Украјине. Косово је Србија, као што је Газа Палестина!
Схиархимандрит Јона (Игнатенко) Одески (1925-2012): „Нема одвојене Украјине и Русије, постоји једна Света Русија. А наши душмани решише да нас поделе да би уништили православље у Малорусији. Али Господ то неће дозволити.”
Целу конференцију можете да погледате на YouTube каналу Центра за геостратешке студије.
Након извештаја било је постављено питање од новинара Дејана Златановића, Србин.инфо: „Пошто смо овде чули да наш православни свет има огромне проблеме, можда је већ време да се сазове нов Васељенски сабор, на коме би се ти проблеми размотрили и наша би Једна, Саборна, Апостолска црква дала свој одговор на њих?“, на које је одговорено:
Дефинитивно, то је обавезно. Према свим канонима и у догматском смислу нема другог изласка осим Сабора.
Од начина на који ћемо говорити, од начина на који ћемо апеловати на наше архијереје, када оглашавамо неки проблем који се мора решити, зависи шта ће даље бити. Јер, као што се овде рекло, „Глас народни – глас Божји“, клир нас мора чути и такав Сабор се мора обавезно одржати.
У нашем отвореном писму које смо депозирали у Св. Синоду БПЦ-е, листа са великим бројем потписа из јавности: црквене, академске, политичке, интелектуалне – у њему смо позвали и председника и парламент да нас чују и да кажу: бугарски народ жели и спреман је за то. Надамо се да наш Синод неће занемарити ту листу.
Ако сваки Синод чује глас народа, тај Сабор ће се одржати. Од наших молитава и радњи зависи кад ће се то догодити. Али на таквом Сабору патријарх Вартоломеј мора да добије осуду за свој источни папизам, за ауторитативност, за рушење Цркве, за то што је посуо крвљу Господњи Хитон, на његовој савести леже сви убијени православни хришћани за време СВО, укључиво и они који су присиљени да ратују. Они су хришћани, нису хтели да ратују а погинули су због тога што су били на ратиште стављени једноставно као парче меса, ти су људи за мене мученици.
Рећи ћу да су Србија, Бугарска, Балкан сјајна платформа за сазивање таквог Сабора, можемо да то урадимо и то ће се уз Божју помоћ десити. Без Сабора, без гласа свих православних Цркава питање УПЦ се не може решити. Ми кажемо да Вартоломеј делује ауторитативно, зато нећемо радити као он. Све мора бити у Христовом духу, у духу љубави и зато су сви једнаки, сви су патријарси једнаки, сви су Синоди једнаки. И у духу Христове љубави, у духу каноничности и догматичности мора се чути дефинитивни став те да се нормализује живот у Цркви. Хвала.
3. фебруар 2024.