Written By: Dusan Nelki
Шта је то људско тело? Одговор на ово питање научници имају. Они тврде да је то, еволуцијом током милиона година, формирана целина. Ова целина састављена је од низа функционалних структура међусобно тако повезаних да чине човека. Све ове функционалне целине направљене су од основних градивних елемената који се зову ћелије. Научници тело човека поистовећују са човеком исто онако како тело лава поистовећују са лавом. Да ли је то тако?
Пре него што одговорим подсетићу вас на још нешто.
Најмањи могући комадић било чега је атом, од атома су сачињене и ћелије. Простор који заузима атом одређен је удаљеношћу електрона од језгра. Запремина коју заузима атом, у односу на количину материје у њој, несхватљиво је велика. Атом је огромна празнина. Од атома је направљено и тело човека. Ево и примера који то илуструје. Сви знамо да брзо окретање лопатица вентилатора око региструје као густу материју, као точак, што потврђује и покушај да га додирнемо при чему ћемо бити повређени. Лопатице вентилатора само су делић простора у којем се окрећу, али то окретање тај исти празан простор нама чине чврстим. Ми сада знамо, захваљујући нагомиланом знању, да је тело човека круто само због велике брзине којом електрони осцилују око атомског језгра. Тело човека, као и све остало, само је огромна празнина у односу на количину материје која га чини. Ми видимо сопствено тело, као и тела других људи, само због тога што она осцилују. Тело сваког од нас осцилује на јединственој фреквенцији која је последица интерференце (узајамног утицаја) свих појединачних осцилација ћелија у телу.
А сада, ево још нечега што ће нам помоћи да разумемо оно што следи.
Најбоља дефиниција стварности јесте да је то енергија. Разлика између боје и звука, галаксије и канаринца је у фреквенцији. Материја је енергија, и то енергија која је успорена до тачке видљивости и додирљивости. Енергију не можемо да додирнемо. Материја је енергија, али на другачији начин. Материју можемо да додирнемо. Материја је енергија у чврстом стању. Све што постоји је енергија укључујући вас, мене и све оно што мислимо.
Како реагује наш стомак ако поједемо покварену храну? Реагује тако што нам изазива мучнину, тера нас на повраћање. Наше тело издаје наређење желуцу да из себе одстрани садржај који би могао да угрози цео организам. Како на тровање изазвано променом у нашем животном окружењу (природи) реагују ћелије? Реагују тако што производе вирус. Вирус није форма живота како то заговарају одређени “научници”, вирус је ђубре које је произвела ћелија покушавајући да се одбрани.
Како то раде ћелије у нашем телу? Све ћелије у нашем телу имају способност да разликују добру и лошу енергију. Ону добру коју су пропустили заштитни појасеви и поља која окружују нашу планету пустиће у енергетске токове тела, а ону лошу покушаће да одстране. Свака ћелија у нашем телу опасну енергију упућену из окружења трансформише у материју, трансформише у ђубре које избацује из себе. Ћелија енергију опасну по њу успорава, снижава јој фреквенцију на којој осцилује, преводећи је у материју коју ми називамо вирусом.
Вирус је продукт самоодбране, вирус није извор заразе и оболевања. Вирусом који произведе наше тело не могу се заразити други људи, то потврђује небројено експеримената спроведених у последњих сто година. Научници који се баве овом граном медицине експериментишу са вирусима узетим из преминулих, или пак живих људи. Овако издвојене вирусе убризгавају, удувавају, деле у храни или директно уносе у органе људима који су вољно (добровољци), или невољно (осуђеници) одабрани за експеримент. Почев од пошасти из 1918. године која је усмртила скоро 100.000.000 људи па све до ове последње коју зовемо КОРОНА19 ни један добровољац, или осуђеник није на овај начин заражен, нису оболели чак ни они којима је директно у нос убачена слина оболелог човека. Епидемија из 1918. године захватила је преко 500.000.000 људи што је у оно време била трећина целокупне популације. На ову епидемију, као и на низ оних које су дошле после ње, вратићу се нешто касније. Заразу и обољење не изазива вирус, изазива је нешто друго, то друго зову се нарушени енергетски токови унутар тела. Болест у нашем организму не изазивају материје које ћелија лучи да би се одбранила, болест изазивају промене у енергетским токовима унутар тела.
Ми мислимо да смо бића заснована на угљенику и водонику и то је тачно, али нашу суштину дефинише нешто друго, то нешто друго зове се електрична енергија, или упрошћено – струја. Цео живи свет почива на струји. Најновија истраживања везана за оно што називамо живим бићем, доказала су да најједноставније форме информацију о окружењу не добијају путем трепљи или мембранског омотача, већ променом електричног набоја.
Како је то код човека? Шта ради наше тело?
Податке о свету ми добијамо од чула. За нас је свет оно што региструјемо чулима. Оно што видимо, чујемо, помиришемо, окусимо и додирнемо. Тело има још чула, али ова су доминантна. Чула не формирају закључке, чула су само сензори који информацију региструју. Закључак о томе шта су то чула регистровала, доноси неко други, тај неко други зове се мозак. Наш мозак је место где се стичу опажања која долазе од чула. Ако бисмо извадили наш мозак, и прикључили га на компјутер, са кога бисмо му слали сигнале, он би се понашао исто као и кад је у телу. Препознавао би слике и звуке тумачећи електрични сигнал, а ми бисмо то видели и чули све док сигнали долазе. Кад кажем да видимо, ми заправо не гледамо, ми у мозгу тумачимо пристигле електричне сигнале. Светло које је допрло до нашег ока, одбијајући се од објеката, трансформисано је у електрични сигнал који је прослеђен мозгу. Мозак је у лобањи затворен за светлост. Мозак се током нашег живота не среће са светлошћу и материјом. Мозак на бази електричних импулса формира закључак. У тренутку кад мозак протумачи електрични импулс, тело добија информацију о материји и свему осталом што егзистира у простору који га окружује. То је стварност за тело, то је стварност и за човека. Све што видимо, додирнемо, чујемо, осетимо, цео универзум, све око нас, то су само електрични сигнали који долазе до нашег мозга. Човек и све оно што називамо живим светом, првенствено су електрична бића, па тек онда форма коју одсликава материја. Цео живи свет, почев од човека, па све до најједноставнијих облика, осетљив је и на најмању промену у електромагнетном пољу Земље. Наше тело на те промене реагује, а ми то још увек не препознајемо.
Шта је то планета Земља? Да ли је то само обична каменчина у свемиру или пак нешто друго? Посматрана из орбите, Земља је плавичасти драгуљ у свеопштем црнилу које је окружује. Ми то видимо, али има ту још нешто, нешто што не видимо. Постоје појаве које оком не можемо регистровати. Човек оком не може да види магнетне полове, не види ни магнетно поље које обавија Земљу, човек још није спознао чему служи Ван Аленов прстен. Магнетно поље штити живи свет на Земљи од смртоносног космичког зрачења, Ван Аленов прстен има вероватно неку сличну заштитну функцију. А шта ми радимо? Бахато и бесрамно загађујемо оно што нам обезбеђује егзистенцију трпајући хиљаде сателита, од шпијунских до телекомуникационих, нарушавајући основну намену овог простора. Ми као последњи имбецили, сечемо грану на којој седимо. Зашто? Да ли зато што без тога не можемо, или зато што смо на то приморани? Сви ти сателити раде на струју, сви они својим електромагнетним пољима утичу на заштитно електромагнетно поље које је ту постављено пре него што је Земља проврвела животом.
Шта је то 5Г мрежа? То је пета генерација у развоју мобилне телефоније. Нећу вас замарати тиме како она функционише, оно што је битно то је да њену основу чини далеко већи број сателита и базних станица. До скоро смо у орбити имали око 10.000 сателита свих намена, а сада само за потребе 5Г треба нам још 20.000 нових. Можете ли замислити ту количину електромагнетског загађења којем је наше тело изложено? Наше тело је дизајнирано тако да му пријају само природна електромагнетна зрачења, тело је и настало у том окружењу, оно је безбедно само у њему. Сви извори електромагнетног зрачења који су последица технологије нису оно што телу прија, то је непријатељ тела. Наше тело препознаје и разликује природно од вештачког електромагнетног зрачења, вештачко доживљава као непријатеља и жели да му се супротстави. Тело је натерано на борбу, тело се бори да би преживело. У пролеће прошле године, на ограниченом простору почела је са експерименталним радом 5Г мрежа, прво у Кини и Кореји, а потом у Шпанији, Италији и низу других земаља. Где су сада жаришта пандемије? Жаришта су баш тамо где је почела са радом 5Г. Градови који су први покривени 5Г мрежом су центри пандемије.
Осврнућу се сад на пандемију из 1918. године која је позната под називом Шпанска грозница, о њој сам нешто рекао на почетку излагања. Ова пандемија појавила се „ниоткуда“ и исто тако ишчезла. Да ли је то баш тако? Шта се то десило током 1917. године? Како би извојевале победу, у најкрвавијем окршају у дотадашњој историји човечанства, зараћене стране масовно су приступиле коришћењу радио таласа за војне и цивилне потребе. Било је ово прво загађење планете електромагнетним зрачењем и то није прошло некажњено. У овом експерименту човечанства само за две године умрло је скоро четири пута више људи него у четворогодишњем рату. Зашто толико масовно? Ово је био први пут да је људско тело било изложено вештачком електромагнетном загађењу. Сва каснија електромагнетна загађења проузроковала су мање жртве. Та каснија била су 1957. године под називом Азијски грип којем је претходила масовна употреба радара за војне и цивилне потребе, 1968. године под називом Хонгконгшки грип којем је претходило масовно лансирање сателита који је требало да подрже слање првог човека на Месец, и напокон ова изазвана 5Г технологијом.
На почетку излагања рекао сам да све у природи вибрира на тачно одређеној фреквенцији, због ове вибрације ми можемо да региструјемо окружење, можемо да га додирнемо. Иста је прича и са нашим ћелијама: свака од њих осцилује на јединственој фреквенцији. Када ту вибрацију пореметимо вањским енергетским утицајем, који осцилује на некој другој фреквенцији, у ћелији се пали аларм за узбуну. Спољни насртај на њен фреквентни опсег, ћелија тумачи покушајем уништења. Да би се одбранила, она енергетски утицај покушава да победи обарањем фреквенције непријатељском електромагнетном зрачењу. Наше ћелије то раде врло успешно тако што радикално обарају фреквенцију непријатеља. Електромагнетна енергија која је напала ћелију бива успорена до тог нивоа да прелази у материју коју можемо регистровати рецимо чулом вида. Ту материју коју ми зовемо вирус, ћелија избацује из себе претварајући је у по њу безопасан елемент. Иако моћне, наше ћелије нису свемоћне, дуготрајно излагање довешће до процеса којег ми зовемо запаљенска стања органа која могу кулминирати смрћу.
Поставља се питање: зашто човечанство није изумрло у Шпанској грозници? Научници који се баве овом граном медицине немају одговор, они покушавају да своје теорије поткрепе тврдњама да сви људи немају исте генетске предиспозиције у погледу на отпорност на болест. То није тачно, прво због тога што вирус није изазивач болести, вирус је неутралисана болест, а друго, због тога што се наше ћелије у тренутку кад спознају узалудност борбе, прилагођавају новонасталој ситуацији прилагођавањем сопствене фреквенције. Овај процес прилагођавања однео је највеће жртве баш у првој пандемији, све док ћелије нису пронашле начин да се самозаштите. Принцип како се овај процес манифестује идентичан је ономе који се догодио након доласка Шпанаца на тло Америке заразивши домородачко становништво кугом. Масовно изумирање заустављено је тек онда када су се тела домородаца прилагодила новонасталој ситуацији. Све касније пандемије везане за електромагнетна зрачења биле су са мањим смртним исходима баш због тога што су наше ћелије спознале начин да се заштите. У свему овоме има још нешто, сви људи рођени после прве пандемије као и после свих оних које су следиле, постепено су подизали праг отпорности на вештачко електромагнетно зрачење. Тела људи који су рођени пре 1950. године свакако су неотпорнија на савремена електромагнетна зрачења од рецимо младе популације која је рођена после 2000. године. Само због овог разлога млади људи немају никакве или имају јако благе симптоме онога што наука зове КОРОНА19. Ово је уједно једини разлог велике смртности старије популације.
Поставља се питање: зашто се зараза ипак преноси са човека на човека? Ако је тачна моја тврдња да вирус није узрочник заразе већ само безопасно ђубре, зашто онда оболели човек може заразити здравог човека? Тело сваког од нас осцилује на јединственој фреквенцији, тело здравих људи осцилује на вишој фреквенцији од тела болесних људи. Када се здрав човек нађе у непосредној близини оболелог, фреквенције два тела покушавају да се изједначе. Здраво тело због утицаја оболелог смањиће фреквенцију и постати мало болесније, а оболело тело ће је подићи и постати мало здравије. У случају када су у питању два млада тела, процес ће се завршити без икаквих последица, међутим ако су у питању младо и старо тело, или два стара тела, процес може бити фаталан и то само на страни старог тела. Људи рођени пре 60 или 70 година, своја су тела истрошили и истањили, истањили су их једнако онако како се истањи гума на аутомобилу после пређених сто хиљада километара. Најмања рупа може на старој гуми изазвати њено бушење, са новом гумом то није тако, она је далеко отпорнија на оштећења. Органи старијих људи далеко су подложнији инфекцијама и запаљењима у односу на органе млађих, чак и мали поремећај на ћелијском нивоу изазван електромагнетским зрачењем може се одразити упаљенским процесом који ће довести до смрти. Покушаћу да ово илуструјем примером из физике. Сви знате да је забрањено војсци да преко моста прелази стројевим кораком поготову ако је мост старијег датума. Сва тела у природи осцилују на тачно одређеној фреквенцији, на једној таквој осцилује и мост. Када мост који осцилује на сопственој фреквенцији, изложимо утицају који ствара одред војника при марширању који истовременим спуштањем ногу на подлогу производе присилне осцилације, долази до повећања амплитуде. Ово значи да ће мост постепено почети да се попут таласа диже и спушта све брже и брже док се не сруши. Новији мостови као и млади људи отпорнији су на вањске утицаје.
Шта је лек? Младој популацији лек не треба, она је због свега изнетог што се догодило у задњих сто година имуна, њихове ћелије, баш због тога што су се у мајчином телу развиле у загађеном електромагнетном окружењу, то окружење доживљавају нормалним и лако се прилагођавају новим променама. Са онима који су моје годиште и нешто старији или млађи то није тако. Ја сам рођен 1955. године, дакле у ери прве енергетске заразе на планети, моје тело је рођењем било имуно на радио таласе, оно није било имуно на радарске и прве телекомуникационе таласе који су се појавили после мог рођења. Ја сам имао срећу, као и већина других, да се моје ћелије постепено привикну на електромагнетно ђубре које нас окружује јер је тај атак био релативно благ. Овај 5Г далеко је опаснији. Наше ћелије успешно су се носиле са постепеним подизањем учесталости на којима ради мобилна телефонија, ова садашња 4Г ради на 20 MHz, али да би радила 5Г њој треба између 100 MHz и 800 MHz, ово нагло тренутно оптерећење које је 5 пута веће од досадашњег старија тела тешко подносе. За њих је једини лек изолација и то из два разлога: први и свакако значајнији је да се склонимо од директног атмосферског утицаја електромагнетног зрачења, то можемо тако што ћемо се трудити да што мање боравимо на отвореном простору у наредних неколико месеци дајући нашим ћелијама довољно времена да се постепено аклиматизују на новонастало загађење. Бежањем у бункере и фарадејеве кавезе не бисмо постигли ништа, ова тотална заштита на крају би нас убила јер се ћелије не би прилагодиле, па би излазак из апсолутне заштите проузроковао неминовну смрт. Други разлог је механизам преноса заразе који сам објаснио у претходном пасусу.
Ја сам се у овој анализи фокусирао на електромагнетско загађење од почетка прошлог века па до данас, али пандемије су се дешавале и раније, масовна изумирања датирају из периода пре нове ере и у континуитету се протежу до почетка 20 века. Ми и данас имамо епидемије сезонског грипа који односи далеко више жртава него КОРОНА19. Како то објаснити? До почетка 20. века људи нису умели да направе вештачко електромагнетско зрачење, али то што људи нису умели да га направе не значи да оно није постојало и да не постоји. Земљино магнетно поље је ту да нас заштити првенствено од негативног утицаја нашег Сунца, оно нас штити и од других космичких утицаја, али не довољно. Онда када негде у универзуму експлодира супер нова, онда када се две галаксије споје у једну, онда када црна рупа прогута неки сунчев систем, или целу галаксију, за последицу имамо ерупцију електромагнетног зрачења. Део тог утицаја прође кроз Земљин заштитни омотач. То је непријатељ којем се наше ћелије у континуитету супротстављају, оне се од момента настанка живота на нашој планети боре да тај живот опстане, неки пут успешније, неки пут мање успешно, али како год Земља врви од живота, наше ћелије успешно раде посао за који су програмиране. Нама универзум никада не може наудити онолико колико можемо ми сами.
Шта је то тело? Шта је то човек? Шта је то болест и како настаје? Колике су нам шансе да се не разболимо? Ово је само део питања на које сам одговоре дао у књизи под насловом Бог – експеримент који траје. Књига је за сада објављена само на енглеском језику и можете је преузети на следећој адреси:
24. март 2020.
