Пише: Владимир Тодић
Интервју премијера Зорана Заева бугарској агенцији БГНЕС жестоко је усталасао домаћу и регионалну јавност, као и политичке и стручне кругове и у перспективи имаће значајне импликације на политичке токове у Северној Македонији. Изводи из оригиналног интервјуа у македонској и српској штампи недвосмислено сведоче да је Заев, суочен са драматичном ковид-кризом, изразитим негативним економским трендовима и све снажнијим деловањем опозиције, покушао да релаксира позицију своје владе на спољнополитичком плану преко добијања сагласности на почетак приступних преговора у ЕУ.
Блокиран чврстим негативним ставом званичне Софије који у основи има императив преиспитивања основе савременог македонског идентитета (историја, језик, култура), Заев је рискантним дипломатским гамбитом обзнанио како „Македонија и Бугарска немају раздвојену, већ заједничку историју“, док је југословенско искуство, по северо-македонском премијеру, било негативно за многоструке везе Бугара и Македонаца, започете у временима ширења писмености међу Словенима.
Оцена Заева о „бугарској администрацији“ на просторима Вардарске Македоније током окупације (1941-1944) не само да представља дилетантско-ревизионистички став у односу на оцене у југословенској и постјугословенској, него и европској историографији. Још теже, оне потпуно кореспондирају са доминантним наративима у бугарским политичким и интелектуалним круговима који време бугарске окупације у Југославији третирају као „управление“. Детаљно елаборирајући став о „антифашизму Бугарске од 1944. године“ Заев се надовезао на оцене својих бугарских домаћина о антимакедонском и антибугарском деловању југословенских комунистичких власти на крају Другог светског рата које је довео у везу са декларацијом Народног собрања о осуди комунистичких злочина. Премијер се ниједном није осврнуо на одлучујући утицај народно-ослободилачке борбе, КПЈ и АСНОМ на формирање македонског модерног идентитета, грађеног у далеко већој мери на специфичностима и посебностима него на сличностима са другим народима, а све у страху да би то могло додатно да узнемири радикално десне негаторе македонске нације и језика попут потпредседника владе Бугарске Красимира Каракачанова. Без обзира што је Заев у крајње дефетистичком тону обећао бугарском политичком врху да ће званичан став Скопља имати „законску форму“, Каракачанов је тражио додатне гаранције и писмене обавезе да ће изречено бити и испуњено, што је додатно отежало позицију председника владе Северне Македоније.
У македонским и српским медијима остала је по страни оштра критика Заева на рачун опозиционог ВМРО-ДПМНЕ коју је, цитирајући став Љупча Георгијевског, назвао продуженом руком македонске „дубоке државе“. ВМРО-ДПМНЕ је, тако, „странка која свађа Македонију са свима“ а њени челници (Мицкоски, Милошоски, Николоски) ремете односе Македонаца и Бугара који су „предиспонирани да буду најбољи пријатељи“. Заев је то аргументовао обимом привредне, културне, образовне и спортске сарадње између две земље и истакао велико задовољство што је бугарска војна авијација, поред грчке, „бранилац македонског неба“. Трауматично је деловало и Заевљево интерпретирање појединих изјава председника Пендаровског („Бугарска је живковистичка држава“) који је представљен као „недовољно искусни политичар“ и „пријатељ Бугарске“. Међутим, Пендаровски се у интервју DW умногоме оградио од тврдњи премијера – шансе за договор између две стране су минималне, а да спор може да се решава „постојањем достојанства оба народа и избегавањем опасних замки историјског ревизионизма“.
Бивши лидер СДСМ Бранко Црвенковски већ је најавио преиспитивање одговорности Заева унутар партије, док се стручни тим македонске стране у заједничкој комисији за испитивање прошлости у потпуности оградио од ставова премијера оцењујући их као историјски неутемељене и неодговорне. Oстаје нејасно због чега је Заев учинио потез којим је нагло погоршао своје позиције у влади и СДСМ у време док немачки министар за европске послове Михаел Рот шаље све јасније сигнале да је бугарска позиција све мање прихватљива за ЕУ, и да билатерални проблеми са историјским коренима треба да се решавају „корак по корак“. С друге стране, вице-премијер Северне Македоније Никола Димитров све више изражава разочараност због недостатка подршке из Брисела путу Македоније у ЕУ опомињући да је за званично Скопље опасно да прави избор између македонског и европског идентитета, као и да македонски језик не може да буде препрека за приступање великој заједници која респектује језичке и националне разноликости.
Врло исхитреним потезом Заев је децембарско заседање европских челника на којем ће се разматрати могућност почетка приступних преговора за Северну Македонију, у случају негативног исхода, означио као почетак сопствене политичке маргинализације након извесног одласка са власти и драматичних подела унутар СДСМ. Македонска јавност, ма колико била спремна да се у значајној мери пре неколико година одрекне „антиквизаторског“ националног пројекта, свакако није у стању да прихвати прекомпозицију идентитетског наслеђа чврсто утемељеног у временима југословенског социјализма. У том погледу, притисак званичне Софије дугорочно ће се негативно одразити на будућност македонско-бугарских односа, а иза појединих оптужби о садашњем „удбашком деловању“ и „историјском српском рукопису у македонизму“ заправо стоји неспремност преиспитивања улоге „санстефанског“ романтизма у контексту хармонизације политика балканских држава.
29. Новембар 2020.