Поставља се логично питање да ли ће се Путинова војна акција пацификације НАТО екстремиста и денацификације Источне Европе зауставити у Украјини (званој од неких коментатора на друштвеним мрежама Нацикрајина) или ће се акција наставити у правцу запада, тј. ка Централној Европи и/или Балтичким државама (Прибалтик)?
Наравно, у овом тренутку је тешко прогнозирати какав ће развој догађаја бити у наредном периоду поготово када ни ова тренутна операција у Украјини није до краја завршена. Ипак, једно је сигурно: аналогно случају Украјине, може се предвидети да следећи корак Русије зависи искључиво од политике НАТО пакта, односно америчких марионета у Централној Европи и Прибалтику. Другим речима, неће се десити ништа уколико Русија не буде директно и крајње безобразно испровоцирана од стране НАТО чланица и тако буде морала да превентивно реагује као и у случају Украјине.
Уколико погледамо истини у очи, тренутни војни конфликт у Украјини може бити у суштини тек почетак коначног обрачуна Русије са гангстерском политиком НАТО пакта која ревносно иде зацртаном линијом ноторног русофоба, пољског емигранта, Збигњева Бжежинског (1928−2017), бившег саветника за националну безбедност САД. Стога би следећи на реду пацификације и спуштања на земљу на Путиновој листи лако могле да буду три Балтичке државе – Естонија, Летонија и Литванија, које су у НАТО пакт ушле априла 2004. г. и од тада су у првим борбеним редовима лајања на Русију, поготово Литванија. Проблем је у томе да се Прибалтик константно у последњих 18 година милитаризује од стране НАТО пакта у циљу наводне одбране од руске агресије. Пре неколико година је Литванија увела поновно служење обавезног војног рока за мушкарце (9 месеци) а спрема се да то ускоро исто уради и за жене. На Прибалтику су тренутно блокирани апсолутно сви руски информациони медији на свим језицима и у свим формама тако да се информације могу добијати само од нецензурисаних извора.
Сав НАТО војни потенцијал инвестиран у Балтичке државе је не само одбрамбеног већ уједно и офанзивног карактера и у томе се Прибалтик уопште не разликује од случаја Украјине након пуча из 2014. г. и насилне промене власти. Иначе, Литванија, нпр., и не скрива да продаје и лиферује (НАТО) оружје Украјини још много пре почетка Путинове специјалне операције од 24. фебруара 2022. г. Украјина је до тада већ била крцата НАТО оружјем, специјалцима за обуку, добровољцима, итд., тако да фактички против руске „инвазије“ не ратује Украјина већ комплетан НАТО пакт који је овај војни конфликт и изрежирао и финансирао. Могуће је да из истих геополитичких, војностратешких и економских циљева НАТО уради са Прибалтиком исто оно што је урадио и са Украјином, тј. да три Балтичке државе гурне у војни конфликт са Русијом.
За Русију, иначе, је потпуно небитно где се налазе НАТО ракете са нуклеарним главама: да ли у околини Харкова или Таљина. То исто важи и за НАТО трупе, авијацију и тенковске дивизије којима се Прибалтик још увек пуни. Подсетимо се да је, на пример, Санкт Петерсбург (Питер) (други по величини град у Русији) први комшија Естонији и Таљину. Ова два града у ваздушној линији дели 318 км. а аутомобилом се стиже за 4.25 сати вожње (370 км.). Балистичка ракета са нуклеарном бојевом главом од Таљина до Питера стиже за неколико минута.
Балтичке државе на жалост иду убрзаним корацима путем Украјине којој је Вашингтон одредио улогу свете жртве принете на олтар крсташког рата Запада против Русије и руског народа зарад наставка глобалне доминације САД и уништења Русије као државе. Наравно, након Русије на ред би дошла Кина. Сви они који желе да живе у Русији и живе у близини Русије треба да схвате једну врло једноставну ствар. Русији која је украјинском политиком НАТО пакта била сатерана у ћорсокак сада остаје само једно једино решење, односно један једини пут опстанка, а то је коначна победа пре свега на бојном пољу. Победа би наравно требала да буде што бржа и што безболнија и самим тиме максимално ефикасна с тим што треба узети у обзир голу чињеницу да у Украјини Русија фактички ратује против НАТО пакта и ЕУ који су Украјину претворили у жртвеног јарца. Украјина је још пре осам година од Мајдана 2014. г. окупирана од стране НАТО пакта који је изградио тајне војне базе на њеној територији наравно припремајући се за рат против Русије која је само требала да буде испровоцирана и самим тим натерана да формално прва повуче окидач. Русија је почетком 2022. г. проценила да би НАТО пакту требало још само десетак година “преговора у нормандијском формату” како би војна агресија на Русију постала реалност. У оваквој ситуацији превентивни рат је просто неизбежан.
Данас, званична „међународна“ коњуктура која је у западним рукама на сваки могући начин – од потребе за енергентима у глобалној економији која се опоравља од глобалне „пандемије“ до унутрашње политичке ситуације у САД – чини све што је у њеној моћи да спречи Русију да конструктивно учествује у тзв. „ресетовању“ укључујући и глобалну политику и међународне односе. Оно што сви непријатељи Русије треба да схвате је да препорођена Русија неће дозволити да се више ратује на њеној државној територији као што је то било последњи пут за време Другог светског рата. Другим речима, Стаљинова грешка и лаковерност из 1941. г. се неће поновити.
Дакле, у горњем контексту, након тренутног рата НАТО пакта у Украјини против Русије, следећа рунда преговора Русије и САД о стратешкој безбедности и Европе и Русије биће преговори о НАТО присуству на Прибалтику. Међутим, ако се и ови преговори буду одвијали на исти начин као и раније у вези са Украјином, онда Прибалтик чека судбина Украјине. На жалост пре свега житеља Естоније, Летоније и Литваније, како сада ствари стоје, велика је шанса да ће се управо то и догодити јер за Пентагон је исто толико корисно да жртвује ове три земље по примеру Украјине како би покушао да Русију заглави на Прибалтику као и на пољима Украјине на што дуже време. Ионако се не пролива америчка крв по Никсоновој (или Гуамској) доктрини из 1969. г. о начинима борбе против СССР и Варшавског пакта (финансирање, науружавање и гурање других да ратују за америчке националне интересе).
Треба се подсетити да је северозапад Русије већ неколико година један од епицентара војне и политичке ескалације у Европи а поготово област Каљининграда која је у геостратешком смислу најрањивији део Русије обзиром да је физички са копнене стране изолован, тј. одсечен, од главног дела Русије и окружен у исто време са свих копнених страна непријатељским земљама НАТО пакта. НАТО пакт је већ отпочео притиске на ову Ахилову пету Русије тако да се да очекивати да би се Област Каљининграда могла ускоро наћи у потпуној НАТО блокади што би сигурно довело до нових ратних ескалација са Русијом. Становници Каљининграда се у неку руку већ и припремају за овакав сценарио.
Охрабрује то што су руске власти свих ових година знале ко контролише Пољску и Балтичке земље поготово Литванију, ко им је газда и наредбодавац и какви су им планови против Русије. Зато су се у Калињинградској области градиле електране, улагао се новац у пољопривредну производњу, довезени су одбрамбени комплекси Искандер и ЛНГ терминал за природни гас. Стратешка аутономија и безбедност било ког региона у Русији је загарантована од стране Москве на начин да се може говорити о очувању животног стандарда људи, а не о њиховој заштити од глади и бомбардовања.
Једно се може рећи за народе прибалтичких земаља. Сада их западне газде шаљу на украјински пут против Русије. За њихове „бранитеље од руске агресије“ је најкорисније да их гурну до краја и тако стигну до тачке на којој се сада налази бандеристичка Украјина. Међутим, у Балтичким земљама истина о Русији је забрањена јер се канали који о томе говоре не само повремено цензуришу већ и трајно забрањују. Тренутно се тражи и потписивање петиција запослених о лојалности „антипутиновској“ политици Запада као што је то случај са Европским хуманистичким универзитетом у Виљнусу (спонзорисаним од ЕУ и западних НВО) који је потписивање овакве петиције лансирао 3. марта 2022. г. (линк до петиције се шаље на е-маил адресе запослених). Наравно, запослени који петицију не потпишу са радним местом на универзитету могу да се опросте (петиција се потписује под пуним именом и презименом).
Прибалтички Естонци, Летонци и Литванци још увек живе у неодрживој илузији да ће НАТО да ратује за њих и да их од наводне руске агресије могу спасити само додатне НАТО снаге и оружје. Ипак, НАТО сигурно неће ратовати за њих (бар не у директном смислу) без обзира што су НАТО чланице исто као што сада нико не ратује за бандеристичку Украјину (сем плаћених паса рата). Запад ће у случају рата са Русијом на Прибалтику искористити локално становништво као глинене голубове и топовско месо – бориће се као Енглези против Немаца до последњег Француза.
Данас је Русија доведена у ситуацију од стране Запада да мора да доноси неконвенционалне, радикалне и до сада незамисливе одлуке у спољној политици и међународним односима. У супротном, била би уништена у кратком временском року. Укратко, Русија од стрпљиве земље са попуштајућом и крајње флексибилном политиком у међународним односима од краја Хладног рата натерана је да коначно покаже зубе како би преживела западни русофобични империјализам. Да ли ће након бандеристичке Украјине те зубе да осети и Прибалтик зависи само од одлука западних газда Балтичким земљама. Да се на Прибалтику „кува“ упућује и недавно званично саопштење, тј. упозорење МИП-а Русије да узаврела русофобична пропаганда у Естонији, Летонији и Литванији као и физички насртаји на руске дипломате и зграде амбасаде (у Виљнусу и на зграду амбасаде Белорусије) могу довести до несагледивих последица у овом европском региону.
Dr Vladislav B. Sotirović
Виљнус, Литванија
Сарадник Центра за геостратешке студије
Београд, Србија
© Владислав Б. Сотировић 2022
Изворник: http://global-politics.eu/sotirovic/da-li-su-sledece-balticke-drzave/
19. март 2022.
